Razgovaramo sa Tanjom Petrović, istaknutom antropologinjom sa Instituta za studije kulture i sjećanja Istraživačkog centra slovenačke Akademije nauka i umjetnosti. Dijana Jelača je intervjuisala dr. Petrović povodom objavljivanja prevoda njene knjige Utopija uniforme: Afektivni život Jugoslovenske narodne armije na naš jezik u izdanju Akademske knjige (2026). Knjiga je primjer pisanja istorije “odozdo”, iz perspektive običnih ljudi, kao način suprotstavljanja dominantnim revizionističkim pristupima koji socijalističke institucije prikazuju kao krute, sputavajuće, dehumanizirajuće i, u konačnici, opresivne. Knjiga pokazuje kako je moguće pisati o jednoj instituciji – i to o onoj koja se konvencionalno smatra izrazito discipliniranom – kroz nešto što bi se moglo nazvati mikropolitičkim pristupom koji prkosi pojednostavljenim pretpostavkama i unaprijed nametnutim zaključcima.
Dijana Jelača: Možda da krenemo od samog početka: odakle ideja i motiv da se baviš temom JNA, pogotovo sa aspekta ličnih perspektiva i sjećanja tvojih sagovornika/bivših vojnika koje spominješ i citiraš u knjizi (puno više nego što se baviš tradicionalnom istorijom jugoslovenske vojske kao institucije)?
Tanja Petrović: Ideja je došla iz potrebe da razumem nešto čega smo svesni svi mi čiji su životi povezani sa post-jugoslovenskim prostorima: na tim prostorima, bez obzira na sve prelome u nekoliko poslednjih decenija, još uvek istrajavaju sećanja na vojni rok u JNA, i muškarci koji su služili vojni rok insistiraju – na različite načine, ne nužno eksplicitno i često suptilno i sa oklevanjem – na značaju tog iskustva.
Odluka da dosta prostora u knjizi dam konkretnim ljudima (koji se u knjizi pojavljuju sa svojim pravim imenima i prezimenima) i njihovim sećanjima i ličnim viđenjima za mene je bila način da intervenišem u dominantne režime istorizacije jugoslovenske prošlosti, pogotovu kad je u pitanju izrazito kolektivno iskustvo vojnog roka povezano sa jednom od ključnih institucija jugoslovenskog socijalizma, Jugoslovenskom narodnom armijom.
DJ: Na koji način se tvoja metoda istorizacije JNA razlikuje od dominantnih post-jugoslovenskih pristupa izučavanja ove, kao što kažeš, ključne jugoslovenske institucije?
TP: Do sada objavljena istraživanja fokusiraju se ili na ulogu JNA u raspadu Jugoslavije, ili na njenu institucionalnu istoriju i tehničke karakteristike te institucije, nudeći naizgled objektivan, neangažovan narativ o istoriji JNA. Ova „objektivnost“ i „neangažovanost“ omogućavaju da, na primer, revizionistički istoričar koji je u Srbiji imao ključnu ulogu u rehabilitaciji saradnika okupatora u Drugom svetskom ratu objavi istoriju socijalističke jugoslovenske vojske kod hrvatskog izdavača, i da se pritom u predgovoru zahvali svom hrvatskom kolegi koji je takođe poznat po aktivnom angažmanu na rehabilitaciji hrvatskih fašista. Da bi sve to bilo moguće, najpre se mora ukloniti svako podsećanje na mogućnosti identifikacije ili imaginacije budućnosti drugačije od onih koje su došle sa raspadom Jugoslavije. Zbog toga su iz institucionalnih istorija JNA isključene generacije vojnika koji su u njoj služili vojni rok, najrazličitiji načini njihove interakcije sa tom institucijom, život koji se odvijao unutar tog institucionalnog okvira, kao i načini na koje fragmenti tog života ustrajavaju u vremenu nakon nestanka JNA i zemlje koju je trebalo da štiti.
DJ: Po kom principu si birala sagovornike, i kako si dolazila do arhiva ličnih sjećanja (od razgovora, do fotografija, tetovaža, itd.) koja prožimaju knjigu?
