Đoković je imao nesreću da se probija u eri Federera i Nadala, koji su odgajali najveći, najsentimentalniji rivalitet u istoriji tenisa, a možda i sporta uopšte. Paradoks Đokovićeve karijere je u tome da što bolje igra to ga manje vole, bar oni koji se drže binarnog modela Federera i Nadala. Zahvaljujući nesrećnom odabiru trenutka, on je večiti padobranac, automatski višak. „Zašto ljudi nisu voleli Kobea ili Lebrona kao Majkla Džordana?“ pita Tod Martin. „Zato što, na neki način, nisu voleli da se ti ljudi sa njim porede? Mislim da će proći dosta vremena pre nego što pronađemo dve dominantne ličnosti u našem sportu koje svi poštuju kao Rodžera i Rafu.“
Mene je mama spremala za prvi dan škole. Ona je meni zakopčavala novu bilu košulju i popravljala mi je kragnu. Mama je rekla: 'Eto, fes si mi lepi dečko!' Ja sam se njoj nasmješkao. Onda je mama pogledala mene drito u facu i rekla je: 'Ak te ko bu pital kak se zoveš, kaj buš rekel?' Ja sam rekao: 'Rekel bum da se zovem Robi, al da me si zovu Robička!'
Zaista se osjećam kao građanka Evropske unije. Moja djeca i djeca mojih prijatelja ne mogu dobiti stalan posao. Naši mladi koji rade potpisuju ugovor na tri mjeseca, pa opet na tri i tako dok konačno ne dobiju otkaz. Isto se u čitavoj Evropi dešava i mladima u drugim zemljama Unije, odgovara na pitanje “Blica” hrvatska književnica Vedrana Rudan.
Zamislite ovakav prvi razred, satkan od prelijepih i izazovnih premdeta: bonton, plivanje, bicikl, ekologija, ljubav prema životinjama, domaćinstvo, principi i postulati iskrenog prijateljstva, crtanje, učenje. Posebno naglašavamo ovo učenje. Dakle, od prvog dana u školskoj klupi tjeraju nas da učimo, a da nas pri tome nikada niko nije naučio kako učiti. Postoje efikasne i kreativne metode štrebanja, „usvajanja gradiva“, i tim bi metodama trebalo posvetiti čitav prvi razred, pa tek od drugog, trećeg ili sedmog krenuti eventualno s čitanjem, računanjem i ostalim patnjama…
Sadašnja bi epoha možda više bila epoha prostora. U epohi smo simultanog, u epohi smo su-postavljanja (juxtaposition), u epohi smo bliskog i dalekog, susjednog, raspršenog. Nalazimo se u momentu u kojemu je, vjerujem, svijet na kušnji, ne toliko kao jedan veliki život što se razvija tijekom vremena, nego kao mreža što povezuje točke i ukršta svoje klupko. Moglo bi se reći da se stanoviti ideologijski konflikti koji potiču polemike našega doba odvijaju između pobožnih potomaka vremena i ogorčenih stanovnika prostora.
Deca se ne plaše da pogreše. Ne želim da kažem da je pogrešiti isto što i biti kreativan. Ali znam da, ako nisi spreman da pogrešiš nikad nećeš smisliti ništa originalno. Ako nisi spreman da pogrešiš.
Čudo od djeteta, 12-godišnja Adora Svitak, u svom predavanju na TED konferenciji kaže kako je svijetu potrebno "djetinjasto" razmišljanje : smjele ideje, nesputana kreativnost i, naročito, optimizam. Veliki dječiji snovi zaslužuju visoka očekivanja, kaže ona, počevši od spremnosti odraslih da uče od djece.
Najveći broj negativnih stavova protiv upotrebe marihuane u bilo kakve svrhe dolazio (pa idalje dolazi) od ljudi koji uopšte nisu probali marihuanu ali su zato imali tvrd i nepromenljiv odnos prema njoj.
Naravno da me ne iznenađuje to što se pravi čitava drama i generira čitav repertoar političkih pozicija, morbidnih misli i mišljenja, zebnje i tjeskobe u vezi popisa stanovništva. Šta drugo očekivati od nacije koja prolazi kroz isto i u slučaju najobičnijih svakodnevnih radnji, npr. kada treba da iznese smeće iz kuće.