Kreacionizam u državnim školama

Uskoro u novom broju časopisa REČ

Pitanje

Treba li predavati kreacionizam u državnim školama? Sve teme iz
oblasti filozofije obrazovanja i obrazovne politike koje su predmet
debate u kontroverzi oko evolucije i kreacionizma, previše su brojne da
bi se mogle pokriti u jednom članku, stoga u prvom delu počinjem
analizom ovog pitanja koja će omogućiti bolje fokusiranje rasprave.
Iskoristiću priliku da istaknem povezana pitanja koja se do sada u
okviru ove debate nisu razmatrala. U delovima koji slede, razmotriću
mnoštvo pravnih argumenata, kreacionističkih vanpravnih argumenata,
epistemoloških argumenata, argumenata zasnovanih na slobodi
veroispovesti i argumenata zasnovanih na filozofiji obrazovanja i
pravdi, relevantnih za ovo konkretno pitanje. Pošto je kreacionizam
prvenstveno američki fenomen, neka razmatranja će se ticati specifično
američke situacije, ali mnogi od ovih argumenata su opšteprimenljivi.

(a) Državne škole. Kontroverze oko obrazovnih politika koje
se tiču kreacionizma, odnosile su se skoro isključivo na predavanje
evolucije u državnim školama, stoga je najbolje razmotriti problem
upravo na ovom primeru. Međutim, neki ključni elementi ove kontroverze
bili bi sasvim drugačiji kada bi se razmotrili u drugim obrazovnim
kontekstima, poput privatnih i parohijskih škola, kućnog obrazovanja
(homeschooling) i visokoškolskih institucija.

Na primer, vrlo se malo pažnje u ovoj raspravi posvetilo privatnim
školama, bez sumnje zato što upravljanje njima nije na isti način
podložno javnoj kontroli. Međutim, ipak postoji izvesna mera spoljašnjeg
nadzora u smislu da privatne škole moraju ispuniti izvesne standarde
neophodne za akreditaciju. Stoga se razložno može postaviti pitanje da
li škola zaslužuje da bude akreditovana ukoliko se u njoj predaje
kreacionizam umesto evolucije. Uzimajući u obzir da akreditacija
podrazumeva da škola ispunjava profesionalne standarde u odgovarajućim
oblastima, škola na čijim se časovima nauke predaje kreacionizam ne
ispunjava standarde, pošto je evolucija u samom jezgru naučnog saznanja.
Štaviše, kako ćemo videti, kreacionizam odbacuje ne samo evoluciju, već
i mnoge druge utvrđene naučne činjenice iz drugih grana nauke. Međutim,
obično se uzima zdravo za gotovo da privatne škole, pod uslovom da nisu
finansirane iz javnih fondova, niti poseduju državni sertifikat, ne
podležu javnim standardima i mogu decu podučavati bilo kojoj privatnoj
ezoteričnoj doktrini.

Kada su u pitanju parohijske škole, očekujemo da one podučavaju
religijskim gledištima. Ovo je najprirodnija sredina za kreacionistička
gledišta, i upravo se u njima kreacionizam najčešće predaje na časovima
nauke. Ovo naravno ne znači da sve, pa čak ni većina, parohijalnih škola
podučava kreacionizmu. Na primer, na osnovu neformalne procene svojih
studenata, došao sam do zaključka da oni koji su pohađali katoličke
srednje škole obično poseduju nabolje obrazovanje iz evolucije, neretko
bolje i od onih koji su pohađali državne škole. Fundamentalističke i
evangelističke „biblijske škole“, s druge strane, često reklamiraju
kreacionističko usmerenje svog naučnog programa kao svoju glavnu
prednost u privlačenju novih učenika. Po njihovom viđenju, svako pravo
saznanje poseduje biblijsku osnovu. Džil Hansen, direktor škole Fairfax Baptist Temple,
objašnjava obrazovnu filozofiju svoje škole, koja je reprezentativna za
sve slične institucije, na sledeći način: „Mi sve zasnivamo na Bibliji.
Ona je temelj, reč božija je temelj iz kojeg se razvijaju svi
obrazovani ljudi“ (Duvall, 1995). Kako se u ovoj školi predaje teorija
evolucije? Hansen je otvoren i po tom pitanju: „Mi je raskrinkavamo kao
lažni model“.

Osim ukoliko država ne počne ozbiljno da finansira parohijske škole
novcem poreskih obveznika, recimo kroz vaučerski sistem, one verovatno
mogu očekivati da zadrže slobodu da predaju kreacionizam ili religijsku
doktrinu po svom izboru. Štaviše, fundamentalističke i evangelističke
škole često biraju da se ne prijave za sekularnu obrazovnu akreditaciju,
i mogu se akreditovati jedino u okviru sopstvenog nezavisnog sistema.
Pa ipak, ja bih rekao da se ovde postavljaju ozbiljni problemi iz domena
filozofije obrazovanja. Da li je u redu podučavati decu da je nešto što
je istinito zapravo laž? Zar nije pokazatelj loše vere pogrešno
predstavljati naučne nalaze na časovima koji bi trebalo da služe
upoznavanju sa naukom? Ako se biblijsko otkrovenje uzima kao osnov
saznanja, nije li intelektualno nepošteno takva otkrovenja predstavljati
kao nauku? Ovde se radi o važnim moralnim pitanjima: religijske škole
koje podučavaju kreacionizmu, ogrešuju se o osnovne norme poštenja.

Većina ovih problema važi i za slučaj kućnog obrazovanja. Uvek je
bilo roditelja koji, iz ovog ili onog razloga, biraju da sami podučavaju
svoju decu kod kuće umesto da ih šalju u školu, ali trenutno ubedljivu
većinu njih čine religiozni konzervativci koji ne žele da njihova deca
budu izložena onome što roditelji smatraju zlom državnog obrazovanja,
bilo to seksualno obrazovanje ili evolucija. Kućno obrazovanje postavlja
neke značajne izazove za obrazovnu politiku, pošto je osnovno
obrazovanje obavezno i roditelji moraju dokazati da svojoj deci daju
obrazovanje koje ispunjava državne standarde. Nadzor nad roditeljima
koji sami podučavaju svoju decu ne sprovodi se dosledno i relativno je
uobičajeno da fundamentalisti među njima predaju samo ono najosnovnije
iz predmeta koje smatraju problematičnim, pritom dopunjavajući kurikulum
religijskim obrazovanjem – proučavanjem Biblije, kreacionizmom i tako
dalje – koje im više odgovara. Da li roditelji čine medveđu uslugu
obrazovanju svoje dece, učeći ih kreacionizmu pod velom nauke? Možda je u
takvim slučajevima potreban stroži nadzor.

Razmatranje ovog pitanja u kontekstu visokoškolskog obrazovanja,
donekle se preklapa sa prethodnim razmatranjima, ali uz neke značajne
razlike. Jedna od najznačajnih je uzrast i zrelost studenata. Većina
studenata osnovnih studija je na naprednijem stadijumu razvoja od
učenika srednjih škola, tako da za njih počinju da važe i neki novi
obrazovni ciljevi. Očekujemo da studenti počnu da bruše svoje veštine
kritičkog mišljenja i vrednovanja, kao i da razvijaju disciplinovanu
nezavisnost duha. Na ovom stupnju može biti sasvim prikladno i poučno
raspravljati o kreacionističkim gledištima, tako da studenti mogu
naučiti šta sa ovima nije u redu. Naravno, postoji mnoštvo drugih tema
koje bi mogle poslužiti istoj svrsi, ali profesor može legitimno
izabrati seciranje kreacionizma na isti način na koji se na času
anatomije može secirati zmija umesto žabe. Pitanje koje tu treba
razmotriti jeste da li bi ovo bio razložan obrazovni cilj i u srednjem
obrazovanju.

