„Vreme je da umetnost skine rukavice, jer
su institucije i javnost potpuno zarobljeni propagandom“ – kaže Nebojša
Romčević u razgovoru za BUKA magazin.
Nebojša Romčević je
scenarist, dramaturg, teatrolog, redovni profesor
Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
„Svi
oblici ’gotovih istina’, aksioma i ’večnih vrednosti’ su veoma opasno oružje u
rukama zlonamernih. Čoveku jeste potrebno da u nešto ne sumnja, ali ta potreba
se lako preobrati u to da ni drugi ne smeju u to da sumnjaju. Globalna
intelektualna lenjost, suštinska nepismenost, odsustvo znatiželje, potraga za
sloganima, guruima, duhovnicima je u suštini pokušaj traženja prečice u procesu
unutrašnjeg rasta svakog pojedinca“ – kaže Romčević u razgovoru za BUKA
magazin.
Kako biste mogli opisati
trenutnu društvenu i političku situaciju u regionu. Da li Vas na neki način
inspiriše da stvarate?
Nažalost,
situacija je zaista inspirativna na čitavom ovom našem nesrećnom prostoru. Ono
što je problem, kako realizovati te ideje, jer tamo gde se donose odluke
stoluju uglavnom poltroni i kukavice, koji su sebe kastrirali autocenzurom.
Kada se sve sabere, umetnost je, uz nešto simboličnih medija, jedini prostor
slobode. Ali, moje umetnosti (film, pozorište i TV) se programski drže na
distanci od društvene relevantnosti. Eto, bar nešto možemo da nazovemo
konzistentnom kulturnom politikom: obeshrabrivanje autora i producenata da se
bave društveno relevantnim temama.
Koji pristup savremeni
film i savremeno pozorište treba da praktikuju u odnosu prema društvenim i
političkim temama?
Nema
univerzalnog odgovora. Zavisno od samog konteksta, određene teme se pojavljuju
kao relevantnije od nekih drugih u datom trenutku. Negde su u pitanju prava
manjina, a negde ohlokratija, državni kriminal i korupcija. Moje subjektivno
mišljenje je da su socijalne teme i kriza demokratije centralna pitanja, a da
sve ostale zapravo razvodnjavanje i zamagljivanje činjenice da u svetu ne
postoje ni pravda, ni demokratija, niti da više postoje kao ideali.
Mogu li film i pozorište
biti politički neutralni?
Ni potpuni eskapizam ne može biti politički
neutralan. Čim postoji društveni kontekst, postoji i politika. Ni o sudbini
Čoveka ili odnosa prema smrti ili Bogu, ne možete razmišljati apolitično, jer
je vaša svest vazda rezultanta političkih diskursa. S druge strane, umetnost
mora da bude direktna i nedvosmislena u situacijama koje su akutni problemi
opstanka Čoveka i ljudskosti. Ostaje veliko pitanje koje oduvek muči i
filozofiju i umetnost: mogu li se atemporalni (npr. etički ili estetski)
koncepti učiniti temporalnim, odnosno, primeniti na stvarnost? Ako ne mogu,
otkud crpimo ono što zovemo estetske činjenice? Konačno, umesto atemporalnih
pojmova, u očajanju posežemo za tesnim ideološkim modelima, opštim mestima
javnog diskursa i to, grešni, nazivamo sadržajem.
Koje pravce teoretskog i
praktičnog dramskog istraživanja danas daje pozorišno i filmsko stvaralaštvo u
regiji? Da li su tema preženo čovjek i njegov odnos prema svijetu ili
politički, ekonomski, društveni okvir
egzistencije?
Naš
večni i uzaludni cilj jeste da doživimo priznanje (ili makar tapšanje po
ramenu) sa Zapada. U tome, naravno, ima logike, budući da su to nesagledivo
razvijenije kulture od naših. Međutim sa preuzimanjem forme, vrlo često se
preuzima i sadržaj, odnosno ideološke matrice koje ovde ne važe. To nije samo
problem koji osećam u ovim krajevima, ali kod nas je to osećanje „kašnjenja“
vekovna konstanta. Veliko je pitanje (zapravo najvažnije) da li ovde postoji
kreativno-etičko-politički potencijal koji može da promišlja našu i samo našu
stvarnost, jer drugu nemamo, i da pokuša da na nju utiče. Pojedinci mogu biti
srećni, ali ne i nacije. Nacije, međutim, mogu biti nesrećne. To je ona tačka u
kojoj ne postoji ideja budućnosti, kada ste preplavljeni rezignacijom, kada
govorite sebi da je svaki kamen po kome hodate od malih nogu proklet i da vreme
stoji. Rekao bih da nemamo ideju budućnosti, da nam nedostaju intelektualni
koncepti i da forma (naročito u pozorištu) dominira nad sadržajem. U pozorištu
je to posledica postdramskog manira,
koji je sadržaj potpuno skrajnuo. Sviđalo se to nekome ili ne, dramski tekst je
uvek bio nosilac primarnog značenja. Moj subjektivni stav je da je kod nas
vreme umetničkog aktivizma, borbe protiv nesposobnog establišmenta, borbe za
demokratiju i pravdu, ali na sasvim konkretnim temama. Vreme je da umetnost
skine rukavice, jer su institucije i javnost potpuno zarobljeni propagandom.