TP: Istraživanje sam, pre otprilike dve decenije, započela na prilično klasičan način, vodeći polustrukturisane intervjue sa bivšim vojnicima JNA iz različitih delova bivše Jugoslavije, različitog etničkog i socijalnog porekla. Na taj način sam sakupila oko četrdeset intervjua, ali je takav pristup imao i svoja ograničenja – ne samo zbog toga što većina priča i sećanja iz vojske liče jedni na druge jer u samom iskustvu služenja vojnog roka nije bilo preteranih varijacija, već i zbog toga što je moj cilj sa ovom knjigom bio ne toliko da rekonstruišem realnost vojnog roka u istorijskom smislu, nego da probam da kroz narativ knjige pokažem kako izgleda život u našoj sadašnjosti, nakon krvavog raspada Jugoslavije i lomova, granica i rana koje je on uzrokovao, i koje sve nemogućnosti taj život definišu politički, emocionalno, svakodnevno.
Za to mi je trebao drugačiji pristup: sa petnaestak mojih sagovornika vodila sam razgovore u dužem vremenskom periodu i tokom godina izgradila odnos prijateljstva i poverenja, pa su i naši susreti postali mnogo više od klasičnih etnografskih situacija. Oni su delili sa mnom svoja sećanja, ali i arhive – fotografije, pisma, predmete iz vojske, umetničke radove, tekstove i pesme, a kroz to vreme izgradila sam i sopstveni arhiv, koji se sastoji od intervjua, priča, novinskih članaka, fotografija, pisama, razglednica i predmeta koje sam sakupljala od 2006. godine nadalje.
DJ: Reci nam više o važnosti ideje „arhiva“ u kontekstu tvog istraživanja, konceptu kojem ovde takođe pristupaš na inovativne načine.
TP: Koncept arhiva je u ovom istraživanju za mene bio izuzetno produktivan za razmišljanje o nasleđu zajedničkog, kolektivnog iskustva vojnog roka u socijalističkoj Jugoslaviji zato što arhiv predstavlja mesto susreta i posredovanja između iskustva, sećanja i istorije. Pojam arhiva nas, takođe, poziva da različite manifestacije zajedničke prošlosti razumemo kao znanje koje je relevantno i korisno za našu sadašnjost i budućnost. I na kraju, ovi arhivi na kojima se zasniva moja knjiga rehabilituju lična, intimna sećanja kao izvor istorijskog znanja.
DJ: Mislim da je to jako bitna i nadasve nepotrebna intervencija koju tvoja knjiga donosi: rehabilitacija ličnog i intimnog sjećanja kao izvora znanja o istoriji. Šta su neki od najbitnijih zaključaka do kojih si došla tokom svog istraživanja, kroz razgovore sa muškarcima koji su služili u JNA? Da li su te neka saznanja iznenadila u ovom procesu i ako da, možeš li nam reći više o njima?
Krenula sam od pitanja zašto muškarci koji su služili JNA insistiraju na značaju tog iskustva, uprkos svemu i više od tri decenije pošto je nestala i ta vojska i država koju je ona trebalo da brani i mislim da sam u knjizi uspela da ponudim odgovor na njega. Ono što je važno, ono što destabilizuje datost naše sadašnjosti, bila je mogućnost koju su ti muškarci imali u JNA – da prepoznaju druge i budu prepoznati ne na osnovu svog etničkog porekla, jezika koji su govorili i vere kojoj su pripadali, nego na osnovu univerzalnijeg, moralnog kriterijuma – da li su, ili nisu bili dobri ljudi. Ta univerzalna mogućnost prepoznavanja izgubljena je u ratovima devedesetih, a etnički i religijski identiteti definišu političke, moralne i svakodnevne horizonte sve do danas, najočiglednije i najradikalnije upravo u Bosni i Hercegovini. Zato su ova sećanja i insistiranje na njima duboko politički i ne mogu se svesti na uobičajena tumačenja o hegemonoj muškosti i nostalgiji. Zato bivšim vojnicima JNA nisam ni pristupala kao homogenoj grupi definisanoj ovim kategorijama, niti sam njihove priče sagledavala kroz prizmu ovih kategorija. Kad sam započela svoje istraživanje, nisam očekivala da ću vojni rok u JNA povezivati sa utopijskom imaginacijom, ali je vremenom postalo jasno da je to neophodno, ukoliko zaista želimo da promišljamo politička značenja kolektivnog unutar jugoslovenskog projekta, i ukoliko ne želimo da priču o služenju u JNA i njenim akterima svedemo na još jednu zbirku zabavnih anegdota i na paušalna i očekivana tumačenja muškosti, nasilja, patrijarhata, militarizacije itd.
