Posle brojnih esnafskih nagrada koje je dobio, pozorišni reditelj Kokan Mladenović postao je i laureat Nagrade „Živorad Kovačević“ koju Evropski pokret u Srbiji i Centar za regionalizam dodeljuju za doprinos razvoju dobrosusedskih odnosa Srbije i regionalne saradnje, a ovo prestižno priznanje uručeno mu je pre desetak dana u Kući ljudskih prava u Beogradu.
Tako je jedan od naših najprovokativnijih i najsubverzivnijih pozorišnih stvaralaca, za koga je umetnost u istoj kategoriji sa etikom, i koji je jednaki ugled na ovom našem prostoru stekao i svojim građanskim aktivizmom, dobio i zvanično priznanje koje potvrđuje značaj njegovog angažmana.
Podsećanja radi, u nekoliko godina svoje „pozorišne emigracije“ odavde, Mladenović je s velikim uspehom režirao predstave „Što na podu spavaš“, koprodukciju sa Dramskim kazalištem Gavela u Zagrebu, Narodnim pozorištem Sarajevo i Festivalom MESS, “Juha braće Marks” u Kazalištu Komedija u Zagrebu, “Smrt na dopustu” u zagrebačkom Kazalištu Kerempuh, „Bolivud“ u Gradskom pozorištu u Podgorici, “Robi K, Crvenkapa je mrtva” u Hrvatskom narodnom kazalištu u Splitu, koja mu je prošle godine donela prestižnu Nagradu „Ivo Hergešić“ koju dodeljuje Hrvatsko društvo kazališnih kritičara i teatrologa za najbolje ostvarenje u hrvatskim pozorištima u protekloj sezoni, a sa predstavom „Blank“ sarajevskog Kamerng teatra 55 osvojio je Zlatni lovorov vijenac za najboljeg reditelja na prošlogodišnjem MESS-u. I ovo je samo kraći „izvod“, jer je režirao i u Severnoj Makedoniji, Sloveniji, Mađarskoj, Rumunij, Malmeu…
U razgovoru za Danas Kokan Mladenović govori u kakvoj smo poziciji u regionu kao država, zbog čega se normalni građani stide svakog nastupa ove vlasti i izvan granica naše zemlje, zašto smo to trpeli i trpimo gotovo 14 godina kao „magarci na promaji“ u njegovoj predstavi, koliko je naše pozorište odvažno u repersivnoj situaciji kada se čitavo društvo raspada, zašto više nije pitanje da li podržavamo studente nego da li podržavamo sopstvenu budućnost…
Kako doživljavate Nagradu „Živorad Kovačević“, da li Vam je u nekom smislu u ovom trenutku možda važnija od esnafskih priznanja?
– Naravno da svakom umetniku prijaju profesionalna priznanja. Lepo je kada kolege prepoznaju vaš rad, kada nagrada potvrdi da ono čime se bavite ima estetsku i umetničku vrednost. Međutim, nagrada koja nosi ime Živorada Kovačevića za mene ima jednu dodatnu, veoma važnu dimenziju. Ona ne govori o tome kako režiram predstave, već o tome kakav svet pokušavam da gradim kroz njih. Mi živimo na prostoru koji je tokom poslednjih nekoliko decenija prošao kroz ratove, mržnju, manipulacije i sistematsko trovanje odnosa među ljudima. U takvim okolnostima svaki pokušaj povezivanja, saradnje i dijaloga postaje mnogo više od kulturne aktivnosti. Postaje politički i moralni stav.
Ako me pitate šta danas smatram svojim najvećim uspehom, onda to nisu ni nagrade ni festivali. To je činjenica da u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Skoplju, Kopru ili Beogradu radim sa ljudima koje ne određuje njihova nacionalnost, nego njihov talenat, integritet i želja da stvaraju bolji svet. Mi smo možda poslednja generacija koja još pamti zajednički prostor i koja zna da su saradnja i solidarnost prirodno stanje stvari, a ne izuzetak. Zato mi je ova nagrada dragocena. Ona podseća da postoji i drugačija politika od one koja svakodnevno proizvodi sukobe, neprijatelje i podele. Politika koja ljude povezuje umesto da ih razdvaja.
Od dolaska na vlast, naš režim predano radi na poništavanju svih vrednosti, zakona i institucija, ali i na rušenju dobrosusedskih odnosa sa svim zemljama u regionu – najsvežiji primer je nedopustiva retorika predsednika prema državnom vrhu Crne Gore i crnogorskom narodu, samo zato što je sprečen da svoje „crnokošuljaše“ ubaci na Samit EU i Zapadnog Balkana u Tivtu, kako bi mu tamo razvijali transparente „Srbija pobeđuje“. Postoji li toliko rušilačka vlast u ovom našem okruženju?
– Ne znam da li postoji vlast koja je u svemu najgora, ali sam siguran da je ova vlast uspela da gotovo do savršenstva usavrši model permanentne destrukcije. Ona ne proizvodi ništa osim konflikta. Kada nema spoljnog neprijatelja, izmisli ga. Kada nema unutrašnjeg neprijatelja, proizvede ga. Kada nema krize, stvori je. Normalna politika pokušava da rešava probleme. Ova politika živi od njihovog održavanja. Zato su odnosi sa susedima stalno na ivici incidenta. Zato se neprekidno otvaraju istorijske teme, ratovi, granice, ugroženosti, izdaje i zavere. Sve je to dimna zavesa iza koje se odvija ono što je jedino važno – nekontrolisana pljačka države.
U svim zemljama regiona postoje problemi, korupcija, nacionalizmi i političke manipulacije, ali nigde nisam video ovakav stepen potpune okupacije institucija i ovakav nivo agresije prema svakome ko misli drugačije. Srbija danas funkcioniše kao zemlja u kojoj je vlast postala sama sebi svrha, a država tek sredstvo za njeno održavanje. Posebno je opasno što se regionalni odnosi koriste kao gorivo za unutrašnju propagandu. Kad god režim zapadne u krizu, iz fioke se izvlači neka nova svađa sa susedima. To nije patriotizam. To je političko lešinarenje nad sopstvenim narodom.
Da se nije dogodio studentski protest, da li bi naši građani i dalje bili u komi, kao što su u ovih četrnaest godina prelazili preko svakog incidenta i kriminala vlasti, preko svih poniženja, terora, ucena, i potpunog privatizovanja cele države?
– Mislim da bi. I upravo zato je značaj studentske pobune mnogo veći od svih neposrednih političkih posledica koje ona može da proizvede. Pad nadstrešnice nije bio nesrećan slučaj. To je bio simbolički trenutak u kome se na građane srušio čitav sistem zasnovan na korupciji, bahatosti, neznanju i odsustvu odgovornosti. Šesnaest ljudi nije ubila sudbina. Njih je ubio sistem koji je privatizovao državu. Mi smo, nažalost, godinama pristajali na poniženja.
Pristajali smo na laži, krađe, kriminal, urušavanje institucija, medijsko nasilje, partijska zapošljavanja, ucene i strah. Svaki put smo mislili da postoji neka granica preko koje se neće preći. A vlast je svaki put pokazivala da granica ne postoji. Onda su se pojavili studenti. Dogodilo se nešto što niko nije očekivao. Generacija koja je odrasla u najgorim mogućim društvenim okolnostima pokazala je više dostojanstva, hrabrosti i političke zrelosti od svih nas zajedno.
Oni su uradili ono što odrasli nisu imali snage da urade – odbili su da prihvate nenormalnost kao normalno stanje. Zato studentski protest nije samo politički događaj. To je moralni događaj. To je trenutak u kome je jedna generacija odbila da bude saučesnik u zločinu koji se čini nad našim životima.
Ovih dana gledamo i krimi triler u kojem je glavni akter načelnik beogradske policije i najbliži saradnik predsednika, dok sam predsednik na nacionalnoj televiziji objašnjava kako je „leš ubijenog A.N. prvo spaljen, a onda stavljen u bure i zabetoniran“. U kakvoj je zemlji moguće da se ovako nešto dešava, i šta bi još trebalo da nam se dogodi pa da se pokrene čitavo društvo?
– Voleo bih da znam odgovor na to pitanje. Jer, ako nas nije probudilo šesnaest mrtvih ljudi, ako nas nisu probudila prebijanja studenata, ako nas nisu probudile hiljade afera, ako nas nisu probudile laži koje svakodnevno slušamo, onda se čovek zaista zapita gde je granica. Možda je problem u tome što smo predugo živeli u strahu. Strah postaje navika. Ljudi se prilagode poniženju kao što se čovek prilagodi lošem vremenu. Kažu sebi da ne mogu ništa da promene i nastavljaju dalje.
Ali istorija nas uči da nijedan autoritarni sistem nije pao sam od sebe. Svaka promena nastaje onog trenutka kada dovoljan broj ljudi odluči da više neće učestvovati u sopstvenom ponižavanju. Studenti su taj korak napravili. Sada je pitanje da li će ostatak društva skupiti hrabrost da ih sustigne.
Od početka blokada i protesta studenti su pozivali na jednonedeljni generalni štrajk u celoj Srbiji, ali se on, nažalost, nije realizovao. Kako to objašnjavate?
– Generalni štrajk je moguć samo u društvu koje veruje da ima pravo na pobunu. Mi smo, nažalost, decenijama sistematski učeni suprotnom. Učeni smo da ćutimo, da se prilagođavamo, da čuvamo posao po svaku cenu, da se ne zameramo, da gledamo svoja posla. Od građana su pokušali, i uglavnom uspeli, da naprave podanike. Uz to, veliki broj ljudi živi u uslovima ekonomske ucene.
Kada vam plata zavisi od partije, kada vam egzistencija zavisi od lokalnog moćnika, kada vam dete radi na određeno vreme, onda pobuna postaje pitanje gole egzistencije. To, naravno, ne znači da je ćutanje opravdano. Naprotiv. Ali objašnjava zašto je tako teško organizovati širok građanski otpor. Autoritarni sistemi ne vladaju samo policijom. Oni vladaju strahom, nesigurnošću i osećanjem bespomoćnosti. Zato studentska pobuna ima toliku snagu. Ona je pokazala da strah nije prirodno stanje čoveka.
Postoji deo građana sa sumnjom, među kojima su i oni koji daju podršku studentima, da se toliko kriminalizovana vlast, što znamo i iz iskustva iz prethodnih godina, ne može smeniti regularno, mirnim putem. Šta nam je činiti u situaciji ovolikog bezakonja i nasilništva, a da studenti pobede na izborima?
– Ja verujem da nasilje nikada ne sme biti cilj. Svako društvo koje želi da bude demokratsko mora da pronađe način da promenu ostvari kroz građanski i politički pritisak. Ali isto tako mislim da je naivno očekivati da će se ovakva vlast sama odreći moći. Nijedan autoritarni režim u istoriji nije rekao: „Pogrešili smo, vraćamo vam institucije nazad.“ Zato je ključno pitanje kako povećati mehanizme pritiska na vlasti. Tu mehaniznmi nisu nasilje.
Te mehanizme čine masovnost, građanska neposlušnost, profesionalna solidarnost, štrajkovi, odbijanje saradnje sa sistemom koji proizvodi nepravdu. Kada dovoljan broj ljudi prestane da učestvuje u laži, laž postaje neodrživa
Istim nasilništvom režim je, posebno u ovih godinu i po dana, udario na celu kulturu i umetnike koji su sa studentima u protestu. U sezoni koja se završava ovog meseca, u beogradskim pozorištima je bilo ukupno 1, 7 premijera. Pamtite li Vi strašnije vreme za kulturu?
– Ne pamtim. Čak ni devedesetih godina, u vreme ratova, sankcija i opšteg siromaštva, kultura nije bila ovako sistematski ponižavana. Tada ste imali otvorenu represiju, ali ste imali i svest da je kultura važna. Danas imate nešto mnogo opasnije – ravnodušnost prema kulturi kao javnom dobru. Vlast je veoma dobro razumela jednu stvar: kultura sama po sebi nije opasna, opasni su slobodni ljudi u kulturi. Opasni su oni koji postavljaju pitanja, koji odbijaju da učestvuju u kolektivnim lažima, koji podsećaju da postoje vrednosti izvan interesa vladajuće elite.
Zato se danas ne zabranjuju predstave. To bi bilo previše primitivno čak i za ovu vlast. Umesto toga ukidaju se sredstva, blokiraju produkcije, postavljaju poslušni kadrovi, proizvodi se atmosfera straha i nesigurnosti. To je mnogo sofisticiraniji oblik cenzure. Nije vam zabranjeno da govorite, samo vam se oduzima mogućnost da vas neko čuje. Ako u gradu veličine Beograda dođemo do toga da pozorišta nemaju novca za premijere, onda to nije kulturna politika.
To je politička odmazda. To je poruka svima koji nisu poslušni: znamo da postojite i potrudićemo se da ne postojite dugo. E sad, koja vrsta umetničke malograđanštine, udobnosti ili kukavičluka sprečava aktere beogradskog pozorišnog života da na sva poniženja odgovore generalnim štrajkom – to morate pitati njih.
Kad uporedite Vaše iskustvo iz regiona, da li su naša pozorišta svojim repertoarom odvažna da pokažu kakva umetnost treba da bude u represivnim društvima koja se raspadaju?
– Pozorišta su uvek onakva kakvo je društvo iz kog nastaju. Nigde ne postoji idealna situacija. Svuda postoje politički pritisci, budžetska ograničenja, pokušaji kontrole i instrumentalizacije kulture. Međutim, ono što me raduje jeste činjenica da u čitavom regionu postoji značajan broj teatara koji nisu odustali od svoje društvene uloge. Postoje ljudi koji i dalje veruju da pozorište nije samo mesto zabave nego mesto promišljanja sveta. Posebno je zanimljivo što se danas najhrabrije predstave često pojavljuju upravo u malim sredinama.
Tamo gde bi čovek očekivao najviše straha, često nailazi na najveću slobodu. Verovatno zato što umetnici dobro znaju da nemaju mnogo toga da izgube. Umetnost u represivnim vremenima ne mora nužno da bude politički pamflet. Ali mora da bude moralno jasna. Mora da zna na kojoj strani stoji. Mora da zna da postoje nasilnici i njihove žrtve, tlačitelji i potlačeni, laž i istina. Neutralnost je luksuz koji umetnost sebi ne može da priušti kada se svet raspada.
Ovu godinu ste započeli premijerom „Carmine Burane“ u Kazalištu Gavela u Zagrebu, koja je takođe doživela značajan uspeh kod publike i kritike. Zašto Vam je bilo inspirativno ovo srednjevekovno delo, da li je moralna kuga u današnjem svetu opasnija od svih bolesti?
– Carmina Burana je nastajala u jednom vremenu koje veoma podseća na naše. To je svet ratova, epidemija, verskog fanatizma, ogromnih socijalnih razlika i neizvesnosti. Svet u kome običan čovek ima veoma malo uticaja na sopstvenu sudbinu.Kada smo počeli da radimo predstavu, postalo nam je jasno da između tog srednjeg veka i našeg vremena postoji mnogo više sličnosti nego što bismo voleli da priznamo.