Ove alternativne kontekste ćemo uglavnom ostaviti po strani i
fokusirati se na državne škole, koje su istorijski bile (i u najvećoj
meri ostale) u središtu ove kontroverze. Generalno gledano, uzroci
kreacionističke kontroverze – prividnih konflikata između evolucije i
nekih hrišćanskih gledišta po pitanju stvaranja – ostali su manje-više
isti već decenijama, ali su se manifestovali na različite načine u
različitim periodima. U prvim decenijama sistema državnog školstva u
SAD, malo koji udžbenik je uopšte sadržao gradivo o evoluciji, a jednom
kada je to počelo da se menja, mnoge države su na to odgovorile uvodeći
zakone koji su u potpunosti zabranjivali podučavanje o evoluciji.
Antievolucionistički Batlerov zakon u Tenesiju je 1925. doveo do prve
zakonske bitke oko kreacionizma i evolucije u školama – čuvenog slučaja Scopes.
Slični evolucionistički zakoni ostali su na snazi sve do 1968, kada su
oboreni odlukom Vrhovnog suda. Kreacionisti su sedamdesetih isprva
uzvratili donošenjem državnih zakona kojima se daje „jednak značaj“
biblijskoj priči o stvaranju. Pošto su ovi zakoni bili oboreni
osamdesetih, kreacionistički aktivisti su se okrenuli drugim taktikama,
donoseći zakone koji su zahtevali, na primer, da se pre časova biologije
na kojima se pokrivalo gradivo iz evolucije, čitaju „napomene“. Tako
će, na primer,¹ učenici državnih škola u Alabami u svojim udžbenicima biologije naići na napomenu koja kaže:

„Ovaj udžbenik razmatra evoluciju, kontroverznu teoriju koju neki
naučnici predstavljaju kao naučno objašnjenje porekla živih bića, poput
biljaka, životinja i ljudi. Nijedno ljudsko biće nije bilo prisutno u
trenutku kada je život na Zemlji nastao. Stoga, svaku tvrdnju o poreklu
života treba smatrati teorijom, a ne činjenicom.“

U drugim državama, kreacionistički „prikriveni kandidati“ u lokalnim
školskim odborima i državnim odborima za obrazovanje, javno su zastupali
obrazovnu politiku „povratka na osnove“, ali su zatim radili na tome da
promene standarde naučnog kurikuluma, tako da ovaj uključuje i
kreacionizam ili da se iz njega izbaci evolucionistička komponenta,
uprkos tome što je evolucija osnovna za biološku nauku. Neki idu i dalje
od toga i zahtevaju da se prezentuju i „dokazi protiv evolucije“ ili
„alternativne analize dokaza“. Neki nastavnici prosto ignorišu zakon i
nastavljaju da izlažu svoja kreacionistička gledišta, na primer o
„inteligentnom dizajnu“. Ovi i slični primeri kreacionističkog aktivizma
u državnim školama drže ovu instituciju u središtu kontroverze.

(b) Vrste kreacionizma. Sledeći element koji moramo
razmotriti jeste sam pojam kreacionizma. Ako bi se kreacionizam zaista
predavao u školama, šta bi to podrazumevalo? Generalno gledano,
kreacionizam je odbacivanje evolucije u korist nekog oblika posebnog
stvaranja, ali moramo uočiti da postoje brojna različita i konkurentska
gledišta koja spadaju pod ovaj pojam.

Najuobičajeniji oblik „kreacionističke nauke“ je ono što je poznato
pod imenom „kreacionizam mlade Zemlje“ (Young Earth Creationism – YEC). U
zakonu koji je donesen u Arkanzasu 1982. kreacionisti su predložili
nacrt onoga što bi želeli da se predaje u školi:

„(1) Iznenadno stvaranje univerzuma, energije i života, ni iz čega;
(2) Nedostatnost mutacije i prirodne selekcije za razvoj svih živih
vrsta od jednog organizma; (3) Promene samo unutar unapred određenih
granica prvobitno stvorenih vrsta biljaka i životinja; (4) Odvojeno
poreklo ljudi i majmuna; (5) Katastrofističko objašnjenje geologije
Zemlje, koje uključuje pojavu svetskog potopa; i (6) Relativno skorašnji
nastanak Zemlje i živih vrsta“ (La Follette 1983, str. 16).

Potpuniji pregled može se naći u (Aubrey 1998 (1980)). Važno je
takođe razumeti da se kreacionizam ne iscrpljuje u odbacivanju biološke
evolucije, iako je ovo osnovna teza koja je bila predmet javne
kontroverze. Kao što se da videti iz gore navedenog spiska, i kao što
sam pokazao na drugom mestu (Pennock 1999, pog. 1) kreacionizam takođe
odbacuje i naučne zaključke antropologije, arheologije, astronomije,
hemije, geologije, lingvistike, fizike, psihologije, optike, itd. Na
primer, kada su 1999. kreacionisti iz Kanzaškog državnog odbora za
obrazovanje uklonili sve reference na evoluciju iz naučnog kurikuluma
ove države, uklonili su i tektoniku ploča, geološku hronologiju,
kosmologiju Velikog praska i svako pominjanje drevnog perioda Zemlje.

Moramo takođe biti svesni da danas postoji mnoštvo podela među
kreacionistima. Neslaganja oko detalja hrišćanske teologije, delimično
prihvatanje naučnih gledišta i različite političke strategije doveli su
do nastanka brojnih frakcija koje dovode u pitanje različite elemente
standardnog gledišta. Kreacionisti stare zemlje, na primer, ne
insistiraju na tome da je Zemlja stara samo šest do deset hiljada godina
i prihvataju nešto slično naučnoj hronologiji. Izvestan broj
kreacionista sumnja da se desio jedan, katastrofični svetski potop i
umesto toga smatraju da je biblijski potop bio lokalna mediteranska
pojava, ili, ako i jeste bio svetski, da je bio „blag“, a ne
katastrofičan. Broj pristalica kreacionizma mlade Zemlje daleko
nadmašuje pripadnike drugih frakcija, ali je važno uvideti da
kreacionizam nije monolitan pokret.

Iako su tradicionalni kreacionisti i dalje politički i obrazovno
najaktivniji, kreacionizam je devedesetih godina prošlog veka prošao
kroz značajnu evoluciju, koja je započela objavljivanjem knjige Darvin na sudu
Filipa Džonsona. Džonson, inače profesor na Berkliju, ne zastupa, ali
ni ne poriče gledište mlade Zemlje, već umesto toga tvrdi da
kreacionizam treba razumeti kao verovanje u proces stvaranja u opštijem
smislu. Ljudi su kreacionisti, po Džonsonovoj definiciji, „ako veruju da
je natprirodni stvoritelj ne samo inicirao ovaj proces, već da ga u
nekom značajnom smislu kontroliše kako bi ostvario neku svrhu“
(Johnson 1991, str. 4). Umesto da govori o „kreacionističkoj nauci“,
Džonson i njemu slični novi kreacionisti svoje gledište zovu „teorijom
inteligentnog dizajna“ i zastupaju „teističku nauku“. Kreacionisti
inteligentnog dizajna uključuju i kreacioniste mlade i stare Zemlje, ali
oni uglavnom ne otkrivaju svoje konkretnije privrženosti i govore samo o
generičkoj tezi „pukog stvaranja“. Kao i drugi kreacionisti, oni se
protive prilagođavanju svojih gledišta teoriji evolucije i ovu smatraju
fundamentalno nepomirljivom sa hrišćanskim teizmom. U drugom smislu,
međutim, oni idu dalje od kreacionističke nauke, odbacujući naučnu
metodologiju i tvrdeći da se i sam naučni naturalizam mora odbaciti i
zameniti teističkom naukom (mada nikada ne razjašnjavajući metode ove
nauke).

Iako su se nastavi evolucije u školama najaktivnije suprotstavljali
fundamentalisti i evangelistički hrišćani, naročito zastupnici mlade
Zemlje, ne možemo ispravno vrednovati ovo pitanje ako ne uzmemo u obzir i
nehrišćanska kreacionistička gledišta. Zastupnici ovih gledišta
uglavnom nisu bili tako politički aktivni u SAD, tako da nisu privukli
pažnju javnosti u jednakoj meri. Nemoguće je napraviti čak i
najelementarniji pregled ovih brojnih gledišta, ali ću pomenuti dva
skorašnja slučaja koji su dospeli u vesti.

U Keneviku u državi Vašington otkriće fosila ljudskog skeleta nađenog
1996. pokrenulo je veliku pravnu bitku između nauke i religije.
Koalicija severozapadnih Indijanaca polagala je pravo na ove kosti stare
preko devet hiljada godina i želela je da se one što pre sahrane.
Međutim, struktura lobanje ukazivala je pre na kavkasko nego na
indijansko poreklo, tako da su naučnici postavili pitanje da li se
zaista radi o plemenskom pretku i predložili dalju analizu kojom bi se
moglo otkriti više o ranoj ljudskoj istoriji ovih predela. Arman
Minthorn iz oregonskog plemena Umatila izjavio je da njegov narod nije
zainteresovan za gledište ovih naučnika: „Mi već znamo svoju istoriju.
Nju su nam kroz predanje preneli naši preci i ona je sadržana u našim
religijskim praksama“. A njihova istorija kaže da ih je njihov bog
stvorio upravo na tom mestu. Mnoga plemena američkih Indijanaca imaju
priče o svom poreklu koje su, bar na prvi pogled, u sukobu sa teorijom
evolucije i drugim naučnim otkrićima. (U delovima severne Kanade
formirana je i koalicija indijanskih domorodaca i hrišćanskih
kreacionista, koja se suprotstavlja nastavi evolucije u školama. Ovo
savezništvo je, naravno, nelagodno, jer se pomenute grupe ne slažu oko
toga kojom bi pričom o stvaranju trebalo zameniti teoriju evolucije.) U
kontroverzu oko skeleta iz Kenevika uključene su i religijske grupe
poput Narodnog sabora Asatru, stare norveške paganske grupe. Pripadnici
ove prethrišćanske vere obožavaju skandinavske bogove i boginje iz
vikinškog doba i veruju da su njihovi preci bili prvi stanovnici ove
oblasti. Oni očekuju da će naučna analiza lobanje potvrditi njihovu tezu
o prvenstvu, iako bi ih njihova ostala religijska uverenja svakako
dovela u sukob sa drugim aspektima ovog naučnog otkrića.

Još jedno religijsko antievolucionističko gledište dospelo je u vesti
1995, kada je televizijska stanica NBC emitovala program pod imenom Misteriozno poreklo čoveka,
u kojem se tvrdilo da su otkriveni naučni dokazi da su ljudska bića
postojala i pre desetina miliona godina. Kreacionisti su isprva bili
oduševljeni ovim poricanjem evolucije emitovanim u udarnom terminu, ali
su ubrzo povukli svoju podršku kada su saznali da je program bio
zasnovan na knjizi Zabranjena arheologija (Cremo&Thompson
1993), u kojoj se izlažu navodno naučni dokazi za poziciju koja
odslikava hinduističko gledište o stvaranju i reinkarnaciji.

Konačno, pomenuću još jedan tip gledišta koje je relevantno za ovu
kontroverzu. Raelijanski pokret, koji je nastao u Francuskoj
sedamdesetih godina prošlog veka, naziva sebe „naučnom religijom“.
Raelijanci odbacuju evoluciju i veruju da je život na Zemlji nastao kao
rezultat svrhovitog, inteligentnog dizajna, ali oni isto tako odbacuju i
kreacionizam, u smislu da ne veruju da je stvoritelj bio natprirodno
biće. Umesto toga, oni veruju da je život na Zemlji rezultat
vanzemaljskog genetskog inženjeringa. Osnivač Raelijanskog pokreta, Klod
Vorion, tvrdi da ovo zna jer mu je istina otkrivena od strane
vanzemaljaca, koji su ga postavili za vodiča našeg doba. Nekih
sedamdeset hiljada pristalica širom sveta, uključujući i SAD, dele ovu
njegovu veru.

Kada razmatramo da li treba predavati kreacionizam u školama, moramo
uvek imati na umu da sva ova antievolucionistička stanovišta treba
uključiti u nastavu kao „alternativne teorije“.

(c) Kako predavati? Treći element ovog pitanja koji zahteva preliminarnu diskusiju, tiče se vrste predmeta na kojem će se predavati kreacionizam i načina na koji će se to činiti.

Pitanje se dramatično menja ako bismo, na primer, predavali različite
oblike kreacionizma na časovima uporedne religije. Ustav ne zabranjuje
diskusiju o religiji na predmetu ove vrste. Mogli bismo da zamislimo
predmet koji bi predstavljao pregled raznolikih gledišta na stvaranje iz
različitih religija, i mogli bi se ponuditi dobri argumenti u korist
tvrdnje da takav predmet služi korisnoj obrazovnoj svrsi, negujući
poštovanje prema američkoj i globalnoj kulturnoj raznolikosti. Mnogi
protivnici predavanja kreacionizma u školama bili bi spremni na
kompromis ako bi se ova tema obrađivala u okviru ovako koncipiranog
predmeta. Kontroverza nastaje pre svega zato što kreacionisti
insistiraju da se njihova gledišta uključe u naučni kurikulum, kao
zamena za teoriju evolucije ili kao njena jednako značajna alternativa.

Štaviše, kreacionisti žele da evolucija bude raskrinkana kao lažni
model. Kreacionistički udžbenici koji se koriste u fundamentalističkim
školama, često idu dalje od toga i tvrde da je evolucija pored toga još i
zlo gledište, koje promovišu ateistički naučnici u nameri da odvuku
ljude od boga. Udžbenici koji se predlažu za upotrebu u državnim
školama, međutim, klone se propovedanja o zlu evolucije. Uobičajeni
kreacionistički predlozi slede ono što je poznato kao „dualni model“, u
kojem se „dve teorije“ predstavljaju i suprotstavljaju jedna drugoj.
Arkanzaški zakon o „uravnoteženom tretmanu“ zahtevao je od škola da se
podjednako bave „kreacionističkom naukom“ i „evolucionističkom naukom“.
Pošto su svi takvi zakoni proglašeni neustavnim, kreacionisti danas
pokušavaju da obrazlože zašto bi na časovima nauke trebalo prosto
predstaviti „alternativne teorije“ drugačije od naučnog gledišta. U
praksi, međutim, predlozi su suštinski nepromenjeni. Na primer, udžbenikO pandama i ljudima (Davis&Kenyon 1993), koji predstavlja
do danas najpažljivije sastavljen kreacionistički proizvod tog tipa,
zasniva se na problematičnom okviru u kojem ima mesta samo za dve
teorije biološkog porekla, prirodnu evoluciju i inteligentni dizajn, dok
se sva ostala gledišta zapostavljaju. Termini su se promenili, ali je
problematična strategija ostala ista: za teoriju evolucije se tvrdi da
je puna rupa, tako da kreacionizam ostaje kao jedina alternativa.
Učenicima se kaže da će im ovaj udžbenik omogućiti ono što nije nijedan
do sada, naime, da sami odluče koja je teorija tačna. Naravno, karte su
unapred nameštene tako da izgleda da evolucija gubi po svakom pitanju.

Međutim, o tome kako bi se kreacionizam predavao u školama ako bi to
bilo dopušteno, ne može se suditi samo na osnovu udžbenika, pošto se oni
trenutno pišu više u političke nego u pedagoške svrhe, kako bi se
predstavilo nevino lice ovog pokreta. (Pande, na primer, koje
se nude kao tekst iz biologije, sadrže dug odeljak sa filozofskim
argumentima o tome zašto inteligentni dizajn ne bi trebalo
diskvalifikovati kao naučnu hipotezu i zašto on navodno nije u
suprotnosti sa sudskim presudama po kojima je nastava kreacionizma u
državnim školama protivustavna. Ovo teško da je uobičajeno za jedan
srednjoškolski udžbenik.) Realističniji osećaj o onome što bi se moglo
desiti u učionicama dobićemo ako pogledamo slučajeve u kojima su
nastavnici nastavili da predaju kreacionizam uprkos zakonu koji to
zabranjuje. Da dam samo jedan reprezentativan primer, u srednjoj školi u
Hari, predgrađu Oklahoma Sitija, nastavnik je oduzeo učenicima
udžbenike i podelio im kreacionističke materijale u kojima je pisalo da
osoba koja veruje u evoluciju ne može verovati u boga (RNSCE 1998).

Konačno, ukazao bih na još jedan način na koji se kreacionizam može
predavati u školama, a koji dosad nije bio razmatran u literaturi:
kreacionistička gledišta se mogu predavati kao ilustracije za to kako sene treba baviti naukom. Mogu se predstaviti konkretni
kreacionistički stavovi, a zatim preispitati dokazi, pokazujući kako su
naučnici uvideli da su ovi stavovi pogrešni. Pod uslovom da se klonimo
ekstrema, ovo bi mogla biti korisna obrazovna vežba, u tom smislu što bi
razmatranje nekih od mnoštva grešaka takozvane „kreacionističke nauke“
ili „inteligentnog dizajna“ moglo pomoći učenicima da nauče kako se
zaista treba baviti naukom. Kako je istakao Džon Djui, naučno
obrazovanje neće biti uspešno ako se svede na recitovanje i memorisanje
naučnih činjenica (Dewey 1964 (1910), 1964 (1938), str. 19). Dobro
naučno podučavanje podrazumeva podučavanje metodima naučnog rezonovanja,
i kritičko razmatranje kreacionizma bi moglo poslužiti upravo ovoj
svrsi. Ako bi sudovi dopustili predavanje kreacionizma u školama, ovaj
kritički pristup bi mogao postati uobičajena obrazovna vežba na mnogim
časovima nauke. Zapravo, ovo je jedini intelektualno odgovaran način na
koji bi se kreacionizmu moglo pristupiti na časovima nauke.