DJ: Koncept “naknadnog života” (eng. afterlife) JNA iskustava je jako bitan, ako ne i ključni u tvojoj analizi. Zašto ti je bilo bitno staviti akcenat na te naknadne živote ove značajne jugoslovenske institucije u post-jugoslovenskom kontekstu?
Pojam naknadnog života, kako sam i sama prevodila afterlife (ili Nachleben Waltera Benjamina) ima centralno mesto u mojoj knjizi, jer sam pišući o značenju sećanja na JNA perspektivu pokušala da pomerim na delovanje i učinke prošlih iskustava, emocionalnih veza i imaginacije u sadašnjosti – na načine kako oni propituju i destabilizuju sadašnjost i ukazuju na drugačije mogućnosti kolektivnog života i zamišljanja budućnosti. To mi je pomoglo da se odmaknem od normativnog i pojednostavljenog razumevanja pojmova koji su takvim čitanjima naročito bili ispostavljeni u prethodnim decenijama – socijalizam, muškarci, Jugoslovenska narodna armija. To je, takođe, bio način da se usprotivim teleološkom razumevanju protoka vremena na ovim prostorima, gde se ovo što smo dobili nakon kraja Jugoslavije i socijalizma razume kako jedina moguća sadašnjost i jedini put u budućnost, a bilo kakav emancipacijski potencijal socijalističkog iskustva odbacuje se kao neprenosiv iz definitivno završene prošlosti u sadašnjost bez alternative.
DJ: Spomenula si utopijsku imaginaciju. Ideja utopije je jako bitna za tvoj projekt, i nalazi se i u samom naslovu knjige. Šta nam iskustvo služenja vojnog roka u JNA sugeriše o mogućnosti (izvana gledano dosta disciplinski-orjentisanih i hijerarhijski organizovanih) institucija da budu primjer utopijske ideje samoupravljanja, na kojoj je bio baziran jugoslovenski socijalizam?
TP: Povezivanje institucije kao što je bila jugoslovenska vojska – nedobrovoljna, hijerarhijska, zasnovana na disciplini in ograničavanju – sa utopijskom imaginacijom i samoupravljanjem, nije, naravno, nešto za čime ćemo intuitivno posegnuti. Ali meni se insistiranje na toj vezi činilo suštinski važno, jer je ta vojska na štetu vojne efikasnosti do kraja svog postojanja insistirala na jugoslovenskom iskustvu za sve regrute – što je za mnoge bio jedini prostor gde su takvo iskustvo mogli dobiti. JNA je bila i institucija u kojoj su skoro nepismeni vojnici prvi put pogledali film, a neki od njih i pisali pesme – stvarala je, dakle, prostor za prevazilaženje vlastitih klasnih pozicija i za solidarnost preko njihovih granica, i to je tačka gde se JNA i samoupravljanje približavaju, iako, naravno, vojska po svojoj organizaciji nije mogla biti samoupravljačka struktura.
DJ: Da li je to na neki način paradoks: da se na instituciju vojske gleda kao na mikrokozam utopijskog obećanja jugoslovenskog socijalizma, posebno imajući na umu ratove koji su uslijedili i razorili SFRJ?
TP: Moja knjiga razotkriva muškarce koji su služili JNA kao nežne i osećajne, a njihova prijateljstva pokretačka su snaga naknadnih života iskustva vojnog roka. S druge strane, znamo da su mnogi nekadašnji vojnici JNA učestvovali u ratovima devedesetih koristeći znanje koje su stekli tokom vojnog roka za ubijanje muškaraca sa druge strane linije fronta, koji su i sami nekada služili u JNA. Na našim prostorima nikad nije jednostavno pomiriti ove dve perspektive, ali je važno ne podleći logici u kojoj se sve što je prethodilo jugoslovenskim ratovima razume isključivo kao uvod u njih, a sve što je došlo posle kao njihova direktna posledica. Otpor takvoj logici važan je za našu političku sadašnjost i za promišljanje mogućnosti alternativa i modaliteta kolektivnog postojanja. U vreme u kome se čini da utopije nisu zamislive a budućnost se skoro isključivo prikazuje kao distopija, važno je otkrivati utopijsku imaginaciju i tamo gde je ne očekujemo.