I tada i danas mali broj ljudi raspolaže ogromnom moći. I tada i danas proizvode se neprijatelji, strahovi i podele. I tada i danas bogatstvo odlučuje o pravdi. Zato me nije zanimala istorijska rekonstrukcija. Zanimalo me je pitanje kako smo uspeli da se, posle svih vekova progresa, ponovo nađemo u svetu koji toliko liči na srednji vek.
A što se tiče moralne kuge, ona je svakako opasnija od biološke. Biološka bolest ugrožava telo. Moralna bolest razara društvo. Kada nestanu stid, odgovornost, solidarnost i empatija, tada više ne stradaju pojedinci nego čitave zajednice. Mi danas živimo u vremenu u kome se korupcija smatra snalažljivošću, nasilje odlučnošću, a laž političkom veštinom. To je epidemija mnogo ozbiljnija od bilo kog virusa.
Retko dobijate pozive za režije u Beogradu, a krajem maja imali ste premijeru u Pozorištu „Kostolanji Deže” u Subotici, „Šinjel“, zasnovan na istoimenoj Gogoljevoj priči koju ste takođe „preselili“ u naše vreme i prilike – predstava govori o pasivnosti i odgovornosti pojedinca. Uz svu podršku studentima, svedoci smo da se i ne tako mali broj nekih stručnih ljudi, umetnika, građana, „ogrnuo“ ćutanjem u ovih godinu i po dana, i samo „radi svoj posao“. Šta, zapravo, znači „raditi svoj posao“ u prilikama kada zakoni, pravda i država nestaju?
– To je jedno od ključnih pitanja našeg vremena. Mnogo ljudi danas kaže: „Ja se ne bavim politikom. Ja samo radim svoj posao“. Međutim, problem nastaje kada sistem počne da proizvodi nepravdu. Tada više nije dovoljno samo raditi svoj posao. Tada se postavlja pitanje kako ga radite i u čije ime ga radite. Policajac koji bije studente takođe „radi svoj posao“.
Sudija koji zatvara oči pred očiglednim zloupotrebama vlasti „radi svoj posao“. Urednik koji prikriva istinu „radi svoj posao“. Profesor koji ćuti dok mu tuku studente „radi svoj posao“. Ali pitanje nije da li radimo svoj posao. Pitanje je da li smo zadržali ljudskost. Gogoljev junak strada upravo zato što sistem proizvodi poslušne, nevidljive i uplašene ljude.
Ljude koji su prihvatili da je njihova jedina dužnost da ćute i preživljavaju. Mislim da je vreme da se zapitamo nije li upravo samoobmana poputa “samo sam radio svoj posao” jedan od razloga zbog kojih smo stigli dovde.
Da li su llcemerniji ljudi koji okreću glavu od kriminalnih dešavanja, prostaštva, prebijanja, maltretiranja i hapšenja studenata i građana, nego oni koji daju javnu podršku takvoj vlasti?
– Ne znam da li je licemerje prava reč. Ali mislim da je ćutanje veoma ozbiljan moralni problem.Ljudi koji otvoreno podržavaju vlast barem jasno pokazuju gde stoje. Sa njima se možete politički i moralno sporiti. Oni su svoj izbor napravili. Mnogo je komplikovanije sa onima koji sve vide, sve razumeju, privatno se možda i zgražavaju nad nasiljem, a javno ćute. Oni često sebe vide kao neutralne posmatrače. Problem je u tome što neutralni posmatrači ne postoje.
Kada se pred vašim očima događa nepravda, ćutanje nije neutralnost. Ćutanje je društveni čin. Ono ima posledice. Naravno, ne mislim da su svi ljudi koji ćute zli. Mnogi su uplašeni, ucenjeni, iscrpljeni. Ali istorija nas ne pita za motive. Istorija uglavnom pamti posledice. A posledica ćutanja je da nasilnici dobiju još prostora.
Šta bi bio neki Vaš savet studentima koji pobeđuju, i šta je ono najvažnije što bi trebalo da urade u nekim narednim danima i mesecima?
