Donosimo prevod intervjua sa Dejvidom Harvijem (David Harvey), profesorom na Univerzitetu Njujork, jednim od najuticajnijih profesora antropologije, geografije i urbanih studija koji se, već više od četiri decenije bavi kritičkim studijama Marksovog Kapitala.
Dobili ste zadatak da vodite Fejsbuk fan stranicu za određenu firmu. Potrebno je da smislite šta ćete da postavljate, tako da ljudima to bude zanimljivo, i da budu zaista oduševljeni. Kako to izvesti? Kako da budemo jedna od onih retkih stranica koju će ljudi pokazivati drugarima uz reči “pogledaj ove careve, koliko im je dobra stranica!”
Mladen, kao u svakoj političkoj situaciji u svojoj karijeri, ima izlazni plan b). Nezgodacija je što nikada nije imao ulazni plan a), pa se tako i politička karijera pretvorila u intereždžijski lov na funkcije.
Da biste osetili Tomu, morate da volite rokenrol i bluz jer je, bez obzira na aranžmane, Tomina muzika autentično rokerska. Njegove pesme gube na poslatim porukama ako se puštaju u velikim oblacima parfema, obasjane odsjajem silikona iznad uzburkane Save. Toma se konzumira kad si sam u kući, kad ti nije ni do čega...
Zastaje mi knedla pod adamovom jabučicom svaki put kada vidim koliko smo ljubav počeli da shvatamo crno-belo, a kako zlu umemo da dodeljujemo nijanse. Kao da ono nije uvek crno. Koliko smo se izgubili u lavirintu koji se zove planeta Zemlja i koliko smo kao ljudi uspeli da odemo od naše suštine.
Ako kao neoliberal u BiH trebam sada živjeti svoje snove jer je ovdje navodno nametnut neoliberalni model, onda mi morate objasniti kako je moguće da u zemlji u kojoj svaki treći zaposleni radi u administraciji ili državnim firmama, u kojoj je od deset kompanija s najviše zaposlenih, osam u vlasništvu države, koja je prema indeksu lakoće poslovanja na 131. mjestu u svijetu, i u kojoj je veći poslovni uspjeh gotovo nemoguće ostvariti bez veza s vladajućim političkim strukturama, na sceni neoliberalizam?
Koncept narodne države skovan je ovde još u 19. veku, a to onda znači da se vlast neminovno preda u ruke jednom čoveku koji najbolje zna šta "narod hoće". Ovako istoričarka Dubravka Stojanović vidi naš politički trenutak.
Otac mu je ubijen. To je bila činjenica. Zašto bi sin zasluživao da se s njim drukčije postupi? Rasa mu je ubijana. I to beše činjenica. Zašto bi jedan od njenih pripadnika bolje prošao? Ljudi su, činjenica je, oko njega ubijani.