Da bi zaustavila Corbyna, britanska elita je spremna da se odrekne
brexita – prvo u njegovoj tvrdoj verziji a, ukoliko to bude neophodno, i
sasvim. To se valja iza svih manevara, floskula i javnih izvinjenja
koje ovih dana slušamo od mejnstrim političara i novinara. Rezultat
referenduma o brexitu trebalo je da označi početak usavršene verzije
tačerizma – korporativni porezi na nivou onih u Irskoj, ograničena
ljudska prava i beskrajna repriza Folklandskog rata, ali ovog puta
verbalna i protiv Brisela, pri čemu bi svi protivnici tvrdog brexita
bili proglašeni unutrašnjim neprijateljima. Ali ako bi Corbyn bio
premijer, nikakav tačerizam ne bi bio moguć. Otuda očajna potraga za
planom B. Sve kojima se zgadio zadah gnusnog nacionalizma Therese May
iznenadiće izdašni kompromisi koje ona sada nudi.
Laburisti tokom kampanje naravno nisu pominjali Karla Marxa. Ali delo
jednog marksiste je ključno za razumevanje onoga što se upravo
dogodilo. Antonio Gramsci, italijanski komunistički vođa koji je skončao
u fašističkom zatvoru 1937, bez problema bi predvideo Corbynov uspon.
Gramsci je razumeo položaj levice u zreloj demokratiji – i znao je kako
ona može da pobedi. Pogledajmo događaje iz proteklih 6 nedelja kao
seriju neočekivanih preokreta. Prve ankete su laburistima davale 25
odsto glasova, a onda su oni osvojili 40 odsto. Njihov radikalni
partijski manifest je procureo
u javnost i pružio zamah Corbynovoj popularnosti. Teroristi su napali
Britaniju, ali to je oslabilo torijevce. Diane Abbott se razbolela, ali
je dobila 30.000 glasova. Laburistički članovi parlamenta su vodili
kampanju „Corbyn ne može da pobedi“, ali zahvaljujući njemu prednost
partije se uvećala za 10 odsto.
Ništa od svega toga nije trebalo da se desi. Ti događaji se protive političkom zdravom razumu.
Gramsci je prvi shvatio da je za radničku klasu i levicu najvažnije da
dovedu u pitanje takav zdrav razum i usprotive mu se. Njemu je bilo
jasno da je bespogovorno prihvatanje takozvanog zdravog razuma – a ne
službe bezbednosti, specijalne jedinice i generali – ono što elite
zapravo drži na vlasti. Kada to uvidite shvatićete domete Corbynovog
dostignuća. Iako nije pobedio, on je pred svima javno slomio logiku
neoliberalizma – i naterao ideologiju ksenofobne nacionalističke
ekonomije da odstupi.
Brexit je bio neželjeni poklon britanskoj ekonomiji. Čak i u svom
najblažem obliku, on sa sobom nosi 10 godina nestabilnosti, inflacije,
viših kamatnih stopa i nemerljivog odliva javnih sredstava. Brexit
remeti snabdevanje jeftinom radnom snagom i preti da Britaniju pretvori u
ekonomiju bez tržišta. Ali britanska vladajuća elita i privrednici
nemaju iste ciljeve. Njihovi interesi su različiti. Britanskoj eliti su
zapravo prilično tuđi interesi poslovnih ljudi. Ona je postala zastupnik
globalne elite hedž fond menadžera, špekulanata nekretninama,
kleptokrata, naftnih šeika i prevaranata. Theresa May je u interesu ovih
poslednjih pretvorila konzervativce iz liberalnih globalista u zadrte
pobornike brexita.
Linija tvrdog brexita stvara trajnu krizu, trajnu politiku štednje i
trajnu garnituru neprijatelja – tačnije, Brisel i socijaldemokratiju.
Tvrdi brexit je savršena Petrijeva posuda za množenje gljivica
finansijskih špekulacija. Ali Britanci su to prozreli. Corbynov uspeh
nije samo rezultat oživljavanja laburističkog glasačkog tela. Taj uspeh
je omogućen i savezom između bivših glasača Stranke za nezavisnost
Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP), Stranke zelenih i onih koji su prvi put
glasali, kao i taktičkim glasovima liberalnih-centrista.
Ovaj savez je sklopljen u dve faze. Corbyn je prvo – u pažljivo
sročenom stranačkom programu, prvom takve vrste u poslednjih 20 godina –
opisao kako bi za većinu ljudi bilo odlično ako bi se odustalo od
politike štednje i kada bi vlada prestala da radi za one koji žive od
privatizacija i finansijskih špekulacija. Onda se u poslednjoj nedelji
kampanje poslužio taktikom koju na španskom zovu la remontada –
povratak u igru. Prestao je da predstavlja samo svoju partiju i počeo
da govori kao predstavnik nacije; opovrgao je stereotipe o sebi
pobeđujući u pitanjima spoljne politike i bezbednosti koja je trebalo da
mu naude. Iz dana u dan je širio neverovatan osećaj da su stvari o
kojima govori dostižne i moguće .