Ubrzo ću se vratiti na neka od ovih pitanja, ali sada kada smo
odredili fokus naše rasprave, okrenuću se relevantnim argumentima,
počevši sa pravnim rezonovanjem na osnovu kojeg je kreacionizam
isključen iz državnih škola.

Pravni argumenti

Pošto smo se fokusirali na državne škole u SAD, pravni argumenti koji
se tiču nastave kreacionizma bili su i ostaju politički i praktično
značajni. Obe strane u pravnoj debati su tvrdile da je ovo pre svega
ustavno pitanje, a neki zastupnici nastave kreacionizma su tvdili da ona
treba da bude zaštićena Prvim amandmanom, tačnije njegovom klauzulom o
slobodi veroispovesti. Protivnici odgovaraju da kreacionistima niko ne
brani da upražnjavaju svoja verovanja u svojim crkvama, domovima i
privatnim školama, ali da bi predavanje kreacionizma u državnim školama
bilo u suprotnosti sa onom klauzulom Prvog amandmana kojom se zabranjuje
uspostavljanje državne religije. U dugačkoj seriji slučajeva, sudovi su
konzistentno donosili presude kojima se odbacuju antievolucionistički
argumenti.

Antievolucionistički zakoni su oboreni na Vrhovnom sudu SAD 1968, u slučaju Epperson v. Arkansas,
na osnovu činjenica da Ustav ne dopušta jednoj federalnoj državi da
kroji obrazovne zahteve po principima bilo koje konkretne religijske
sekte ili doktrine. Kasnije presude su pomogle da se definišu granice
ove prve odluke. U slučaju iz 1981. jedan roditelj je tužio državu
Kaliforniju, tvrdeći da se nastavom evolucije ugrožava sloboda
veroispovesti njegove dece i njega samog. Vrhovni sud u Sakramentu je
presudio (slučaj Segraves v. California) da predavanje
evolucije ne ugrožava slobodu veroispovesti, i da antidogmatska polisa
Odbora za školstvo – u kojoj piše da tvrdnje o poreklu treba
prezentovati nedogmatski, i da rasprava na času treba da naglasi da se
naučna objašnjenja fokusiraju na način na koji se stvari dešavaju, a ne
na prve uzroke – predstavlja odgovarajući kompromis između državnog
naučnog programa i inividualnog religijskog uverenja.

Zatim su kreacionisti nastupili sa stanovišta da njihovo gledište ne treba isključiti
na osnovu razdvajanja crkve i države, pošto ono nije religija nego
nauka. Arkanzas je doneo zakon koji zahteva „uravnoteženi tretman“ onoga
što nazivaju „kreacionističkom naukom“ i „evolucionističke nauke“. Sud
je oborio ovaj zakon u slučaju McLean v. Arkansas, iz 1982, utvrdivši da kreacionistička nauka nije nauka, već religijsko gledište.² Vrhovni sud SAD je došao do istog zaključka u slučaju Edwards v. Aguillard,
iz 1987, oborivši „Kreacionistički zakon“ države Luizijane, koji je
uslovljavao nastavu evolucije obaveznom paralelnom nastavom
kreacionizma. Sud je zaključio da je, zastupajući religijsko verovanje
da je natprirodno biće stvorilo čovečanstvo, ovaj zakon nedopušteno
propisao religijsku nastavu, te da se zabranom nastave evolucije izuzev
ukoliko je ova praćena nastavom kreacionizma, podriva sveobuhvatno
naučno obrazovanje.

Sud je takođe odlučio, u slučaju iz 1994, Peloza v. Capistrano School District,
da pravo nastavnika na slobodu veroispovesti nije ugroženo zahtevom
školskog okruga da se evolucija predaje na časovima biologije, tako
odbacujući kreacionističku tvrdnju da je „evolucionizam“ religija. U
drugom skorašnjem slučaju, Freiler v. Tangipahoa Parish Board of Education,
iz 1997, sud je oborio meru kojom se propisivalo da nastavnici naglas
pročitaju napomenu svaki put kada govore o evoluciji, zaključivši da se
predlozi za izmenu kurikuluma u terminima „inteligentnog dizajna“, sa
pravne tačke gledišta, ne razlikuju od ranijih predloga za predavanje
„kreacionističke nauke“.

Međutim, kada razmatramo pitanje šta treba uraditi a šta ne, ne
možemo se zadovoljiti samo legalističkim odgovorima, ako ni zbog čega
drugog, a ono zato što postoje etičke dužnosti koje od nas zahtevaju
više od onoga što propisuje zakon. Takođe, moramo uvek razmotriti
mogućnost da je postojeći zakon nepravedan ili nepametan. U narednim
odeljcima, razmotriću nekoliko drugih vrsta argumenata koji su tiču ovih
pitanja.

Vanpravni kreacionistički argumenti

Agitujući za uvođenje svojih gledišta u škole, kreacionisti najčešće
tvrde da su i same sudske presude nepravedne na ovaj ili onaj način,
pozivajući se na šačicu argumenata zasnovanih na pravičnosti, većinskom
principu, roditeljskim pravima, akademskoj slobodi i cenzuri. Ukratko ću
predstaviti ove argumente u obliku koji je izneo kreacionistički
advokat Vendel Bird, i odgovoriti na njih. Bird je kreirao pravnu
strategiju iz ranih osamdesetih, koja je kreacionizam predstavljala kao
nauku. On je zastupao kreacionističku stranu u slučaju Edwards v. Aguillard
u kojem je Vrhovni sud oborio zakone koji su bili zasnovani na ovoj
strategiji. Nakon ovog poraza, Bird retko govori o „kreacionističkoj
nauci“ i umesto toga koristi termin „teorija iznenadnog nastanka“.
Birdovi argumenti su reprezentativni za glavne kreacionističke
argumente, i nisu specifični samo za njegovu poziciju. Većinu ovih
argumenata je ranije već koristio Vilijam Dženings Brajan, u svom
antievolucionističkom pohodu koji je doveo do slučaja Scopes.

Bez sumnje najčešći kreacionistički argument zasniva se na tvrdnji da je nepravično
isključiti njihova gledišta iz naučnog programa u državnim školama.
Nije li pristrasno i jednostrano, kažu oni, predavati evoluciju, a u
potpunosti izbaciti kreacionizam? Bird tvrdi da je „jedini pravičan
pristup pustiti da deca čuju sve naučne informacije i da sama odluče“.
Filip Džonson je još kategoričniji i tvrdi da je isključivanje
kreacionizma ravno „diskriminaciji gledišta“ (Johnson 1995, str. 33-34).
Bird pokušava da ojača ovaj argument pozivajući se na većinski princip,
i kaže: „Činjenica je da, bez obzira na buku koja se stvorila oko ovog
pitanja, većina Amerikanaca smatra da je nepravično predavati samo
teoriju evolucije“. On citira statistike koje pokazuju da veliki broj
Amerikanaca veruje da bi „naučnu teoriju stvaranja“ trebalo predavati u
školama naporedo sa evolucijom.³
Ovaj argument većine bio je osnovni element Brajanove pozicije, i on se
takođe pozivao na brojke koje se tiču onoga u šta Amerikanci veruju. Po
Brajanu, „Školom treba da upravlja ruka koja je plaća“ (Larson 1997,
str. 44). Povezani argument uključuje navodna prava roditelja
da određuju šta će njihova deca učiti u državnim školama. Ako bi se
prihvatilo da roditelji zaista imaju takvo pravo, onda bi
roditelj-kreacionista mogao da traži da se u školi predaje i
kreacionizam ili da se iz programa izbaci evolucija.

Kreacionisti se takođe pozivaju i na akademsku slobodu, koja se s pravom smatra osnovnom obrazovnom vrednošću. Bird kaže:

„Za mene, osnovno pitanje je akademska sloboda, jer niko ne pokušava
da u školama ostavi samo teoriju stvaranja, a da izbaci evoluciju.
Dešava se upravo suprotno, evolucionisti pokušavaju da isključe
alternative, dok, većinom, brane ekskluzivnu nastavu evolucije.“

Ovaj način formulisanja argumenta je pomalo neiskren, jer su
kreacionisti uistinu pokušavali da izbace evoluciju iz državnih škola, i
u tome su do pre nekoliko decenija bili veoma uspešni. Štaviše, kasnije
su pokušavali da uslove nastavu evolucije nastavom kreacionizma, a i
dalje nastavljaju da rade na umanjivanju i podrivanju mesta evolucije u
naučnom programu. Ono gde je Bird u pravu jeste da naučni edukatori
danas obično brane ekskluzivnu nastavu naučnog gledišta, što ga vodi do
konačnog argumenta. Pominjući organizacije koje se protive nastavi
kreacionizma, on zaključuje da se njihovo stanovište svodi na cenzuru:

„Oni imaju sasvim jasnu želju da zaštite ekskluzivnu nastavu
evolucije i da isključe bilo kakvu nastavu naučne teorije stvaranja ili
naučne teorije iznenadnog nastanka. Po mom mišljenju, ovo je cenzura.“

Treba se složiti da, bar na prvi pogled, neke od ovih optužbi imaju
jako emocionalno dejstvo na čitaoca. Niko ne želi da ga smatraju
cenzorom ili nekim ko nepravično diskriminiše jedno popularno gledište.
Svakako je dužnost stručnjaka da ove optužbe shvate ozbiljno i pažljivo
ih razmotre kako bi videli da li su one osnovane. Međutim, kada to
učinimo, otkrivamo da se optužbe ne tiču ovog pitanja, ili da su za
njega irelevantne.

