Njegoš, koji je sinoć završio u hitnoj pomoći, gdje je primio infuziju i tako izjegao komu, kaže za naš portal da će ostati u ovom parku do zadnjeg atoma snage, te da je njegova privatna borba sad dobila mnogo veći značaj.
„Ne znam do kada ću izdržati. Iscrpljen sam, 15. dan mi kako gladujem. Sinoć sam bio na infuziji, dehidrirao sam, pao mi je šećer, dolazio sam do kome. Ne znam koliko još dana treba da prođe da bi neko napravio neki potez i zato se bojim da ovo može da ode predaleko. Ipak, posustajanja nema“, poručio je Njegoš.
Kako prolaze dani, u parku se pojavljuje sve više obespravljenih ljudi koji na ovaj način žele da ukažu na mnogobrojne probleme.
„Mnogi su krenuli za mnom, a ja sam se samo odlučio prvi da napravim ovaj korak. Ja sam godinama obespravljen, ne radim ni ja, ni supruga, imam dvoje djece. Nisam mogao više da trpim ta omalovažavanja i poniženja od lokalnih moćnika koji su na moje zahtjeve okretali glavu. Ja sam došao samo da tražim zaštitu, ali sada to tražim i za svu drugu djecu poginulih boraca. Nadam se da će ovo da pokrene lavinu i podrška koju masoovno dobijam me održava da istrajem u svemu ovome do kraja. To je ono što me pokreće i zato ću da nastavim ovaj bunt, ne samo zbog sebe, već i zbog svih ovih ljudi koji se još nisu usudili na ovakav korak. Ja neću posustati, i ako se nekad riješi moj problem, ja ću nastaviti da pritišćem institucije na razne načine i boriću se za prava svih porodica poginulih boraca. Nas nema puno, i već imamo prijedloge kako da se riješe problemi svih nas“, rekao nam je Njegoš.
Trenutno u parku „Mladen Stojanović“ u šatoru noći šest ljudi, dok im svakodnevno daju podršku i istovremeno se bore za svoja prava i desetine drugih građana.
I tridesettrogodišnji Miroslav Gnjatović juče se priključio štrajkačima.
„Mene je natjerala moja egzistencija da dođem ovdje. Od dana pogibije mog oca, nikakvih prava nemam, ni ja, ni moja braća i sestre, kao i svi ovi ljudi ovdje. Išao sam na mnoga vrata, od institucije do institucije, po organizacijama, strankama, ali nikog nije briga. Molio sam za ono što treba da dobijem časno. Samo tražim da mi se pruži prilika, a oni me svi šalju od vrata do vrata. U ovoj državi je toliko tih vrata koja sam obišao, a nijedna se ne otvaraju. Ti ljudi koji rade na svim tim funkcijama samo da imaju imalo morala mogli su nam svima pomoći. Važno je reći “dosta” ovom svemu i svi treba da se složimo i pokušamo nešto da promijenimo. Nikog nije briga za nas, niko nas ne obilazi, dođu samo kad se pojavi televizija. Nek im je na obraz, a stalno govore kako oni brane RS. Pa je li se to ovako radi, da ljudi u njoj nemaju nikakva prava. Prošlo je vrijeme ratova, okrenite se ljudima i njihovim stvarnim problemima. Dajte da svi zajedno osiguramo normalan život za sve naše građane“, poručio je Miroslav.
Danijel Radić, koji ima 26 godina, zajedno sa sestrom Danijelom došao je da izrazi svoje nezadovoljstvo stanjem u kome se nalaze djeca poginulih boraca i da traži od nadležnih da se jednom za sva vremena riješe njegovi, ali i problemi cijele ove populacije.
„Mene je velika nepravda natjerala da dođem ovdje. Mi već 25 godina nismo stambeno riješeni, a moj otac je prvi poginuo u Prijedoru. Sestra nikad nije dobila posao, dok se svako zapošljava. Gledam nepravdu oko sebe i ne mogu to više podnijeti, ne mogu podnijeti da gledam i slušam izjave onih koji bi trebali da obezbijede svima nama normalne uslove za život. Ogorčeni smo na sve to.“
Štrajkači, potpomognuti ostalim građanima koji im daju podršku, najavili su i protest za petak u podne, kojim žele da skrenu pažnju nadležnih, koji su ih, kako kažu, potpuno zaboravili.