Ideološke posledice ovog uspeha su mnogo važnije od skupštinske
aritmetike. Gramsci nas uči da vladajuća klasa ne upravlja pomoću
države. Država je, kaže Gramsci, samo njihovo krajnje uporište. Da biste
zbacili elitu s vlasti, morate jedan po jedan osvojiti odbrambene
rovove u koje se ona ukopala. Tokom drugih izbora za lidera partije
prošlog leta postalo je jasno da prvi takav rov cepa Laburističku
partiju na pola. Desno krilo stranke, uvežbano za takvo rovovsko
ratovanje u doba Hladnog rata, žestoko se borilo da zadrži kontrolu, uz
argument da radikalno leva partija nikada ne može doći na vlast u
Britaniji. Kada je veoma levi laburistički manifest dobio ogromnu
podršku javnosti, osvojen je taj rov laburističke desnice. Oni su se
onda povukli u drugi rov – izgubićemo na izborima i to će dovesti do
novog izbora za lidera partije – ali ni to im nije išlo po planu. Što se
tiče trećeg rova – tabloida i njihovih radio i TV papagaja – i on se
pokazao neefikasnim. Više od 12 miliona ljudi glasalo je za stranku koja
je žigosana kao grupa simpatizera terorizma koji „podržavaju
neprijatelje Britanije“ i kojima su zbog toga „ruke krvave“.
Gramsci i ovde nudi objašnjenje. Kada je većina socijalista tretirala
radničku klasu kao neku vrstu pčelinje kolonije – unapred programirane
da odigra svoju istorijsku ulogu – Gramsci je rekao: svako je
intelektualac. Čak i ako osobu na radnom mestu tretiraju kao „dresiranu
gorilu“, van posla „ona je filozof, umetnik, osoba od ukusa… koja se
svesno rukovodi moralnim vrednostima“ (Antonio Gramsci, Izbor iz zatvorskih beležnica).
Na osnovu te premise Gramsci je poručio socijalistima iz tridesetih
godina 20. veka da odustanu od svoje opsednutosti državom – i da umesto
toga povedu dug i strpljiv rovovski rat protiv ideologije vladajuće
elite. Osamdeset godina kasnije, uslovi za ovu borbu su se izmenili.
Danas više ne moraš da izađeš iz rudnika, okupaš se i pešice odeš u svoj
sirotinjski kraj i pročitaš novi broj Radničkih novina (Daily Worker) da bi shvatio svoj položaj. Kao što sam pokušao da pokažem u svojoj knjizi Postkapitalizam,
radničku klasu 20. veka kao glavnog aktera ekonomije i opozicione
politike zamenjuju umreženi pojedinci. To su ljudi sa slabim međusobnim i
institucionalnim vezama, ali sa jakim individualnim i racionalnim
zaleđem, i sa kapacitetom da deluju.
Ono što smo shvatili u petak ujutru posle objavljenih rezultata
izbora je lakoća s kojom takvi umreženi, obrazovani ljudi mogu prozreti
laži koje im se serviraju. Videli smo i lakoću s kojom se oni organizuju
preko veb stranica za taktičko glasanje, kao i brzinu sa kojom su
spremni da se ujedine oko novog skupa osnovnih vrednosti ako ih neko
pozove na akciju u duhu dobre volje i optimizma – kao što je to Corbyn
učinio. Veliki broj glasova za konzervativce i poraz laburista u
delovima Britanije gde još uvek vlada duh ksenofobije, nagoveštavaju da
će ovo biti dug, kulturni rat. Pozicioni rat, kako ga je Gramsci zvao, a
ne manevarski.
Ali jedna bitka u tom ratu je dobijena. Torijevci su hteli da
iskoriste brexit za rasturanje ostataka države blagostanja i da oblikuju
globalnu verziju Britanije po ugledu na Singapur. To im nije uspelo.
Sada se kriju iza ljudskog štita u vidu verskih fanatika iz Oranskog
reda (Orange Order) iz Belfasta. Naredni potez levice treba da izbegne
zamke oholosti. Levica treba da odbaci iluziju da jednim munjevitim
probojem može zauzeti sve bedeme britanske vladajuće klase i dovesti na
vlast radikalno levo orijentisanu vladu. Prvi realan cilj je da
prinudimo torijevce da se vrate na poziciju uspostavljanja jedinstvenog
tržišta, pod nadležnost Evropskog suda pravde i na uspostavljanje
višestranačke institucije koje će voditi pregovore o brexitu. Međutim,
pravi dobitak je otvaranje mogućnosti za napuštanje politike štednje.
Ako bi torijevci na sledeće izbore izašli sa programom viših poreza i
povećane javne potrošnje, visokih nadnica i velikih javnih investicija –
bio bi to konačni dokaz sa kakvom je neverovatnom brzinom Corbyn
izmenio pravila igre. Ako to izostane i konzervativci se priklone
globalnim kleptokratima umesto interesima britanske ekonomije i
britanskih građana, Corbyn će završiti kao premijer i useliti se u
Dauning strit 10. U svakom slučaju, bespogovornoj 30 godina dugoj zdravorazumskoj politici je došao kraj.
The Guardian, 12.06.2017.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha