Kako je sve počelo? Početkom ove decenije jedan “mali, ponosni, pravdoljubivi, i iznad svega hrabar narod” probudio se iz sna naglo u grubu stvarnost. Sa zaprepašćenjem je konstatovao da ga braća sa kojima je dugo živeo, verujući u ljubavi, ustvari mrze i da su jedva dočekali priliku da mu okrenu leđa.
Uvidevši da je đavo odneo šalu vlast je prionula na posao. Organizovani su kursevi na kojima se po skraćenom i intenzivnom programu narod trebao osvestiti. Sa neviđenim entuzujazmom počeli smo da se obrazujemo a polaznika nije nedostajalo, naprotiv. Tako smo za kratko vreme prešli gradivo iz osnova mržnje.
Naučili smo da mrzimo Slovence jer “da nas nije bilo oni bi ostali Austrijski konjušari sa sunčane strane Alpa” . Za Hrvate je bilo lako jer su oni ” genocidan narod koji nas oduvek mrzi”. Muslimane smo zamrzeli jer nikako neće da priznaju da su u stvari poturčeni Srbi, a Makedonci ne bi ni postojali da im naciju i državu nismo dali na tanjiru.
Kako je tragedija daljih događaja raspada bivše države donela more krvi i ogromne patnje uglavnom za običan narod, teorijsko gradivo iz osnova mržnje učvrstilo se sasvim solidno na praktičnoj podlozi.
Na vreme shvativši da ni svet nije nevin, vlast je počela da nas intenzivno obrazuje kako bi razumeli šta nam se priprema.
Ameriku smo zamrzeli jer nam je prvo davala podršku a zatim se okrenula našim neprijateljima i time odvukla našu pažnju te smo izgubili dragoceno vreme.
O kilavoj Evropi koja ne shvata da mi baš kao 1389 g. bijemo bitku za njenu budućnost, ne treba trošiti reči. Baš smo je sasvim solidno zamrzeli.
Ostali deo sveta zaslužuje našu mržnju jer ne vidi kakva opasnost preti od novog svetskog poretka, tako da i tu bitku moramo za njih da dobijemo.
Malobrojni prijatelji koje imamo u svetu zaslužuju u najmanju ruku podozrenje a priznaćete od podozrenja do zdrave, konstruktivne mržnje samo je jedan korak.
Na primer Rusija; zašto nije zaratila sa NATO-om kada su nas bombardovali? Jasno je valjda da je ona sledeća? Ili Kina sa svojom večitom opreznošću?
Rumunima, Bugarima i Maćarima možemo samo poručiti da su što iz kukavičluka, što iz sitnog interesa, pokazali svoje pravo lice. Zaslužuju sav naš prezir pa i mržnju što da ne?
Sa Grcima oprez, pa zar se nismo opekli zato što smo jednom verovali u bratsvo i jedinstvo.
Kako su naši uspesi postajali sve očigledniji, primorali smo naše neprijatelje da povuku očajnički korak. Bombardovali su nas neprekidno 78 dana.
Anđeo milosrđa sasuo je tone bombi i raketa na naše gradove i sela, učeći nas o univerzalnoj vrednosti ljudskih prava i poručujući da nas u stvari voli i da nas bombarduje radi našeg dobra, za bolju i srećniju budućnost.
Kakva fatalna greška! Umesto da su rekli istinu da nas mrze i žele da unište, samo su uneli pometnju u sopstvene redove. Nesložni i zbunjeni morali su da na kraju priznaju sopstveni poraz.
Istina, svaka pobeda, pa i ova najblistavija koju smo postigli, ima svoju cenu. Pustili smo ih da dođu na Kosovo.
Za dva meseca nisu uradili ništa, pred terorom je izbeglo 70% Srba i ostalog nealbanskog življa. Znali smo mi da će se to dogoditi. Jer priznaćete, Šiptari su davno naučili da nas mrze jače nego mi njih.
Preostalim Srbima poručujemo ovih dana: izdržite, morate ih mrzeti ne samo za sebe već i u ime svih nas kad već mi ne možemo tamo. Ne dopustite da vas zavara KFOR, UNMIK i ko zna kakva još prokleta skraćenica koju će izmisliti naši neprijatelji.
A onim malobrojnim među vama koji vas zavaravaju nekakvim dogovorima, pričama o toleranciji i sporazumevanju kažite da su odavno pročitani kao domaći izdajnici i slugeranje zlikovaca koji su nas bombardovali.
Mi ćemo sve one koji su pobegli i ostavili vas same okružiti vrstom dobroćudne, bratske mržnje kako bi ih što pre naterali da se postide i vrate kod vas. Eto, ni decu im nećemo upisati u škole ne bi li se što pre osvestili.
Ali, ne samo na spoljnjem, mnogo se uradilo i na unutrašnjem planu. Kako smo se samo zamrzeli sa Crnom Gorom. Neće nam valjda oni rasturati zajedničku državu? Uostalom kako su 10 puta manji od nas neka pogledaju toj činjenici u oči a ne da se stalno pozivaju na nekakva ustavna prava. Zar život nije jači od suvoparnih činjenica na listu papira? Istina ni oni nisu naivni pa sasvim solidno učvršćuju svoju mržnju jer, kako tvrde, ne žele da propadnu u bratskom zagrljaju zajedno sa nama, pravo u totalnu izolaciju i nestajanje. Zasad je rezultat nerešen, videćemo…..
Sa Vojvođanima postižemo zavidne rezultate i to već na polju preventive. Siguran sam da neće proći, a i Lale su tako dobroćudan i pitom svet, ne umeju brate da mrze.
Na delu je dakle praktična nastava iz teorije mržnje svega i svačega. Da se ne bi opustili dobijamo svakoga dana poduke ko je je još zaslužio da ga zamrzimo. Ide sve kao po loju jer su nam zavist i zloba, dve posestrime mržnje odavno poznati pomagači.
I mržnja mora imati svoju demokratiju upozorava nas vlast, jer mi smo najdemokratskija zemlja na svetu. Ako je mržnja hleb naš nasušni ne moramo mrzeti iste stvari iz istih razloga.
Opoziciju podjednako mrze pristalice vlasti, kao i same njene pristalice. Kod ovih poslednjih jedni zato što je nesložna, drugi zato što okleva, treći zato što i kada nešto preduzme nema jasnog cilja, četvrti što uzalud troši narodnu energiju, itd. itd……
A šta je sa nacionalnim institucijama? Pa zar i crkvu naprimer? Što da ne? Valjda mi sami najbolje znamo da je Bog kod Srba u svakodnevnoj upotrebi češće nego kod svih ostalih naroda zajedno. Jedni će pronaći razlog za mržnju zato što je do sada ćutala, drugi (kada se crkva oglasila) zašto se meša u svetovne stvari, treći jednostavno bez razloga jer su po ubeđenju ateisti.
Akademiju nauka koja je sve ovo i zakuvala a sada ćuti utonula u konformizam i saraćuje sa vlastima, mrzimo baš zbog toga, i da ne nabrajam dalje.
Kolo mržnje okreće se sve brže i brže nad Srbijom i pomaže nam da osvetlimo i one do sada blage nagoveštaje koje smo uvek nosili u sebi prema intimnom krugu koji nas okružuje. Porodica, prijatelji, ljudi sa kojima sa svakodnevno susrećemo, ali pođimo redom.
Beda, jad i mizerija naše svakodnevnice zahvalni su nam pomagači. “Što se guraš vole jedan”svakodnevna je razmena jutarnjeg “dobro jutro” pozdrava u prepunim autobusima koje smo čekali više od sata.
Koliko sam samo mržnje video u inače pitomim očima starice kada joj je kasirka ravnodušno saopštila da je upravo ispred nje prodat zadnji litar mleka, a ona je više od sata čekala da se prodavnica otvori.
Kako samo, ovih blagih jesenjih dana kada pripremamo zimnicu, mrzimo seljake jer nam odraše kožu sleđa. A kako li tek oni mrze nas, gospodu iz grada, naviklu na lagodan život i da im se sve servira na tanjiru.
Komšijama smo odavno prestali da se javljamo “pogledaj ga, opet vuče dve prepune kese, odakle mu novac” sikćemo svojoj ljutitoj i oznojenoj ženi direktno u uvo, dok ona nervozno odmerava našu polupraznu kesu sa pola kile hleba i paštetom kupljenom za zadnje pare.
I prijatelje smo počeli da mrzimo nego šta. One koji žive bolje od nas, jer ko u ovom vremenu može dobro živeti ako nije pod režimskim skutom i ne krade? One koji žive gore od nas mrzimo jednostavno zbog toga što se nisu snašli i što nam dojadiše svojom kuknjavom.
A šta je sa porodicom? Mnogi će me zamrzeti zbog reči koje slede, ali razmislite, koliko ste se puta žalili da su vam deca lenja, da ne cene vaša odricanja, da su nezainteresovana za sve što se dešava, itd…onda će se jednog dana kada završe škole pokupiti i otići na brzaka negde gde još ljudi nisu zaboravili da se smeju, vole i žive normalnim životom. Da li im možemo to oprostiti? Ne verujem, jer zbog koga smo, ako ne zbog njih, mrzeći sve i svakoga, utirali put u bolju budućnost?
A naši roditelji? Pa zar njihova generacija nije zamesila sve ovo što nam se sad događa. Jeli su med velikim kašikama a nama ostavili samo oklapine. I samo kukaju kako su penzije male i neredovne, kako nema lekova….
Hteli vi to da priznate ili ne, ovo jesu oblici mržnje, samo što ih nazivamo drugačijim imenima. U osnovi tih mržnji je strah i stid zbog sopstvenih života.
Šta osećamo prema našem vrlom i principijelnom učitelju? Naravno mrzimo vlast. Neki više, neki manje a neki bogami više od svega. Ali vlast nije zabrinuta, znala je ona, od samog početka, ono čega mi postajemo svesni ovih dana.
Što više učvršćujemo i širimo našu mržnju, sve smo manje spremni da ih zamenimo. Jer ako bi se neko drugi potrudio da ga možda manje mrzimo, ili čak zavolimo, razvalio bi nam naše živote kroz pakao kajanja zbog svega što smo naučili i uradili do sada.
Eto tako je to u Srbiji u jesen leta gospodnjeg 1999 god.
Nezavisno od naših želja, događaji teku nekom svojom logikom pa ću dopustiti sebi da kažem šta mislim da će nam se neposredno događati.
Kako uprkos našem talentu i nesumljivom trudu stvari idu sve gore i gore, verujem da će se učitelj potruditi da nam podigne moral i posustalu energiju. Istina, skoro da je ponestalo onih koje još možemo da zamrzimo, ali videćete da glavni posao još nismo obavili.
Verujem da će uskoro, zbog neke od naših novih pobeda koje su u toku, biti pogodnih prilika za slavlje. Možda će to opet biti neki veličanstveni skup naroda. Okupićemo se da saslušamo i budemo pohvaljeni u nacionalnom “naj” stilu.
Kako ćemo iz sveg srca, kroz okrvavljene desni zajedno sa de¬lovima utrobe i ostatcima kutnjaka koji godinama nisu videli zubara, izbacivati iz sebe emocije prepune radosnog proklinjanja i razneženih kletvi, mogu samo da zamislim.
Verovatno će nam sa blagim, očinskim prekorom biti poručeno da razmislimo da li je svako od nas uradio sve što može da bi stvari bile bolje nego što jesu. E to je to!
Kada se slegne oduševljenje doćićemo do jedinog mogućeg zaključka; nismo naučili osnovnu stvar bez koje sav dosadašnji trud nema nikakvog smisla. Nismo naučili kako da dovoljno zamrzimo sami sebe!
Jer moramo priznati “niko nam ne može naneti toliko zla koliko mi sebi sami”, što je neosporna istina stara kao ljudski rod. Navalimo dakle. Očvrsnimo.
Kada ispreturamo svoju prošlost pronaćićemo mnoga skrovita mesta naših radosti, strepnji prvih ljubavi, dokonih maštarija mladosti, briga za druge, vere u neka rođenja i rođenja koja su došla posle njih, tuge zbog nečije smrti, nade da može biti i da će biti bolje. Uništimo ih što pre jer su ti Trojanski konji vukli naše živote putevima koji su nas odveli u iluziju umesto u stvarnost.
Kada okamenimo srce nikakva nas nečija lažna briga, tobožnja želja za saradnjom, jalove priče da smo deo Evrope i sveta, ne može dotaći. Niko nas više nikada neće prevariti.
Možemo tada sasvim spokojno gledati u ledene predele naše budućnosti koje smo tako dobro ispunili svekolikom mržnjom. U toj polutami gde ne borave zvuci, povremeno će svetlucati kristalizirani putokazi straha i nepoverenja izgraćeni zajedničkim naporom učitelja i učenika. Oni će nam biti pouzdani čuvari da slučajno ne zalutamo u neke predele u kojima još borave svetlost i nada.
“Tekst je nastao u jesen 1999 posle strašnog
proleća iste godine; sećate se koliko je tuge i bola bilo u vazduhu, uprkos
“veličanstvenim radnim obnovama….(kakva ironija). Tekst sam tada napisao
bez bilo kakvih literalnih pretenzija ; izcureo je iz mene kao gnoj iz provaljenog
čira koji vam dugo zagorčava život.
Posle promena 5 oktobra 2000 tekst je završio u prašini zaborava moje kompjuterske
arhive. Verovatno sam tada zaključio da se kraj u tom tekstu neće ostvariti i da
sam (sa osećanjem izvesnog stida) preterao.
Međutim, posle događaja nakon izbora 2012 god. i sadašnjeg toka stvari, ponovo je
iz sećanja izronio moj strah i potreba da proverim aktuelnost pomenutog teksta.
To je u osnovi i razlog zašto želim da ga podelim sa eventualnim čitaocima.”
Slobodan Ž. Todorović
Avgust 2012 god.