„Ima jedan američki pisac koji se zove Jack London“, poče Mijake.
„Da, onaj tip koji je pisao o vatri!“
„To je taj. Dugo je mislio da će umreti tako što će se utopiti u
moru. Bio je u to potpuno siguran. Da će skliznuti i pasti u more noću i
niko neće primetiti, i on će se utopiti.“
„I zbilja se utopio?“
Mijake zatrese glavom.- „Ne. Ubio se morfijumom.“
„Znači, nije mu se ostvario predosećaj. Ili je možda sam preduzeo korake da se ne ostvari?“
„Na prvi pogled tako izgleda,“ reče Mijake i zastane na trenutak.
„Ali, na neki način, imao je pravo! Zbilja se utopio sam u tamnom moru.
Postao je alkoholičar. Utopio je telo vlastitom očaju – do same srži – i
umro je u mukama. Predosećaj nekad znači nešto drugo. A ono što znači
može biti mnogo snažnije od stvarnosti. To je najstrašnije kod
predosećaja. Razumeš šta mislim?“
Junko je neko vreme o tome razmišljala. Nije razumela šta misli.
„Nijednom nisam razmišljala o tome kako ću umreti“, rekla je. „Ne mogu o tome da mislim. Ne znam ni kako ću živeti!“
Mijake klimnu glavom. „Znam šta želiš da kažeš“, reče. „Ali može se
reći da postoji način života kojim upravlja način na koji će osoba
umreti.“
………..
„Znaš, Jun“, rekao je, „vatra može poprimiti bilo koji oblik koji
poželi. Vatra je slobodna. Zato može izgledati kao sve što ti padne na
pamet, zavisno od onoga što se nalazi u čoveku koji gleda. Ako tebe
obuzima taj duboki, spokojni osećaj dok gledaš vatru, to je zato što ti
vatra pokazuje taj duboki, spokojni osećaj koji nosiš u sebi. Razumeš?“
“Aha.“
„Ali to se ne dogadja s bilo kojom vatrom. Da se to dogodi, sama
vatra mora biti slobodna. To se neće dogoditi s vatrom u plinskoj peći
ili s plamenom upaljača. To se neće dogoditi ni s običnim kresom. Da
vatra bude slobodna, moraš je zapaliti na pravom mestu. Što nije lako.
Niti to može svako.“
………..
Kao i obično, Junko je mislila o priči Jacka Londona ’Kako pripaliti
vatru’. To je priča o čoveku koji putuje sam kroz zasneženu unutrašnjost
Aljaske i o njegovim pokušajima da potpali vatru. Ako je ne uspe
upaliti, smrznuće se i umreti.
Sunce je zalazilo. Junko nije mnogo čitala, ali je ovu kratku priču
pročitala stotinu puta… Mesto gde se ta priča događa uvek joj se jasno
prikazivalo pred očima kad god ju je čitala. Osećala je čovekov strah,
nadu i očaj, kao da se sama boji, nada i očajava; osećala je kako mu
srce udara dok gleda smrti u oči. A najvažnije od svega je što je čovek u
biti čeznuo za smrću. To je pouzdano znala.
Nije mogla objasniti kako, ali znala je od početka. On je zapravo
želeo smrt. Znao je da je to za njega pravi svršetak. A opet, morao se i
dalje boriti iz sve snage. Morao se boriti protiv mnogo nadmoćnijeg
protivnika da preživi. Junko je najviše potresala ta duboka
kontradikcija.