Професор Исмар Волић о математици у политици: Избори, додјела мјеста и остали математички неуспјеси у демократији

Исмар Волић је редовни професор математике на Wеллеслеy универзитету у Бостону и један од оснивача Института за математику и демократију.

Tatjana Čalić / 18. август 2020

 

"Све је теже препознати искривљене или лажне информације, али што се више научимо да их препознамо, то ће их мање и бити; ово је једини начин да се квантитативна манипулација истријеби. Морамо научити да константно будемо критички постављени према информацијама и да преиспитујемо њихову валидност”, рекао је, између осталог, у великом интервјуу за БУКУ, угледни професор математике из Бостона, Исмар Волић. Дотакли смо се и примјера гдје се математика и политика сусрећу, како се статистика може злоупотребљавати, те колико је у свакој земљи, а посебно у нашој, неопходно инсистирати на транспарентности и едукацији о елементарним демократским процесима, као што су гласање и додјела мјеста у парламенту.

Поштовани професоре Волић, недавно сте са својим колегама основали ''Институт за математику и демократију'', (Институте фор Матхематицс анд Демоцрацy) који је посвећен образовању, истраживању и ширењу свијести о улози математике у политици. Како сте дошли на ову идеју и колико су уопште обични грађани САД свјесни уске повезаности математике и политике, односно у којој мјери су квантитативно писмени?

Од када се бавим математиком, занима ме њена улога у друштву. Међутим, оно што ме на крају мотивисало да оснујем Институт за математику и демократију је политичка ситуација у Америци, у којој је агресивни и деструктивни популизам објавио рат критичком размишљању, чињеницама и науци. Рационалност и информисаност не иду у прилог систему који тренутно води Америку, а као темељ те рационалности стоји квантитативна писменост. Математика је тако индиректно под нападом, па моје колеге и ја осјећамо потребу да је одбранимо кроз, као што сте и рекли, образовање, истраживање и ширење свијести о улози математике у политици. И не само да је одбранимо, него да је претворимо у алат који ће грађанима омогућити да постану образовани и објективни судионици у демократском процесу.

У одређеним дијеловима Америке, људи су прилично квантитативно писмени, јер интердисциплинарна СТЕМ едукација ту постоји као интегрални дио образовног система већ пар деценија. Међутим, фокус СТЕМ едукације је углавном на инжењерство, технологију и информатику. Не постоји свијест о томе да је политика такође великим дијелом вођена квантитативним процесима и да је едукација из ових области исто тако неопходна.  

Постоје два различита аспекта интеракције математике и политике. Један је политичка квантитативна писменост, која би оспособила људе да критички размишљају о информацијама, бројевима и статистикама којима их политичари и политичке организације засипају. Други је едукација из математике која стоји иза фундаменталних демократских процеса као што су гласање, додјела парламентарних мјеста, подјела у дистрикте итд. И једна и друга врста образовања је круцијална да би људи постали ефективни учесници у демократији, и обје се могу врло лако увести у курикулум.

А какво је стање са квантитативном писменошћу грађана Босне и Херцеговине, колико је њима математика која стоји иза разних друштвено-економских и политичких процеса непознаница и колико су уопште склони критичком размишљању и преиспитивању информација које им се сервирају?

Чини ми се да је ситуација по питању политичке квантитативне писмености у БиХ слична као и у Америци, вјероватно и гора јер наш образовни систем има јос слабију традицију интегрисања критичког размишљања у наставни програм.  ПИСА тестирање је то недавно и потврдило. Без генералног потенцирања и његовања критичког размишљања, тешко да може постојати критички однос према квантитативним аспектима политике. Чак и шире, тешко да може постојати критички однос према било каквим информацијама са којима људи долазе у контакт.  Свједок томе је и пролиферација којекаквих теорија завјера које су се изгледа код нас дубоко укоријениле.

Али ја сам оптимиста, једноставно зато што у свом раду у БиХ константно долазим у контакт са људима који су невјероватни. Студенти који би без проблема могли студирати на мом факултету у Бостону, професори који раде врхунска истраживања, едукатори који прате свјетске педагошке трендове, администратори који разумију да се наш образовни систем мора реформисати, људи у невладним организацијама који се неуморно боре за нашу дјецу – сви улажу велику енергију да едуцирају људе, да подигну образовање на свјетски ниво. Док је таквих људи, има наде.

Који су то најочитији примјери гдје политичари злоупотребљавају бројеве и статистику, доводећи грађане у заблуду?

Тренутно су најочитији примјери повезани са пандемијом. Овдје у Америци, Трумп већ мјесецима покушава да вербално умањи импакт и консеквенце коронавируса, јер му катастрофална економска ситуација узрокована пандемијом не иде у прилог. Прије неколико дана је, напримјер, рекао да Америка “има више случајева коронавируса само зато што се више тестира”. Квантитативно писмена особа би игнорисала ову ирелевантну информацију и тражила би да зна који је постотак тестираних који су позитивни. Ако постотак расте, онда се пандемија шири, а управо то се дешава у Америци. Трумп је у истом интервјуу тврдио да Америка има најмањи постотак умрлих од ЦОВИД-19 у свијету.  Квантитативно писмена особа би хтјела да зна постотак чега? Трумп је дао постотак умрлих у односу на број заражених, међутим, ако се узме број умрлих као постотак комплетне популације, што је много информативније мјерило присуства пандемије, Америка је једна од најгорих земаља на свијету.

