Nije čudo onda što Pussy Riot čini da se osećamo neprijatno – vi vrlo dobro znate šta ne znate i ne pretvarate se da imate brze i lake odgovore, ali nam govorite da ne znaju ni oni koji imaju vlast.
Rulja koja se nekada strastveno naslađivala javnim egzekucijama – a bile su tako morbidne da ih je neukusno opisivati – danas svoju neutaživu potrebu za tuđom nesrećom zadovoljava crnom kronikom. Kada se u crnoj kronici kao okrivljenici nađu (bivši) pripadnici političke elite, zadovoljstvo je utoliko veće, a medijska tortura, iako je fizički bezbolna, ne zaostaje u sadizmu.
Šta ti je podnošljivije: konstitutivnost naroda ili fincić-sejdisanje? Trpiš li teško ili rado dok ne zna ljevica šta radi desnica?Dobar si čovjek, pobožan i patriota. Da si rođen prije 400 godina vjerovao bi da je Zemlja ravna ploča. Privatno, idu ti na jaja (ne Kolumbova) svi ti ateisti koji kevću okolo na Torabije, piramide sunca i mjeseca, čuda u Olovu i gospe u Međugorju. Ali za razliku od njih, ti si tolerantan i podnosiš nauku u školama. Podnosiš i dvije škole pod jednim krovom, ako na ulazu piše Djeca nisu karte da se miješaju
Ljudi koji se bave mojom profesijom ulažu divovske napore da izbegnu kongrese, simpozijume i intervjue o opsesivnoj temi evropskog identiteta. Ovo pitanje nije novo, ali je postalo goruće poslednjih godina, u vreme čestog poricanja postojanja ovog identiteta.
Mlada hrvatska država, ponavljamo svi razniježeno, kao da je država nekakvo dojenče koje sere u pelene. Naša nacionalna državna samostalnost sada, međutim, traje već dvadeset tri godine, došla je na polovicu životnog vijeka bivše Jugoslavije, a da nema možda ni desetinu postignuća svoje prethodnice.
Ne mogu da poverujem da ima još ljudi kojima nije dojadilo da jure za vremenom, da istovremeno rade nekoliko stvari, u pomami da budu najbolji ili najbrži. Zašto moramo da budemo bolji, zašto moramo da budemo prvi? Olimpijsko geslo ne glasi: „Važno je biti prvi”. Ono glasi: „Važno je učestvovati”.
Učili su nas da je uvek bolji vrabac u ruci nego golub na grani pa smo, hteli ne hteli, prihvatali retoriku i kulturu siromaštva koje ne sme i ne ume da reskira i koje je, zaodenuto lažnom i licemernom romantikom da bogataši umiru sami i nesrećni, a da siromašak može da bude zadovoljan u kolibi, formiralo poseban mentalitet.
Pa koje smo mi kurate sreće, to je neopjevano! Da nismo, Saša Radulović bi bio ministar u Vladi Federacije. Dobro, može i ministar u Vladi Republike Srpske. Ili, zašto ne, član Vijeća ministara Bosne i Hercegovine.