Dok godinama prolaze nekažnjeno oni koji grade bespravne objekte na Prokoškom jezeru, jednom od najpoznatijih prirodnih bisera Bosne i Hercegovine, na optuženičkoj klupi završili su aktivisti koji su na to upozoravali.
Adi Selman i Nedim Musić, aktivisti Karton revolucije nepravosnažno su osuđeni zbog oštećenja plastičnog crijeva kojim se voda dovodila do ilegalnih objekata na području zaštićenog spomenika prirode.
Nepravosnažno su osuđeni, sankcija je minimalna – opomena, ali ona je ujedno alarm koji otvara pitanje – ko štiti uzurpatore, a ko aktiviste, novinare i građane koji ukazuju na nezakonitosti.
U razgovoru za BUKU Selman govori o presudi, pritiscima na aktiviste, povjerenju građana, ali i razlozima zbog kojih, uprkos svemu, ne odustaje od borbe za zaštitu prirode.
BUKA: Nepravosnažno ste osuđeni minimalnom sankcijom zbog oštećenja tuđe stvari jer ste presjekli crijeva za vodu koja vode do ilegalnih kućica na Prokoškom jezeru. Šta presuda poručuje vama, a šta investitorima, odnosno vlasnicima ilegalnih objekata?
Nama poručuje, nažalost, da u ovom slučaju pravosudni sistem, odnosno Općinski sud u Kiseljaku, definitivno nije radio u interesu javnosti, u interesu građana, nego u interesu onih koji godinama ilegalno grade i uništavaju, u ovom slučaju spomenik prirode Prokoško jezero.
Mi smo dobili kaznu koja je najblaža kazna koja se može izreći, ali to je i dalje kazna. To je i dalje krivična prvostepena presuda kojom nas naša država osuđuje zato što smo se borili za zaštitu naše prirode.
Mi svakako vjerujemo da će na višem sudu ova presuda biti oborena, a šta je poenta svega ovoga? Poenta je da je samo ovom presudom ojačana naša borba. Mi ćemo definitivno nastaviti još jače da se borimo, i u slučaju Prokoškog jezera, ali i u svim drugim slučajevima, jer mi nemamo većeg bogatstva od naše zemlje, naše vode, zraka i hrane.
I ukoliko mi ili bilo koji drugi građani odustanemo od ove borbe, mi ćemo izgubiti našu zemlju, naše pravo na život na ovim prostorima. Tako da definitivno nastavljamo, a s druge strane sistem je u povlačenju.
Ilegalni objekti na Prokoškom jezeru prestali su da se grade. To je prva mala pobjeda i mi smo sigurni da će se u budućnosti Prokoško jezero vratiti u prvobitno stanje, odnosno da će ilegalni objekti biti uklonjeni i da ćemo odbraniti prirodu naše zemlje.
BUKA: Ovo je klasičan primjer SLAPP-a, ali koliko su prijetnje, pritisci i napadi na aktiviste danas postali normalizovani u društvu?
Jesu. Ovo je, ponovo kažem, najbolji primjer. Slučaj oko ilegalnog plastičnog crijeva približne vrijednosti dva eura do sada je potrošio desetine hiljada maraka, kako novca poreskih obveznika kroz pravosudni sistem, tako i našeg novca kroz advokate i druge troškove.
To su definitivno mehanizmi kojima se sistem služi da bi nam otežao borbu, da bi nas na kraju zaustavio, da bi svi mi rekli: „Šta će nam ovo u životu?“ Da i mi kažemo: „Šta nama treba da se borimo za Prokoško jezero?“
Ali suštinski, borimo se za svoju zemlju i mi smo svjesni da sistem na neki način mora da se brani i ovo je njegov mehanizam. Taj koruptivni sistem, a mi ga s druge strane pokušavamo ispraviti.
Pritisci postoje, njih će biti, ali moramo se samo još jače boriti i to je to.
BUKA: Apsurdno je da oni koji čine ilegalne aktivnosti nisu kažnjeni, a vi koji na to ukazujete ste osuđeni. Koga onda sistem više štiti?
Sistem apsolutno više štiti ljude koji čine nepravdu, ne samo prema ovom društvu nego i prema zemlji uopšte. Ukoliko se mi povučemo pred tim ljudima, onda će ta nepravda biti sve veća.
Danas su nam ušli u spomenik prirode Prokoško jezero i prolaze nekažnjeno, sutra mogu doći u naše kuće, avlije i dvorišta i proći nekažnjeno ukoliko im se ne budemo suprotstavili.