Оваквих примјера, нажалост, има напретек, и у Америци и у БиХ. Чини се да је свака сфера политике – економија, едукација, имиграција, климатске промјене – засићена селективно презентираним статистикама, бројевима сервираним без објашњења и упитним методологијама. Све је теже препознати искривљене или лажне информације, али што се више научимо да их препознамо, то ће их мање и бити; ово је једини начин да се квантитативна манипулација истријеби.  Морамо научити да константно будемо критички постављени према информацијама и да преиспитујемо њихову валидност.

Математика је директно везана и за изборни процес. Претпостављам да почиње већ са изборном кампањом, јер статистика ту игра важну улогу, те самим тим може битно утицати на бирачко тијело?

У Америци, а мислим да је и код нас то случај, дистинкција између времена када је кампања, а када није, углавном више не постоји. Политика је усмјерена према самоодржању политичара и калкулисању посљедица на сљедеће изборе, били они сутра или за три године. Анкете се константно спроводе, подаци се стално скупљају, гласачи се категоризују по разним параметрима и онда им се селективно дају пажљиво упаковане информације које хируршки прецизно обликују њихово мишљење. Модерна статистика и математика омогућавају рапидну анализу података и тиме, нажалост, политици дају ефективно оружје за манипулацију гласача. Ово је најевидентније у друштвеним медијима, у којима се људи врло лако могу политички профилирати и компартментализовати да би се онда на њих вршио директан утицај скројен по њиховој мјери.

У већини изборних процеса, па тако и у БиХ, користи се релативна већина - кандидат са највише гласова побјеђује. Релативна већина, како сте рекли на недавно одржаном wебинару, проблематична је из више разлога, а као примјер сте навели Трампову побједу, али и побједу Джаферовића на изборима за бошњачког члана Предсједништва БиХ из 2018. године, гдје он није био први избор за 63 посто гласача. Зашто су ово примјери који илуструју проблематичност релативне већине?

Када год се користи релативна већина, по којој се гласа за једног кандидата и особа са највећим бројем гласова побјеђује, постоји опасност да је изабран кандидат који не представља истинску преференцу гласача.  Ако побједнички кандидат има мање од 50% гласова, то значи да већина гласача нема тог кандидата као први избор. Другим ријечима, побједнички кандидат осваја мањину гласова, а побједом постаје неко ко представља све гласаче. 

Напримјер, у утрци за кандидата за предсједника испред Републиканске странке 2016. године у Америци, Трумп је побиједио са 45% гласова. Анкете су послије показале да би републикански гласачи радије имали било којег од три остала главна републиканска кандидата као представника њихове странке.  Али та три кандидата су направили дисперзију осталих 55% гласова, омогућујући Трумпу да побиједи. Слична ствар се десила на америчким предсједничким изборима 2000. године, у којима је Георге Бусх побиједио Ал Горе-а, само зато што се гласало релативном већином. Ово је, нажалост, регуларна појава у свијету, па и код нас.  Као што сте споменули, Джаферовић је у прошлим изборима побиједио са 37% гласова, што значи да постоји могућност да би се велики број осталих 63% гласача, да су имали прилику да искажу своју преференцу, можда ујединили иза неког другог кандидата. Тај други кандидат би онда можда представљао апсолутну већину гласача, што је пуно боља ситуација.  

Које је правичније рјешење?

Релативна већина је са математичког становишта један од најгорих изборних метода зато што не узима праве преференце у обзир.  Овај метод само зна ко је први избор гласача, али не зна шта гласач мисли о осталим кандидатима. Постоје боље, такозване преференцијалне методе, по којима гласачи рангирају све кандидате. У једној од најпопуларнијих таквих метода, Хареовој методи, побједник се одлучује тако што се, на основу рангирања, сукцесивно елиминишу кандидати са најмање првих гласова, а након сваког круга елиминације се гласови ретабулирају. Побједник по овом систему није увијек кандидат који је иницијално добио највише првих мјеста, него онај ко је најоптималнији за највечи број гласача, значи кандидат који најбоље представља консензус.  Овај метод је много правичнији, елиминише могућност дисперзије гласова и других негативних ефеката релативне већине, и на много бољи начин представља прави избор гласача. 

Разлози зашто се релативна већина уопште користи немају никакве везе за квалитетом такве врсте гласања, него са инертности и мањком едукације – то је најједноставнији метод, дуго већ постоји, гласачи не знају да постоје бољи системи па се не буне, а и фаворизује велике странке, тако да њима не иде у прилог да га мијењају.  