Kada govorimo o
demistifaciji „mitova i rituala“ koji proizvode politička i religijska scena,
šta mogu učiniti film i pozorište?
Dubito
ergo sum, govorili
su skeptici. Sve na ovom svetu se mora podvrgavati sumnji, pa i sumnja sama.
Svi oblici „gotovih istina“, aksioma i „večnih vrednosti“ su veoma opasno
oružje u rukama zlonamernih. Čoveku jeste potrebno da u nešto ne sumnja, ali ta
potreba se lako preobrati u to da ni drugi ne smeju u to da sumnjaju. Globalna
intelektualna lenjost, suštinska nepismenost, odsustvo znatiželje, potraga za
sloganima, guruima, duhovnicima je u suštini pokušaj traženja prečice u procesu
unutrašnjeg rasta svakog pojedinca. Pitanje s početka ovog teksta, o odnosu
atemporalnog i empirijskog, večnog i propadljivog, i umetnost tera u takvu
potragu. Vera može biti jedan od takvih puteva, ali i filozofija,
introspekcija, psihologija. Konačno, to večno možemo pronaći samo u sebi, čim
god ono bilo inspirisano. Politika, kakvu danas imamo nesreću da živimo, je
široki demagoško-kriminalni poligon, a politički sistemi su podređeni tržišnim.
Kako korporativno roblje može biti politički osvešćeno i da li je politička
filozofija došla do zida i proglasila kraj političke evolucije?
Svi
smo mi svesni otrova koji luče naše političke elite i demografske implozije
koja nas je zadesila. Ne znam imamo li tog demografskog vremena i snage da
stvorimo podnošljiva društva, a drugog izbora osim borbe nemamo. Posao
izvođačkih umetnosti je oduvek bio da strukturiše amorfnu stvarnost, da joj da
privid početka, sredine i raspleta, iako ništa nije dalje od iskustvene istine.
Umetnost ima priliku da našem postojanju nudi različite svrhe vredne
postojanja, jer one ne postoje same po sebi.
Gradi li pozorišno i
filmsko stvaralaštvo danas alternativni prostor i alternativno vrijeme? Gradi
li kritičku analizu diskursa i narativa savremenog spektakla?
Nimalo
retoričko pitanje koje sebi postavljam u radu sa studentima je da li je veći
strah od dosade ili strah od neslobode. Sve više mi se čini da čovek odbija da
razmišlja o svojoj neslobodi i da se anestezira zabavom. Da, svet je suviše
složen, a alternativni svet nam pruža utehu zaborava. Na ovo pitanje se ne može
odgovoriti nekakvom romantičarskom borbenom frazom, već se treba suočiti sa
objektivnim okolnostima da je jedan (moj, na primer) svet nestao, da su
vrednosti u koje smo se kleli doživele istorijski debakl, da je ljudskoj
prirodi zanimljivija svetlucava đinđuva. Umetnost ne postoji samo zbog
umetnika, a mogućnost da se to desi je sve realnija.
Vjerujete li da će
napredak Artificijelne Inteligencije donijeti novine u filmskom i pozorišnom
jeziku?
Imam
izuzetno negativan odnos prema čitavom tom fenomenu. Da parafraziram Čomskog,
radi se o ogromnom mehanizmu za plagiranje koji će mediokritetima stvarati
privid učenosti. Razum, ta suštinska vrlina Čoveka, ne može postati
artificijelan. Tehnološki razvoj tragično brkamo sa progresom. Nevolja je što
su zakonodavni organi po svetu suviše tromi i lenji da bi ovu oblast doveli u
prihvatljive okvire. AI je, rekao bih, poslednji ekser u kovčeg ljudskosti, jer
nju čine i vrline, ali i mane. U tom čitavom lancu razmena podataka, pojedinac
postaje sasvim izlišan. To nije svet u kome želim da živim. Komplikovanost je
odlika varvarstva, a mudrost je u pojednostavljenju. AI ima za cilj da
individualnu spoznaju u potpunosti eliminiše i pretvori u algoritam.