Bolje nije moglo. Mislim, pred izbore. Prinudna vlada u Beogradu je najzad dobila svoj predizborni sneg i mogućnost da pokaže kako se on efikasno čisti sa glavnih ulica. (Ona, ko za inat nereprezentativna, novembarska suznežica nije uspela da opravda onoliku pompu oko raščišćavanja.)
Festival queer filma Merlinka je prekinut nasilnim upadom maskiranih retarda sviješću doraslih do fašističkog svjetonazora. Sve to se desilo u vremenu kad je policija trebala biti tu, ali nije. Stoga, cijenjeni publikume, primi saučešće policije u današnjem zločinačkom poduhvatu drastičnog kršenja elementarnih ljudskih prava.
Ali, nacionalizam naprosto mora stalno imati pri ruci dežurna strašila kako bi iskaljivao nakupljene strasti. To je narkotički gard, ovisnost proizašla iz činjenice da ne znaš što bi sa samim sobom, jer se u osnovi radi o prikrivenome samopreziru. Budući da je ta iracionalnost podsticana vrlo sistematično, da je čak ugrađena u institucionalne temelje ove države, na kraju imamo rasističku mržnju kao neku vrstu dnevne rutine. Ona više ne mora imati nikakvih dodira sa stvarnošću da bi se ispoljila na krajnje konkretan način.
Jer, kada ste socijalni radnik već 10 godina, ono što shvatite jest da smo zbog povezanosti ovdje. To je ono što daje smisao i značenje našim životima. To je bit svega. Nema veze razgovarate li sa ljudima koji rade u socijalnoj pravdi i mentalnom zdravlju i zlostavljanju u zapostavljanju, ono što znamo je da je povezanost, mogućnost osjećati se povezanim, je - na neurobiološkoj razini onako kako smo umreženi - to je razlog zašto smo ovdje.
Kroz čitavu tu godinu, moja majka nijednom nije zaplakala, nijednom. Ali kada smo bili u Lisabonu, na aerodromu, pred poletanje za Englesku, neka žena je primetila haljinu koju je nosila moja majka, koja je toliko puta bila oprana da je praktično bila providna, sa petoro izgladnele dece, došla je i upitala šta se dogodilo. I ispričala je toj ženi. I onda je ta žena ispraznila svoj kofer i svu odeću poklonila mojoj majci i nama, i igračke svoje dece, kojima se to nije baš dopalo, ali - (smeh) To je bio jedini put kada je plakala. I setio sam se godinama kasnije, kada sam pisao o svojoj majci, i upitao je: "Zašto si plakala tada?" Odgovorila je: "Znaš, možeš da zamrzneš svoje srce protiv svake nevolje, bilo kog terora. Ali jednostavan čin dobrote od potpunog stranca će ga odlediti."
Martovski izbori će biti naš dance macabre, na poziv ćemo zaigrati još jednom, a onda će nas kada svane vratiti tamo odakle smo i došli. I tako do sledeće Noći veštica.
Premoćna većina hrvatskih birača, naime, već je na referendumu podržala katoličke fundamentaliste u ustavnoj diskriminaciji homoseksualaca (kao što bi se, prema mnogim istraživanjima, većina na referendumu izjasnila i protiv javne upotrebe ćirilice), ali bi već sutra ta ista većina, ukoliko glasa za Ivu Josipovića, pokazala da „ne podržava klerikalnu i šovinističku Hrvatsku“.
Niko se, takođe, ni ne pravi da veruje kako izbori služe bilo čemu drugome nego da Vučić obezbedi još komforniji položaj na vlasti za sebe i svoje, sa starim ili nekim novim koalicionim partnerima - a možda čak i bez njih