Kad smo razgovarali, film „Parada“ je gledalo 150.000 ljudi. U vreme pisanja ovog teksta, znači ubrzo, javljeno je da ih je 200.000. Videćemo koliko će ih biti kad ga budete čitali.
Film „Parada“, kao što sigurno znate, priča je o ljubavi i prijateljstvu između ljudi različitih seksualnih i nacionalnih opredeljenja i ubeđenja. Srđan Dragojević je i do sada pravio filmove o ovdašnjim aktuelnim problemima: „Lepa sela lepo gore“ (1996.) i „Rane“ (1998.) su o ratu i kriminalu devedesetih, „Sveti Georgije ubiva aždahu“ (2009.) podseća na lekciju koju nismo naučili, sva tri dela filma „Mi nismo anđeli“ humorom ističu pogrešno u porodičnom vaspitanju, a prošlogodišnji film „Montevideo bog te video“ za koji je Srđan Dragojević pisao scenario, priča o malom narodu u velikom svetu.
Izjavili ste da niste očekivali toliku gledanost „Parade“. Zašto? Vi ste izuzetno popularan reditelj, u filmu je nekoliko glumačkih zvezda, pomenimo samo Nikolu Koju i Gorana Jevića, tema filma je nova u našoj kinematografiji i veoma prisutna u javnom životu – nemoguće je iznenaditi se ovakvom uspehu.
Ma hajdete, molim vas, vidim da ste se i vi privoleli grupi novinara koji veruju da je moja izjava neiskrena. Evo, i sami ste nabrojali neke aspekte, koji se mogu analizirati i u sasvim drugom svetlu. Naime, kada sam snimio „Mi nismo anđeli 2“ u Srbiji je bilo 190 bioskopa, u vreme „Svetog Georgija“ 150 a sada već ima ispod 100! Glumačke zvezde?! Bojim se da kod nas ipak stvari ne funkcionišu kao u, po novcu i bioskopskoj mreži, velikim kinematografijama. Koliko su gledalaca imali „Zduhač“ ili „Ma nije on takav“ gde su Nikola Kojo i Dragan Bjelogrlić u glavnim ulogama? A što se teme tiče – videli ste i sami komentare pre premijere filma, nabijene mržnjom i negativnim emocijama, samo zbog teme „Parade“? Dakle, nije postojao niti jedan parametar koji je mogao da nagoveštava komercijalan film i ovoliko zainteresovanih gledalaca…
Osim što se pre „Parade“ u našoj kinematografiji nije govorilo o LGBT populaciji, vaš film je prvi koji mogu da gledaju i osobe oštećenog sluha. Ako ništa drugo, onda ga ta dva „detalja“ čine društveno angažovanim. Danas se na ljude koji pokušavaju da pomognu društvu gleda s podozrenjem, ne veruje im se da to što rade ne rade zbog lične koristi. Kakva su vaša iskustva?
Iskustva su baš takva. Sa Draganom Bjelogrlićem sam, pre sedam godina osnovao Filmski centar Srbije i gledao kako stvar odlazi do vraga, čim se pojavio prvi novac za konkurs. Danas smo i on i ja u svojevrsnom „egzilu“ sto se tiče odlučivanja u filmskim krugovima Srbije. Obojica smo, očigledno, svako za sebe, zaključili da je nemoguće na domaću kinematografiju uticati kroz sistem u kome dominiraju ljudi koji su deo problema a ne rešenja. Jedino što nam preostaje jeste da budemo angažovani na ovaj način, da pravimo filmove koji će biti uspešni i u bioskopima i na stranim festivalima, i da ne prihvatamo tu veštačku, nametnutu podelu na autorski i bioskopski film. Film se može deliti samo na dobar i loš, i to je jedina podela! Meni je veoma drago što sam, nakon što su me moje kolege, u komisijama Filmskog centra, četiri puta zaredom odbile na konkursu, željni da me za svagda eliminišu iz srpske kinematografije, još uvek živ i prisutan, i što moj film dokazuje da sam u mnogim stvarima ipak u pravu. Štaviše, sada je potpuno transparentna situacija: ako se poslužimo modelom iz politike, demokratskim izborima – koalicija ova dva filma, u kojima sam ja pisao scenario, ima većinu, koja je daleko ozbiljnija od većine koju ima Demokratska stranka na vlasti. A na vlasti u filmskom svetu su, nastavimo ovu analogiju, stranke Marjana Ristićevića i Milana Paroškog, čiji se uticaj, „na izborima“ (bioskopu) poznat i merljiv. Sasvim je jasno da je u pitanju svojevrsna diktatura u filmskim strukturama koju je nametnula Demokratska stranka, forsirajući svoje ljubimce. Ma, da se i Baba-sera popela na binu da podrži predsednika u kampanji – i ona bi režirala film. Eto vam i nedavne slike: sve „kapitalci“ iz državnog vrha, nanizani u osmom redu (inače rezervisanog za glumce i autore) na premijeri jednog filma koji je završio svoj bioskopski život sa dve hiljade gledalaca. Scena, sasvim nalik na Čaušeskuovu Rumuniju, najblaže rečeno.