DJ: Knjiga se neizbježno bavi i tragedijom raspada SFRJ kroz prizmu stradanja vojnika i oficira JNA, pogotovo u ranim fazama rata. Na taj način si, između ostalog, htjela da na delikatan način prikažeš ovu multinacionalnu i trans-klasnu vojnu instituciju države u nestanku u kontekstu nasilja koje je obilježilo njen kraj. Zašto si se odlučila da posebno istakneš određene priče – o, na primjer, Tomi Buzovu (koji je takođe fokus kratkog igranog filma Čovjek koji nije mogao šutjeti Nebojše Slijepčevića, a koji je na festivalu u Kanu dobio Zlatnu palmu za kratki film), ili o Srđanu Aleksiću?
TP: U hegemonim narativima o Jugoslaviji i njenom kraju JNA, naravno, ima veoma istaknuto mesto. Čitava njena istorija svodi se na njenu ulogu u ratovima devedesetih (iako je u to vreme zapravo teško, a od 1992. i neadekvatno govoriti o JNA) i na taj način se brišu politike zajedništva, prostori za prevazilaženje ograničenja nametnutih klasom i poreklom, univerzalni moralni principi koji su podloga za retroaktivno promišljanje vojnog roka kao prostora utopije. Tom brisanju doprineli su i liberalni društveni pokreti već u osamdesetim, u vreme kada se lične slobode, interesi i želje nadređuju kolektivnim, a JNA je doživljavana kao najveći izvor neslobode i opresije.
U knjizi pišem o Tomi Buzovu i drugim generalima JNA poput Dragoljuba Bocinova, komandanta ratne mornarice u Splitu, koji je u leto 1991. godine odbio da postupi po naređenju iz Beograda da bombarduje grad, ili admirala Vladimira Barovića, koji je kao komandant garnizona u Puli građanima obećao da neće biti razaranja njihovog grada i Istre dokle god je on na mestu komandanta, a da će se, ukoliko do razaranja ipak dođe, to dogoditi zato što njega više neće biti među živima. Kada je kasnije preuzeo komandu nad vojno-pomorskim područjem Splita i shvatio da neće moći da spreči razaranja hrvatskih gradova na jugu Hrvatske, admiral Barović je 29. septembra 1991. godine na Visu izvršio samoubistvo.
Ove priče ne samo da se suprotstavljaju viđenju JNA i njenih vodećih oficira isključivo kao ratnih zločinaca i fanatičnih branitelja propale federacije i njene socijalističke ideolgije (kako su, na primer, najčešće predstavljeni i u post-jugoslovenskoj kinematografiji), nego se suprotstavljaju normalizaciji nacionalnih narativa i okvira kao jedinih mogućih za postojanje i delovanje nakon jugoslovenskih ratova. General Vladimir Trifunović, koji je predao garnizon u Varaždinu hrvatskim vlastima u septembru 1991. godine kako bi spasao živote vojnika u opkoljenoj kasarni, 1991. godine proglašen je krivim za ratne zločine u Hrvatskoj i osuđen na petnaest godina zatvora. Godine 1994. su ga savezne vlasti u Beogradu optužile za izdaju i osudile na jedanaest godina zatvora, ali je pomilovan i pušten na slobodu 1996. godine. Sudilo mu se i u Sloveniji zbog ratnih zločina.
S druge strane, kao što znamo, velika većina pripadnika paravojnih jedinica svih sukobljenih strana nikada nije izvedena pred sud, iako su mnogi od njih bili direktno odgovorni za ratne zločine. Hrabri čin Toma Buzova, ubijenog u Štrpcima jer se suprotstavio ubijanju Bošnjaka, dugo nije bio deo kolektivnog sećanja jer se nije uklapao ni u jedan nacionalni okvir: oficir JNA koji je živeo u Beogradu, Hrvat među muslimanima ubijen od strane Srba, nije mogao da bude deo nijednog kolektivnog „mi”, jer to kolektivno „mi” više ne postoji kao univerzalna i moralna kategorija, već samo kao etnička/nacionalna. Na to izgubljeno univerzalno, moralno „mi” upozorava i žrtva Srđana Aleksića, i činjenica da je u javnom prostoru ostao upamćen pre svega preko fotografije iz JNA.