Ideja prava roditelja da odluči šta će njegova deca učiti može na
prvi pogled izgledati privlačno, ali roditelji u tipičnom slučaju nisu
stručnjaci za konkretnu oblast, i svakako nemaju pravo da od nastavnika
zahtevaju da predaju nešto što je dokazano pogrešno. Jedna skorašnja
statistika je pokazala da 44% ispitanika veruje u kreacionističko
gledište da su „ljudska bića, u svom sadašnjem obliku, nastala pre deset
hiljada godina“, ali nebitno je što veliki broj Amerikanaca odbacuje
naučne nalaze i ne veruje da se evolucija zaista desila.⁴
Statistike nisu bitne, zato što se o empirijskim činjenicama ne
odlučuje po većinskom principu. Niti je pak „nepravično“ predavati ono
što je istinito, čak iako mnogi ljudi to ne žele da čuju. Niti je tačno
da škole „cenzurišu“ kreacionizam; one samo, s punim pravom,
izostavljaju ono čemu nije mesto u naučnom kurikulumu.

Optužba da takva politika narušava akademsku slobodu, ne može se tako
lako odbaciti. Moglo bi se razložno dovesti u pitanje da akademska
sloboda važi za državne osnovne i srednje škole na isti način kao što
važi za visoko obrazovanje, ali na prvi pogled se čini da ne postoji
dobar razlog da se ovo značajno pravo dopusti univerzitetskim
profesorima, a uskrati predavačima na drugim obrazovnim nivoima.
Međutim, akademska sloboda nije dozvola da svako predaje šta želi. U
paketu sa profesionalnom slobodom idu i posebne profesionalne
odgovornosti, naročito one koje se tiču objektivnosti i intelektualnog
poštenja. Ni „kreacionistička nauka“, ni „inteligentni dizajn“ (niti
bilo koji od skorašnjih eufemizama za istu stvar) nisu stvarni, niti
ubedljivi učesnici u oblasti nauke, i bilo bi neodgovorno i
intelektualno nepošteno predavati ih kao da to jesu.⁵

U prošlom veku je situacija u nauci, po pitanju porekla vrsta,
bila sasvim drugačija, ali danas se ne može iskreno tvrditi da su
osnovne teze teorije evolucije naučno kontroverzne. Trenutno nema
nikakvih „alternativnih teorija“ koje naučnici uzimaju za ozbiljno,
pošto dokazi govore protiv nekadašnjih konkurenata (uključujući i neke
oblike kreacionizma koje su zastupali naučnici iz devetnaestog veka), a
pritom se akumuliraju u korist teorije evolucije. Nasuprot tvrdnjama
kreacionista, evolucija nije „teorija u krizi“ u bilo kom smislu tog
pojma. Ovo ne znači da ne postoje zanimljivi problemi koje tek treba
rešiti, ali to je tačno za svaku nauku, i takva pitanja su dovoljno
kompleksna da njihovo razmatranje s pravom treba ostaviti za stručne
skupove, naučne časopise i postdiplomske programe. Nerešena pitanja
vrhunske nauke nalaze se daleko iznad nivoa gradiva koje ulazi u
udžbenike srednjih škola. Ono što ulazi u ove udžbenike je dobro
potvrđeno i naučno nekontroverzno.

Epistemološki argumenti

Kreacionisti naravno odbijaju da prihvate dokaze koji podržavaju
različite hipoteze teorije evolucije. Kako oni to vide, moramo se
okrenuti otkrovenju da bismo odredili šta je apsolutno tačno, umesto da
verujemo u „puke teorije“ nauke. Osnovno pitanje, kako ga oni vide,
jeste – čije istine treba predavati. Neka nam je bog u pomoći, kažu oni,
ako ne učimo svoju decu božijoj istini. Filip Džonson je skicirao novu
pravnu strategiju za ponovno uvođenje kreacionizma u javne škole,
tvrdeći da je isključivanje religijske perspektive ravno „diskriminaciji
gledišta“. Pozivajući se na Lamb’s Chapel, slučaj iz 1993, u
kojem je sud utvrdio da škola ne može isključiti perspektivu
evangelističkih hrišćana iz rasprave o porodičnim odnosima, Džonson
zaključuje da je na isti način neprikladno isključiti razmatanje
inteligentnog dizajna kada se na časovima nauke obrađuje tema biološkog
porekla.

Prva i ključna problematična pretpostavka koja leži u osnovi ovog
argumenta jeste da su pitanja koja se tiču empirijskih činjenica stvar
tačke gledišta, tako da isključivanje nekog od ovih gledišta predstavlja
„diskriminaciju“, u smislu subjektivne predrasude pre nego u smislu
objektivne procene razlika. Ali postoji prava razlika između istinitog i
lažnog, dobro potvrđenog i opovrgnutog, i svakako je dobra stvar što
nauka diskriminiše, odnosno pravi razliku između istinitih i lažnih
empirijskih hipoteza, a na osnovu empirijskih provera. I kreacionisti su
takođe zainteresovani za istinu, ali oni veruju da već znaju šta je
istina – to jest, kako kaže sam Džonson, šta je istina „sa velikim I“.
Međutim, istine se ne mogu utvrditi drugačije nego odgovarajućim
metodama, a kreacionisti obično nisu spremni da kažu koje su to njihove
posebne metode, a još manje da demonstriraju njihovu pouzdanost.

Druga problematična pretpostavka jeste da ima smisla govoriti o
„religijskom“ ili „kreacionističkom“ gledištu. Profesor Plantinga
priznaje da istine moraju uvek biti utvrđivane opravdanim metodom, ali
on tvrdi da se različite epistemološke pretpostavke mogu smatrati u
odgovarajućem smislu osnovnim. Polazeći od toga, on se zalaže za ono što
naziva „avgustinovskom naukom“, u kojoj naučnici sprovode svoja
istraživanja na paralelnim epistemološkim putanjama. Hrišćani bi, kaže
Plantinga, trebalo da se bave naukom polazeći od onoga što „hrišćani
znaju“ (Plantinga, 1997). Problem sa ovakvim pristupom jeste što ima
malo toga što bi hrišćani mogli nedvosmisleno da tvrde da znaju.

Među hrišćanima postoji neslaganje, ponekad i nasilno, oko toga šta
oni navodno znaju. Sa eventualnim izuzetkom katolicizma,
fundamentalističko hrišćanstvo možda predstavlja najširi konsenzus po
ovom pitanju, pošto ono vodi poreklo iz serije publikacija sa početka
dvadesetog veka, čija je eksplicitna svrha bila destilovanje
„fundamenata“ vere.

Ali već i naš kratak pregled kreacionističkih frakcija otkriva podele
koje nastaju među fundamentalistima oko najsitnijih teoloških detalja.
(Kreacionisti inteligentnog dizajna pokušavaju da prikriju ova
neslaganja tako što se ne izjašnjavaju o detaljima i promovišu minimalnu
pozitivnu tezu da bog stvara sa svrhom. Mada čak i ovo apstraktno
formulisano gledište može posedovati religijsko značenje, ono je lišeno
empirijskog sadržaja – ono se svakako niti suprotstavlja, niti slaže sa
bilo kojim specifičnim gledištem o teoriji evolucije – i ne nudi nikakav
istraživački metod.) Problemi se eksponencijalno uvećavaju kada u
nastavu uključimo i druge vrste kreacionizma, hinduistički, paganski,
indijanski itd, uzimajući u obzir ono što svaka od ovih religija smatra
svojim odgovarajućim osnovnim verovanjima. Ako se ove teološki
perspektivističke epistemologije prihvate kao ravnopravne običnoj
prirodnoj nauci, to će voditi balkanizaciji nauke, tako što će se
posebna privatna otkrovenja koja jedna ili druga grupa tvrdi da „zna“,
sukobljavati jedna sa drugim bez ikakve nade u javno rešenje.