Javnosti nije promakla podudarnost vašeg ulaska u SPS i snimanja filma „Montevideo, Bog te video“ za koji ste pisali scenario. Vi je, zar ne, najverovatnije smatrate slučajnom.
E pa – stvarno! Kakva podudarnost tu postoji!? Rekoh već u par razgovora kakve su mi namere pristupom u SPS, a „Montevideo“…to je, zamislite, posao. I ja moram od nečega da prehranjujem porodicu i plaćam ratu banci za stan. Pošto ne primam apanažu kao savetnik ovom ili onom kurcu, a od Fakulteta dramskih umetnosti me, bratija, drži na pristojnom odstojanju… Elem, ja sam odličan dramski pisac i Dragan Bjelogrlić je bio dovoljno pametan da me pozove da mu napišem scenario za film i seriju. Grehota je što nema drugih reditelja da mi se obrate da im napišem scenario. Jer, videli ste rezultat.
„Parada“ je dokazala da nije publika kriva što su bioskopi prazni. Uostalom, ovo opažanje važi i za većinu vaših prethodnih filmova. Kako se pravi bioskopski film?
Kao što vam i rekoh – podela na art ili autorski i bioskopski film je nametnuta, stvorena od strane jalovih, neveštih mediokriteta koji ne umeju da ispričaju zanimljivu priču na zanimljiv način. Nije ovo vezano samo za film, ovo je tema koja postoji u svakoj umetnosti. Evo, pre dvadeset i pet godina, zgađen stanjem u srpskoj poeziji, napisao sam pesmu „Otišao sam na čitanje poezije“ koja se nalazi u mojoj prvoj knjizi. Evo, poslušajte, negde od polovine: „Naučeni da čekaju / unutar korica / bez uspeha ali / opušteno / da se lažu – / Vreme je krivo, O jalovo doba! / Ti mali, / Razboriti / crno – beli pesnici, nemoćni / dokumentarni ljubavnici / dosadni žurnali / pravih života / asistenti / sopstvenih pesama. / Hteo sam da ustanem /da vičem / Banditi!! / dajte mi tehnikolor poeziju! / dajte mi sinemaskop poeziju! /“ I tako dalje… Ništa se, u Srbiji nije, pod milim bogom, promenilo od 1984. godine kada je ova pesma napisana i objavljena u „Književnoj reči“. Samo što sam se iz pesničkog sveta pomerio u svet filma. Iza svake njene reči ja i dalje stojim.
Pre premijere „Parade“ postojala je osnovana bojazan da će je pokvariti oni koji smatraju da nismo svi jednaki bez obzira na boju kože, veroispovest, partijsko i seksualno opredeljenje. Međutim, ništa se, na sreću, nije desilo. U Crnoj Gori, dva mlada glumca su imala neprilike zbog poljupca u spotu. Da li će „Parada“ stići i u Crnu Goru? Kakve su reakcije na film van Srbije?
U Podgorici je već održana premijera, prošle nedelje, i film je izuzetno primljen, te već beleži zaista fantastičnu gledanost. Ono sto je meni bilo posebno interesantno je činjenica da su sve vodeće LGBT organizacije poslale javnu zahvalnost crnogorskom Ministarstvu kulture zbog podrške filmu koji, po njihovom mišljenju, nemerljivo utiće na položaj LGBT zajednice u Crnoj gori. Interesantno, pošto u Srbiji nismo imali tako unisono pozitivno mišljenje od strane naših LGBT organizacija, čak su neki aktivisti napali film tvrdeći da im je „issue“ da ratni kriminalci brane njihova prava. Eh, moguće da bi simpatičnije bilo da Limun angažuje baletski ansambl Narodnog pozorišta u tu svrhu, ali, nekako, ne bi bilo baš uverljivo…
Najavljujući „Paradu“, rekli ste da treba snimati samo političke filmove i time nedvosmisleno otkrili svoj stav o potrebi i moći umetnosti da menja svet. Da li možete da navedete neki primer, neki dokaz, da je vaše uverenje opravdano?
Imam dva. Svoja. «Lepa sela» i «Rane».