Tako da moramo braniti naše dostojanstvo, a odbranom našeg dostojanstva branimo i našu zemlju.
U takvom sistemu, u kojem se borite i protiv investitora i protiv pravosuđa, koliko je teško ostati nezavisan?
To je definitivno najteže jer ste izloženi pritiscima. Ali s druge strane, ako vas vodi iskren ideal, ako to zaista radite s namjerom da u svom životu ostavite neki trag, onda postoje samo dvije opcije.
Jedna opcija je da ostanete nezavisni i dajete pun gas u toj borbi, ili druga opcija da se uopšte time ne bavite.
Tako da, barem što se nas tiče, sve dok ovo budemo radili, bićemo nezavisni i u toj nezavisnoj borbi vjerujem da ćemo imati podršku ljudi, organizacija i svih drugih aktera. A onog trenutka kada vidimo da ne možemo biti nezavisni, jednostavno se više nećemo boriti, iako vjerujem da taj dan nikada neće doći.
BUKA: Ta borba košta i ostavlja svojevrsne ožiljke. Ako se ikada zapitaš „šta će mi sve ovo“, šta je to što te odvrati od te ideje?
Odgovore me djeca koju vidim svakog dana na ulicama, nove generacije koje sutra treba da žive u ovoj našoj zemlji i kojima mi treba da ostavimo ovu zemlju.
Ja hoću da se moji potomci, moji prijatelji, porodica i poznanici, ako ništa, ponose onim što sam ja radio, što su radili moji prijatelji, kolege i saborci, da znamo da smo u svom životu ostavili trag.
Ono što me motiviše, najjednostavnije rečeno, jeste da ovom borbom pokušavamo dati smisao našim životima i pokušavamo da, kada ostarimo, kada prođe i ovaj dan, i narednih 10, 15 ili 20 godina, kada se okrenemo iza sebe, znamo da smo branili dostojanstvo, da smo hodali uzdignute glave i da smo, ako ništa, spasili jedan komad zemlje. A vjerujem da ćemo uraditi mnogo više.
BUKA: Tuže vas, diskredituju. To je, čini mi se, znak da ono što radite itekako ima efekte i da utiče i na javnost i na donosioce odluka.
Tako je. Ljudi koji rade kriminal nemaju odgovor, prije svega, na zajedništvo. Nemaju odgovor na obrazovane ljude, nemaju odgovor na entuzijazam, mladost i energiju.
To je sve ono s čim se oni ne mogu nositi.
Tako da kada ponudite mladost, energiju, znanje, entuzijazam i druge stvari, onda definitivno uspijevate korak po korak da pobjeđujete.
Ova država je 30 godina bila u nekom rasulu, a od danas pa nadalje mi gradimo, korak po korak, ovaj sistem i pokušavamo ga ispraviti da bude bolji.
BUKA: Vi često objavljujete brojne dokumente koji mogu biti dokazi ili do kojih čak i institucije teško dolaze. Da li je to dokaz da građani više vjeruju aktivistima nego institucijama?
Vjerovatno jeste i mi bismo voljeli da se to promijeni. Mi često kažemo da je naša svrha postojanja da ne postojimo. Jer bismo tada znali da institucije rade svoj posao, da mi ne moramo objavljivati te dokumente, da se ne moramo boriti i da se svi možemo posvetiti nekim ljepšim stvarima. sve dok se to ne desi, mi ćemo raditi i boriti se.
BUKA: Protiv sebe često imate sistem, pravosudni sistem, možda i dio medija. Koliko su društvene mreže saveznik u toj borbi?
Društvene mreže su ključni alat, ključno oružje koje svi imamo. One su dostupne svima i alat su koji definitivno može reprodukovati naš glas, koji može biti naš glas u javnosti.
Tako da hvala Bogu na postojanju društvenih mreža, jer je zahvaljujući njima naša borba jača.
BUKA: Vaša borba traje godinama. Postali ste simbol ekološkog otpora i jedan od najprepoznatljivijih aktivista kada je u pitanju ekologija u BiH. Šta je tvoja poruka mladima koji tek kreću u borbe ili tek razmišljaju o tome?
Mladi trebaju da čuvaju zajedništvo, čuvaju svoje dostojanstvo i da učine sve da njihov život ima smisla. Da ne budu pratioci nekih loših likova, da sami kroje svoj život, svoju sudbinu i svoju zemlju i da u toj borbi istraju.