Хареова метода се користи свуда по свијету, а све је популарнија и у Америци.  Многи градови је већ користе, а у новембарском гласању ћемо и у мојој држави Массацхусеттс бити питани да ли желимо да је имплементујемо; сигуран сам да ће ова иницијатива, коју подржава Институт за математику и демократију, проћи и да ће се Массацхусеттс придружити мјестима гдје се гласа математички смисленије.

Дошли сте и до сазнања да се додјела мандата у Парламенту БиХ врши на основу једне формуле које нико у окружењу, па ни шире, не користи. Шта је овдје спорно: сама формула или чињеница да вјероватно ријетко ко у БиХ зна за ову методу, њене предности или слабости?

За додјелу мјеста у парламентима у БиХ се користи такозвани Саинте-Лагуë метод.  Наше сусједне земље користе Д’Хондт метод, који је генерално заступљенији у свијету. Методи су слични, али оба дају предност великим странкама. Напримјер, у прошлим изборима је СДА добила 25.25% гласова, а има 27.55% мјеста у парламенту Федерације БиХ. У скупштини РС, СНДС је освојила 31.87% гласова, а има 33.73% мјеста. 

Али главни проблем чак није ни сам метод, него чињеница да је код нас тешко доћи до информација о оваквим стварима. Мени је требало доста да пронађем нешто о додјели парламентарних мјеста, а, колико сам могао видјети, нигдје се експлицитно не спомиње Саинте-Лагуë. Оно што очигледно недостаје је транспарентност и едукација о елементарним демократским процесима, као што су гласање и додјела мјеста. У политички квантитативно писменом друштву би грађанство знало да постави питање ко је и када одлучио да се користе одређене методе и ко највише профитира када се баш оне користе. Људи би знали да постоје боље, репрезентативније методе, и било би им омогућено да захтијевају да се постојећи процеси промијене у оне за које математика каже да представљају праведније практиковање демократије.

Који су то примјери политичких система које имају боље изборне процеса?

Многе земље, као што су Аустралија, Канада, Нови Зеланд, Енглеска, Ирска, Шкотска и Индија користе преференцијалне гласачке системе.  Преференцијални методи се такође користе у стотинама градова и локалних избора по свијету, а често и у организацијама, компанијама и универзитетима.  Примјера, дакле, има свуда око нас. Свијест о томе да је ово бољи начин гласања све више расте и иницијативе да се релативна већина елиминише и замијени преференцијалним методама су све бројније.

 И за крај, како квантитативно описменити људе, да ли би овај сегмент требао бити дио образовног система? 

Наравно, тај сегмент би требао бити интегрални дио образовног система који његује критичко размишљање, интердисциплинарност и даје дјеци самопоуздање да постану информисани учесници у демократији и узрочници политичких и друштвених промјена.  СТЕМ образовање је у овоме кључно, и као његова круцијална компонента треба да се форсира политичка квантитативна писменост, да се дјеца уче на релевантним примјерима из стварног живота који укључују и социо-политички контекст.  Врло је једноставно у курикулум убацити примјере разних система гласања или додјеле парламентарних мјеста, илустрирати зашто су неки бољи од других, показати дјеци како да критички третирају статистику и да са квантитативног аспекта препознају лажне информације.  Ово су теме које су доступне средњошколцима, па и млађим ученицима.

Нажалост, ПИСА тестирање је показало да критичко размишљање није развијено у нашем школском систему.  Али у исто вријеме, такви резултати би требали да буду мотивација и прилика да се образовање реформише јер, као што сви знамо, без квалитетног образовања, никада нећемо остварити развој и прогрес. Нажалост, власти којима није стало ни до образовања ни до прогреса, и које већ деценијама гурају дјецу у торове да од њих направе послушне гласаче, настављају да упиру са својом саможивом, мегаломанском и тестостеронском политиком. Као посљедњи примјер овога је да ПИСА тестирања 2021. године неће бити у БиХ.  Жалосно и поразно. Али као што сам рекао раније, наду ми дају дивни, паметни људи са пуно енергије којих има широм земље и који се не предају.  Док год они настављају своју борбу, ја стојим уз њих.

Исмар Волић је редовни професор математике на Wеллеслеy универзитету у Бостону, те један од гостујућих предавача на Интердисциплинарним докторским студијима Глобалне студије у Центру за интердисциплинарне студије Универзитета у Сарајеву. Завршио је Универзитет у Бостону а затим докторирао математику на Универзитету Броwн. Био је гостујући професор на МИТ-ју, универзитету у Бриселу, и Универзитету Виргиниа. Његова истраживачка област је алгебарска топологија. Аутор је тридесетак радова и двије књиге, уредник је неколико зборника радова, а држао је и преко 200 предавања у двадесетак земаља. 
Један је од оснивача Институт за математику и демократију (Институте Фор Матхематицс  Анд  Демоцрацy) који је посвећен образовању, истраживању и ширењу свијести о улози математике у политици.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.