Znanje koje treba usaditi u državnim školama nije ovo privatno
ezoterično „znanje“, već javno znanje – znanje koje stičemo na
uobičajene, prirodne načine. Metodološka ograničenja koja nauka sebi
nameće, služe da obezbede upravo ovu vrstu znanja, i stoga je upravo
naučno znanje prikladno za nastavu u državnim školama.⁶

Argumenti zasnovani na slobodi veroispovesti

Posebna ustavna zaštita religijskih sloboda potrebna nam je dobrim
delom i zato što su ezoterične religijske pretenzije na znanje drugačije
vrste od zaključaka naučnog istraživanja. Ovo vodi nekolikim dodatnim
argumentima za isključivanje kreacionizma iz državnih škola.

Osnovni razlog koji se obično nudi protiv nastave kreacionizma jeste
da bi takva nastava davala neprikladno prvenstvo jednom religijskom
gledištu u odnosu na ostala. Moramo ispitati teološko tlo iz kojeg je
kreacionizam ponikao, kako bismo videli zašto je to tako. U svojoj
literaturi, kreacionisti nastupaju kao branioci hrišćanske vere, dok se
na neprijateljskoj strani nalaze sve sami bezbožni evolucionisti, ali u
stvarnosti, upravo su vernici najčešće u prvim redovima otpora nastavi
kreacionizma u školama. Među onima koji su se suprotstavili arkanzaškom
zakonu o „uravnoteženom tretmanu“, nalazili su se i episkopalni,
metodistički, prezbiterijanski, katolički i baptistički
velikodostojnici, kao i nacionalne jevrejske organizacije. Iako
kreacionisti pokušavaju da predstave svoja gledišta kao čisto naučna i
religijski neutralna, druge religijske grupe se ne daju zavarati ovom
maskom i sasvim razumljivo tvrde da bi obavezna nastava kreacionizma
privilegovala jedno religijsko gledište u odnosu na ostala.

Neko bi mogao prigovoriti da se ovo nepravično privilegovanje jednog gledišta može izbeći uključivanjem svih
religijskih gledišta u naučni kurikulum. Treba li onda da, sledeći
kreacionističku pedagošku filozofiju, podučavamo svim ovim gledištima i
dopustimo deci da odluče koje je od njih istinito? Ovo teško da je
pametan plan, pošto bismo na taj način učionicu pretvorili u poprište
teoloških sukoba, na kojem bi se različite religije borile jedne protiv
drugih.

Kreacionisti i ostali konzervativni hrišćani često dovode u pitanje
sudsku interpretaciju Ustava, koja je uspostavila „zid razdvajanja“
između crkve i države, u slučaju Everson v. Board of Education,
iz 1947. Međutim, zamisao uvođenja svih religija na čas nauke kako
bismo videli koja će od njih pobediti, bila bi u suprotnosti i sa
originalnom namerom klauzule iz Prvog amandmana, kojom se zabranjuje
uspostavljanje državne religije. Uticajni sudija Vrhovnog suda, Džozef
Stori, napisao je da je glavni cilj ove klauzule bio ne samo sprečavanje
isključive dominacije jedne religije, već isto tako i „sprečavanje
rivaliteta između hrišćanskih sekti“ (Larson 1989, str. 93). Religijski
rivalitet, pa čak i religijski progoni, bili su i te kako uobičajeni u
američkim kolonijama u vreme kada je teokratija bila norma i čini se da
imamo dobrih razloga da budemo zahvalni na sekularizaciji države i
ustavnoj normi religijske neutralnosti, zbog kojih su SAD u velikoj meri
uspele da izbegnu nasilne međureligijske sukobe koji i dalje traju u
mnogim delovima sveta. Na časovima uporedne religije, religijske razlike
se mogu predstaviti i proučavati s punim uvažavanjem, ali na času
nauke, čiji je smisao potraga za istinom kroz podvrgavanje različitih
gledišta odlučujućim proverama, sukob bi se teško mogao izbeći.

Kreacionista i profesor prava, Filip Džonson, tvrdi da je opravdanje
neutralnosti „postalo neubedljivo“ (1995, str. 28), s obzirom da se
nastava evolucije svodi na državnu promociju naturalizma, za koji on
kaže da je postao „zvanična religija“ Zapada. Ovo je samo varijacija na
temu pritužbe koju kreacionisti iznose već decenijama, da je
„evolucionizam“ religija, ali ovaj argument je već bio testiran na sudu,
i došlo se do ispravnog zaključka da evolucija nije religija, baš kao
što to nije ni naučni naturalizam.⁷
Da je kojim slučajem sud odlučio drugačije, naučne organizacije bi
mogle biti u iskušenju da traže poreske olakšice koje po zakonu sleduju
verskim organizacijama, ali ih ne bi mogle prihvatiti čiste savesti.

Pomenuću još jedan razlog protiv uvođenja kreacionizma u škole, o
kojem se do sada nije raspravljalo, a koji bi neki religiozni ljudi
mogli smatrati ubedljivim, naime – uvođenje kreacionizma u škole nužno
bi dovelo do podvrgavanja njihovih religijskih uverenja kritičkom
razmatranju. Kreacionisti obično propovedaju da hrišćanstvo zavisi od
istinitosti svake konkretne tvrdnje iz Biblije, u njenom doslovnom, ili
barem „ jakom“ smislu. Roditelji fundamentalističkih ili evangelističkih
uverenja, koji su upoznati samo sa kreacionističkom literaturom (koja
bez izuzetka opisuje evoluciju kao „samo teoriju“, i očigledno pogrešnu
svakome ko nije „zaslepljen naturalističkim predrasudama“), nemaju
nikakvu predstavu o ogromnom broju dokaza koji podržavaju teoriju
evolucije, niti o slabostima konkretnih kreacionističkih tvrdnji. Oni
takođe ne uočavaju da su malobrojni „ateistički misionari“, da ih tako
nazovemo, jednako kao i kreacionisti odlučni u nameri da se
„kreacionistička hipoteza“ uvrsti u nastavni program, jer su ubeđeni da
bi paralelno razmatranje tvrdnji i dokaza uništilo naivnu veru učenika u
religijsko gledište. U mom iskustvu, nastavnici koji predaju evoluciju
trenutno se trude preko svake mere da izraze uvažavanje prema
religijskim uverenjima svojih učenika i da ova uverenja ne dovode u
pitanje. Međutim, ako bi se nastavni program promenio, oni bi morali da
raspravljaju o različitim hipotezama „stvaranja“ i „dizajna“ –
hinduističkoj, indijanskoj, paganskoj, raelijanskoj, kao i mnoštvu
hrišćanskih verzija – kao da su ove samo „alternativne teorije“, što
znači da ne bi mogli izbeći direktnu konfrontaciju.⁸
Budući da smatramo da država ne treba ni da pomaže religiju, niti da
joj šteti, ne bi bilo mudro otvoriti vrata za eksplicitno analiziranje i
opovrgavanje religijskih ubeđenja dece u državnim školama.

Obrazovni argumenti

U ovom odeljku, ostavićemo sva ostala razmatranja po strani, i prosto
se zapitati da li bi bila dobra obrazovna politika predavati
kreacionizam, pod uslovom da ostali relevantni faktori nisu u igri. Kako
bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvo uopštenije razmotriti
filozofiju obrazovanja.

Izbor onoga što će se predavati u državnim školama, mora biti
načinjen u svetlu ciljeva javnog obrazovanja. Uzimam kao datost da je
jedan od ciljeva obrazovanja omogućiti učenicima da steknu realističnu
sliku prirodnog sveta u kojem živimo. Drugi cilj je razvijanje veštine i
građanske vrline koje će im biti neophodne kako bi društvo
funkcionisalo na harmoničan način. Iako postoji nekoliko ovakvih
zajedničkih svrha ka kojima stremi svako javno obrazovanje, konkretniji
ciljevi će zavisiti, između ostalog, i od uzrasta učenika. Nema puno
smisla, na primer, suočiti učenike sa gradivom koje je iznad njihovog
nivoa razvoja. Takođe, moramo postaviti pitanje šta treba uključiti u
nastavu jedne discipline. Šta bi trebalo uključiti u nastavu predmeta
pod nazivom nauka? Konkretnije, da li kreacionizam spada u domen ovog predmet?

Ako razmišljamo o nauci u terminima skupa njenih zaključaka, onda je
jasno da kreacionizam ne spada u njen domen. To što i kreacionizam i
nauka imaju nešto da kažu na „temu porekla“, nije dovoljno da bismo
zaključili da kreacionistička gledišta treba da postanu deo naučnog
gradiva. Posebne hipoteze kreacionističke nauke, odavno su odbačene od
strane prirodne nauke pod pritiskom dokaza koji su se protiv njih
nagomilali, a opšta teza da „bog stvara“ nije hipoteza koju nauka uopšte
razmatra, niti može o njoj išta reći. Neki naučnici uistinu
raspravljaju o sopstvenim teološkim razmišljanjima – ponekad teističkim,
a ponekad ateističkim – u svojim popularnim publikacijama, ali
istraživanje na temu egzistencije, ili mogućih aktivnosti i svrha
tvorca, prosto se ne može naći u primarnoj naučnoj literaturi. Stoga je
jedini odgovarajući način za bavljenje empirijskim tvrdnjama
kreacionističke nauke u naučnom udžbeniku, zabeležiti ih kao
interesantnu istorijsku fusnotu o hipotezama koje su odavno odbačene.

Ali da se vratim na značajnu Djuievu tvrdnju, da predavati nauku na
odgovarajući način znači predavati, ne neki skup činjenica, nego jedan
način mišljenja. Naučno obrazovanje koje se fokusira samo na naučne
zaključke, a izostavlja podučavanje naučnom metodu, daje iskrivljenu
sliku prirode naučnog istraživanja i ne uspeva da ispuni svoj osnovni
zadatak – opremanje učenika najboljim veštinama za funkcionisanje u
prirodnom svetu. „Teistička nauka“, uprkos svom imenu, odbacuje naučnu
metodologiju i stoga ne spada u domen ovog predmeta. „Kreacionistička
nauka“, „teorija iznenadnog nastanka“, „teorija inteligentnog dizajna“ i
tako dalje predstavljaju kreacionistička kukavičija jaja koja bi
trebalo da se provuku neopaženo, omogućavajući kreacionistima da steknu
resurse (i kulturni prestiž) nauke i forum naučne učionice za
promovisanje sopstvenih religijskih ciljeva.

Ne treba cepidlačiti oko terminologije, ali činjenica je da se ni
zaključci, ni metode kreacionizma, ne mogu opravdano nazvati „naukom“.
Granice disciplina možda nisu sasvim jasno definisane, niti treba
očekivati da to budu, ali one se ipak razlikuju na osnovu
karakterističnog poretka. Pojam „disciplina“ ima smisla jedino zato što
se oni koji ih praktikuju moraju pridržavati izvesnih ograničenja – bili
to presedani (uslovno) prihvaćenih zaključaka ili same procedure
istraživanja.

Može li se kreacionizam predavati kao nešto drugo, a ne nauka? Ako bi
„teistička nauka“ dokazala svoju vrednost kao nezavisna disciplina,
edukatori bi možda morali da razmotre da li bi imalo smisla da se,
uzimajući u obzir ciljeve javnog obrazovanja, ona uključi u nastavni
program. Istorijski gledano, teistička nauka je imala vekove na
raspolaganju da se dokaže, ali su u konačnom naučnici zaključili da im
je njena hipoteza nepotrebna, a savremeni kreacionisti nemaju nikakvih
novih argumenata u korist teze da je teologija kraljica nauka.
Kreacionisti inteligentnog dizajna zahtevaju da se uvaži činjenica da
njihova istraživanja tek počinju, i mole za strpljenje kada im se uputi
pitanje o konkretnim rezultatima njihovog pristupa, ali trenutno nema
nikakvih naznaka da će uspeti da razviju plodnu disciplinu. Nema
nikakvog smisla praviti poseban predmet na kojem će se predavati
disciplina koja još uvek ne postoji.

Činjenica da inteligentni dizajn i druge verzije kreacionizma nemaju
ništa pozitivno da ponude, objašnjava matricu na koju nailazimo u
kreacionističkoj literaturi uopšte, kao i u predlozima kreacionističkih
udžbenika (poput već pomenutog O pandama i ljudima), naime, to
da se oni sastoje skoro isključivo od isticanja navodnih eksplanatornih
jazova u teoriji evolucije. „Kreacionistička teorija“ ili „hipoteza
dizajna“ treba da pobedi za zelenim stolom. Kao što smo već videli, ova
strategija dualnog modela se već pojavljivala u različitim oblicima, ali
trenutno omiljena verzija je kreacionistički predlog da se njihovo
gledište predaje pod etiketom „kritičkog mišljenja“.

Kako smo već primetili, ima nečega u ideji razmatranja kontroverze
između stvaranja i evolucije kao studije slučaja koji bi trebao da služi
za razvijanje kritičkog mišljenja. Na univerzitetskom nivou, ovo može
funkcionisati, ali postoji nekoliko praktičnih prepreka za
implementaciju ovog modela na nižim nivoima obrazovanja. Glavni problem
je prosto puka obimnost gradiva koje bi moralo da bude pokriveno.
Neophodan je ceo jednosemestralni fakultetski kurs kako bi se učenici
uveli u teoriju evolucije, a neophodno je i obezbediti im bar jednako
toliko znanja o kontekstu, da bi oni bili u stanju da sami rasuđuju o
dokazima. Takođe je upitno da li su učenici srednjih škola na
odgovarajućem nivou kognitivnog razvoja da takva vežba može imati
smisla. Čak i neki brucoši nisu dovoljno intelektualno zreli da započnu
tu vrstu evaluativnog projekta.

Ali postoji jedan još značajniji razlog protiv nastave kritičkog
mišljenja kroz kritiku teorije evolucije. Kreacionisti su ideolozi koji
unapred „znaju“ šta je „apsolutno istinit“ odgovor na pitanje porekla, i
žele da se kritičke alatke upotrebe protiv teorije evolucije, radije
nego protiv njihovog sopstvenog gledišta. Ali prosto je intelektualno
nepošteno i profesionalno neodgovorno predavati naučne zaključke kao da
su oni samo stvar ličnog mišljenja, ili predstavljati kreacionistička
gledišta po pitanju porekla vrsta kao ravnopravna sa nalazima teorije
evolucije.

Razmislimo o efektima prihvatanja programskog okvira koji predlažu
kreacionisti; u takvom okviru, ne bi samo evoluciona biologija bila
predmet kritičkog razmatranja. Uzmimo, na primer, istoriju sveta.
Postoje mnoge aktivističke grupe koje, iz religijskih, političkih ili
drugih ideoloških razloga, propovedaju neku idiosinkratičnu verziju
istorije koja nije u skladu sa nalazima istoričara. Ako prihvatimo
kreacionistički predlog u pogledu evolucije, onda bi isto tako trebalo
da predstavimo alternativne teorije, dodamo napomene, i damo jednako
vreme „dokazima protiv“ zaključaka istorijskog istraživanja, tako da
učenici mogu sami da donesu sud. Na primer, kada budu učili o atentatu
na predsednika Kenedija, mogli bismo da počnemo prikazujući film JFK,
Olivera Stouna, a zatim da pređemo na razmatranje drugih teorija, poput
one da je iza atentata stajao potpredsednik Džonson, ili da je atentat
organizovala CIA, ili mafija. Kada budemo predavali o američkom sletanju
na Mesec, verovatno bi trebalo da damo napomenu i s uvažavanjem
razmotrimo gledišta onih koji veruju da je ceo ovaj događaj bio snimljen
od strane vlasti, u tajnom holivudskom studiju, kao deo detaljno
isplanirane zavere. Kada budemo pričali o Drugom svetskom ratu, moraćemo
da damo ravnopravni tretman onima koji smatraju da se Holokaust nikada
nije desio, već je bio samo izmišljotina cionističke propagande kako bi
se svet naveo da saoseća sa Jevrejima.⁹ Ali takva ideja „pravičnosti“ i „uravnoteženosti“ je apsurdna. Ona svakako nije razumna obrazovna filozofija.

Nema razloga da budemo išta manje disciplinovani u podučavanju
rezultatima pažljivog istraživanja istorije života na Zemlji, nego što
smo to u podučavanju istorije naše i drugih svetskih nacija. Kritičko
mišljenje ne podrazumeva neselektivno mišljenje, već mišljenje vođeno
dokazima i razumskim pravilima.