Vi i vaši filmovi znate i za oštre, pa i negativne kritike. Kako gledate na njih, da li je neka od tih ocena bila edukativna, ili ste ih doživeli kao zlu nameru?
Ma da, ako verujete da je edukativno to kada vam neko prospe „kofu govana“ na glavu. Meni je ovo, pre, zabavno. Tolika ostrašćenost zaista govori da film nikoga ne ostavlja ravnodušnim, da pogađa u „živac“ No, često su te kritike, zapravo, projekcije u najčistijem psihoanalitičkom smislu. Pa mi prosto dođe neprijatno koliko se ti, jadni, otkriju, i šta sve saopšte javnosti o sebi, pišući – o mom filmu. Gotovo, dirljivo. No sada su ove, „govnarske“, kritike ipak bile u manjini. Videli ste Miroljuba Stojanovića, Vlajčića, Basaru, Vidojkovića… Pa je čak i g-din Ćirilov u svojoj kolumni objasnio istinu-dve o upotrebi stereotipa u žanru komedije, te ove što su mi to unisono zamerali ponizio kao predškolce. Ipak, meni je žao što nema više kritika kao što je ona iz pera nekakve „fijuk“ pesnikinje iz Bosne, što ima „kavurma-fobiju“, ili, pak nalik onoj sto je sroči potpredsednik Republike Srpske Emil Vlajki. E, ta je čisto remek delo, tri puta je čitao i svaki put se kikotao. Ta će ostati za anale. I mislim se, koliko moji filmovi, majku mu, govore o nama, čak i u onim ispoljavanjima koja samo posredno imaju veze sa samim filmom… Zamislite vi državu gde potpredsednik vlade piše, zaboga, filmsku kritiku!? Predlažući, kao zaključak, hirurški metod „tretiranja“ gay osoba. Živimo u neobično doba, nema šta. Valja sve to zabeležiti. Za buduća pokoljenja.
Šta mislite o tezi da je film skupa i riskantna igračka i da je teret za državu? Da li je vrednost filma moguće izmeriti novcem?
Za ovu državu su teret i inkubatori za bebe, pa, umesto da ih, kao što je to svuda normalno, jednostavno – kupi, ona pravi neukusne, banalne promotivne kampanje ispod granice dobrog ukusa obaveštavajući javnost da je skupljen novac u visini jedne ministarske provizije za tender ili privatizaciju! Sve što ne ide u privatne džepove ovim je, jaranima, i te kako skupo. Moglo bi se reći – neisplativo. Cela godišnja kinematografija košta kao jedan ukradeni kilometar autoputa, decenijska vrednost ulaganja za kinematografiju ravna je godišnjem muvanju sa sekundama reklamnog prostora na televiziji… Evo, mene su i „Kurta i Murta“ tri godine nagrđivali zato što je za „Svetog Georgija“ država dala tačno onoliko koliko je morala da isplati porodici mladog Amerikanca koga je isprebijao onaj „autentični Srbin i patriota“. Te sam, razumećete, pomalo oprezan kada se postavi pitanje skupoće. A o tome bih imao štošta da dodam…
Kako napreduje vaš projekat revitalizacije Domova kulture „Agitprop“? Da li vam pomaže to što ste filmski reditelj važan po kulturu zemlje?
Imamo elaborat ali mislim da će to morati da sačeka stabilnu situaciju nakon sledećih izbora. Jer, to je projekat za koji se mora imati konsenzus svih činilaca na vlasti tokom jednog dužeg perioda. A znate kakvi smo mi, skloni podelama i revanšizmu. I nije u redu, ideju koja je u začetku, „valjati“ u predizborne svrhe. Uopšte me ne zanima da se nađem u kategoriji „otvarača bazena u zimskom periodu“.
Da imate svoj bioskop, kakav bi bio njegov repertoar? Da li biste uopšte, uložili novac u bioskop?
Otkud mi, uopšte, novac za bioskop?! Vi mislite, pošto me vidite na televizoru da imam pare za išta drugo osim za dnevne potrebe i život od danas do sutra, kao i većina ljudi ove zemlje. Da imam, uložio bih u svoj sledeći film, ipak sam ja autor a ne prikazivač. Kao što, hm, na neki način, uložim, svaki put kada ga snimam. Odreknete se svog honorara za scenario i režiju i nadate se da će vam jednom, kada se film pojavi, publika omogućiti da ih zaradite. Doduše, do sada mi se to desilo samo dva puta, sa „Lepim selima“ i „Anđelima 2“. No, imam dobre šanse da se to desi i sada, treći put, sa „Paradom“.
Tekst preuzet uz dozvolu iz beogradskog magazina Status
Foto : Status