– Ne volim da delim savete ljudima koji su pokazali više mudrosti i hrabrosti nego većina moje generacije. Ali ako bih nešto mogao da poželim, onda je to da sačuvaju ono zbog čega su postali oni kojima se veruje – da ne igraju političke igre i da ne ponavljaju istorijske greške prethodnih generacija. Njihova snaga je u iskrenosti i čestitosti. Njihovo vreme je buduće i za to buduće vreme treba stvoriti zemlju koja će greške prošlosti ostaviti u prošlosti.
Zemlju koja će znati da iskoristi svoja prirodna i ljudska bogatstva, koja će znati da se izvini i da prihvati izvinjenje. Takođe, studenti će morati da pronađu način da svoju energiju pretvore u trajne društvene strukture. Pobuna je početak. Promena institucija je mnogo duži i teži posao. Najvažnije je da ne dozvole da ih ubede kako je svet nemoguće promeniti. Upravo su dokazali suprotno.
Kakva su vaša očekivanja od građana – koliko u ovom trenutku postoji svest o tome da su protesti, podrška studentima i smena vlasti poslednji voz u koji Srbija mora da uskoči da bi imala budućnost?
– Više od tri decenije posmatram društvo kroz pozorište i nikada nisam video ovoliki jaz između energije mladih ljudi i okorelosti jednog sistema koji, u metastazi svih svojih nedostataka, kontinuirano proizvodi nesreću. Ako ova generacija ne uspe da promeni Srbiju, bojim se da će najveći deo nje jednostavno otići. Predugo gledamo kako najobrazovaniji, najtalentovaniji i najhrabriji ljudi napuštaju zemlju. Nijedna država ne može preživeti takav odlazak budućnosti.
Zato više nije pitanje da li podržavamo studente. Pitanje je da li podržavamo sopstvenu budućnost. Građani često govore da čekaju da vide kako će se stvari razvijati. Ali stvari se neće razvijati same od sebe. Demokratija nije predstava koju gledamo iz publike. Ona postoji samo ako u njoj učestvujemo. I zato mislim da danas svako mora sebi da postavi jednostavno pitanje: kada jednog dana budemo govorili o ovom vremenu, na kojoj strani ćemo želeti da smo bili? Jer postoje trenuci u istoriji kada pasivnost prestaje da bude privatni izbor i postaje oblik saučesništva. Ovo je jedan od tih trenutaka.
Nacionalizam nikada nije poražen
I u vreme Miloševića i ratnih 90-tih, mnogi „nisu imali pojma“ šta se dešava, i mnogi su „radili svoj posao“, a te godine nisu artikulisane posle 5. oktobra, iako je bilo očekivano i neophodno da se to sprovede. Koliko je upravo neartilkulacija događaja omogućila da se agitatori najmračnijeg nacionalizma, povezani i sa ratnim zločinima vrate na vlast, i da danas svoju kriminalnu politiku sprovode nad sopstvenim narodom?
– Mislim da je to jedno od ključnih pitanja savremene Srbije. Mi smo posle 5. oktobra promenili vlast, ali nismo promenili društvenu paradigmu. Nismo otvorili ozbiljan razgovor o ratovima, o zločinima, o propagandi, o odgovornosti institucija, o ulozi medija, Akademije, crkve i političkih elita. Drugim rečima, nismo sproveli društvenu katarzu. Umesto suočavanja sa prošlošću, dobili smo zaborav kao državnu strategiju. A zaborav je veoma plodno tlo za povratak istih ideja.
Nacionalizam nikada nije poražen. On je samo promenio garderobu. Skinuo je uniformu i obukao odelo. Promenio je retoriku, ali nije promenio suštinu. Zato danas živimo paradoks da ljudi koji su politički, ideološki ili propagandno učestvovali u katastrofi devedesetih ponovo određuju sudbinu zemlje. Društva koja ne razumeju svoju prošlost osuđena su da je ponavljaju.