Plantingin rolsovski argument

U ovom, poslednjem odeljku, razmotriću argument koji je predložio
Alvin Plantinga u radu pod nazivom „Evolucija i stvaranje: jedan skromni
predlog“.¹⁰
Umesto da se direktno suoči sa pitanjem da li kreacionizam treba
predavati u državnim školama, Plantinga polazi iz suprotnog smera i
postavlja pitanje da li bi trebalo predavati evoluciju. Njegov
centralni kontraargument protiv argumenata koje sam prethodno izneo, ima
značajna preklapanja sa ranijim kreacionističkim argumentima zasnovanim
na „nepravičnosti“ i „pravima roditelja“. On povezuje ova dva
argumenta, pozivajući se na Rolsov pojam pravde, tvrdeći da svaka strana
u društvenom ugovoru ima osnovno pravo (OP) „da se njenoj deci ne
predaju sveobuhvatna verovanja koja protivreče njenim sopstvenim
sveobuhvatnim verovanjima“. Kada je Džonatan Svift izneo svoj „skromni
predlog“ da bi Irci trebalo da reše problem umiranja od gladi tako što
će jesti sopstvenu decu, bilo je jasno da je u pitanju satira. Međutim,
čini se da Plantinga želi da se OP shvati ozbiljno, iako bi njegovi
efekti na obrazovanje dece bili otprilike isti kao i efekti Sviftovog
predloga. Moja teza nije, kao što Plantinga pretpostavlja u svom radu,
da nauka preteže nad OP. Ja uopšte ne prihvatam OP, niti bi to trebalo
da učini bilo ko kome je stalo do pravde.

Plantinga obrazlaže OP na sledeći način: „Nastavnik ne može da
predaje sve, pa čak ni više od jednog od sukobljenih skupova verovanja
kao istinu; stoga bi bilo nepravično izabrati bilo koji od njih i
predavati ga kao istinu“. Ali ovaj argument ima ozbiljnu manu; čak iako
nema načina da svako od nas pojede celu pitu, iz toga ne sledi da nema
pravičnog načina da se ona podeli, pa čak ni da ne možemo celu pitu dati
samo jednoj osobi. Plantinga se poziva na rolsovsku analizu pravde, ali
ne opisuje razloge koji bi po njegovom mišljenju naveli slobodne i
jednake osobe u Rolsovom prvobitnom položaju da izaberu takvo osnovno
pravo. Moramo videti ove razloge, pre nego što se upustimo u vrednovanje
pravednosti ovog predloga iz rolsovske perspektive.¹¹
Možda Plantinga smatra da bi opravdanje moglo da izgleda otprilike
ovako: svako od nas zna da se ljudi mogu razilaziti u svojim
„sveobuhvatnim verovanjima“, poput dubokih religijskih verovanja o bogu i
božijim metodima stvaranja; ali iza vela neznanja ne možemo znati koje
će biti naše gledište po ovim pitanjima, niti da li ćemo biti u poziciji
da obezbedimo da se samo naša verovanja predaju u školi. Plantinga
očigledno smatra da bi se u takvim uslovima racionalne osobe dogovorile
da ustanove OP kao zaštitno sredstvo – pošto niko ne bi mogao biti
siguran da će se predavati njegovo gledište, onda bi svako želeo barem
pravo da se ne predaju ni stavovi suprotstavljeni ovom gledištu. Drugim
rečima, trebalo bi da rezonujem na sledeći način: pošto bih mogao biti
kreacionista kojem njegova epistemologija govori da pravo znanje dolazi
samo iz Biblije, i da je evolucija u suprotnosti sa božijom istinom,
želeo bih pravo da se evolucija isključi iz škola kako bih zaštitio
svoju decu od onoga što smatram zlim uticajem ove teorije. Ali ovakvo
rezonovanje je svakako pogrešno. Racionalni delatnici se, iz mnogih
razloga, nikada ne bi složili sa ovakvim „pravilom izbegavanja“ (gag
rule) kao osnovnim pravom.

Prvo, ustanoviti takvo pravo značilo bi osakatiti nastavni program,
izbacujući iz njega čak i najbolje potvrđene činjenice koje ugrožavaju
bilo koji element bilo čijeg sveobuhvatnog verovanja. Kao što smo
videli, sveobuhvatna verovanja kreacionista dovode ih u sukob ne samo sa
činjenicama evolucione biologije, već i sa nalazima većine drugih
nauka. Štaviše, zbog međusobne povezanosti naučnih teorija, protivljenje
onome što može izgledati kao samo jedan, izolovani nalaz, nužno povlači
i protivljenje mnogim drugim nalazima. Pritom, kreacionisti nisu jedini
koji bi se pozivali na OP; postoje hiljade interesnih grupa koje bi
iskoristile ovo pravo da zabrane podučavanje pojedinih činjenica ili
čitavih predmeta na koje imaju prigovor. Ne moramo se mnogo truditi da
pronađemo roditelje koji bi imali prigovor na podučavanje rasne
jednakosti, činjenica o reproduktivnom zdravlju, pa čak i o obliku
Zemlje.¹²
Samo bi potpune trivijalnosti uspele da izbegnu zabrani podučavanja
koju nameće OP. Nijedna racionalna osoba se ne bi složila sa takvom
politikom.

Plantinga pokušava da izbegne ovaj zaključak predlogom da se gradivo
predaje u hipotetičkom obliku. To jest, iako ne bismo mogli da predajemo
bilo koji model stvaranja kao činjenicu, mogli bismo da predajemo svaki
od njih kao izvod iz njihove specifične epistemičke osnove (EO). Po
ovom predlogu, nastavnik bi morao u nastavu da uključi spisak
hipotetičkih sudova, tipa: „Ako pođemo od epistemičke osnove
kreacionizma mlade Zemlje, onda je bog stvorio svet i ljudska bića pre
deset hiljada godina“; „Ako pođemo od raelijanske epistemičke osnove,
onda su vanzemaljci stvorili ljudska bića genetskim inženjeringom pre
deset hiljada godina“ i tako dalje. Ali ovde se javljaju slični
problemi. Iako bi možda veći broj ljudi bio spreman da prihvati ovakvu
hipotetičku nastavu, nema sumnje da bi značajan broj i dalje imao
prigovor na to što su njihova deca izložena ovim idejama, čak i u
hipotetičkom obliku. S druge strane, čak iako se nijedan roditelj ne bi
pozvao na OP, racionalni delatnici bi ipak odbacili ovaj predlog zbog
suprotnog problema – umesto da osakati nastavni program, on bi ga
naduvao do neverovatnih razmera, jer bi nastavnici morali da predstave
ogroman broj međusobno suprotstavljenih sveobuhvatnih verovanja, zajedno
sa konsekvencama koje slede i to bi morali da rade za sve osim za
najtrivijalnije stvari.

Drugo, osoba iza vela neznanja ne može da se ograniči samo na
razmatranje scenarija u kojem bi bila roditelj koji ne želi da se
njegovo sveobuhvatno verovanje dovede u pitanje. Racionalna osoba bi
takođe morala da razmotri i mogućnost da će biti dete koje odrasta u
domu takvih roditelja. Nažalost, svi poznajemo roditelje koji su rasisti
ili ideolozi, kao i one koji su prosto neznalice, skučenih pogleda na
svet. Dobro obrazovanje može biti jedini prozor koji dete ima ka jasnoj
slici sveta i otvorenoj budućnosti. Složiti se sa uvođenjem OP, značilo
bi zatvoriti taj prozor. To bi nanelo ozbiljnu štetu deci ovakvih
roditelja. Nanelo bi štetu i drugoj deci, jer bi bila lišena pristojnog
obrazovanja, pošto bi državne škole bile prisiljene da izostave čak i
najosnovnije naučne činjenice, samo zato što ih je neki našao
uvredljivim za svoja privatna religijska ubeđenja. Zaista, teško je
setiti se bilo koje značajne činjenice koja ne bi predstavljala problem,
ukoliko prihvatimo Plantinginu tvrdnju da se svako može pozvati na OP.
Sudeći o ovom pitanju nakon razmatranja tačke gledišta roditelja i dece,
racionalne osobe u Rolsovom prvobitnom položaju, odbacile bi OP. Stoga,
školska politika koja ignoriše OP nije nepravedna, već je sam OP
nepravedan.

Oko čega bi se složili racionalni delatnici? Složili bi se, verujem,
oko sistema veoma sličnog ovom koji sada imamo, u skladu sa principom
koji sam već pomenuo – razdvajanja javnog i privatnog. Takav sistem bi
zahtevao da javne institucije poput državnih škola, ne podučavaju
gledištima zasnovanim na „privatnim epistemologijama“ poput specijalnog
otkrovenja, jer se ne može racionalno suditi o takvim verovanjima za
koja različite osobe tvrde da ih „znaju“ prosto „kao hrišćani“, kao
hinduisti, kao raelijanci, kao pagani itd. Racionalni delatnici bi se
složili oko osnovnog prava da se takva verovanja ispovedaju privatno,
ali bi isto tako usvojili i zaštitnu meru koja z