Jedan susret je Linditi i Draganu bio
dovoljan da požele zajedno da provedu ostatak života. Dragan je preko druga
saznao za Linditu, dok je bila kod sestre u Požegi. Odmah se uputio da je
upozna.
„On je došao tu i otišli smo u sobu.
Tamo smo pričali. Tada smo razmenili brojeve telefona. Posle toga ja sam otišla
u Albaniju. Čuli smo se više puta i onda je on pitao da dođe kod nas. Ja sam
pitala brata i majku, i oni su pristali da dođe“, priča Lindita.
„Ja sam otišao tamo i zaprosio sam je.
Onda smo sačekali 15 dana, jer je to njihova procedura, a onda smo otac i ja
otišli po mladu“, priseća se Dragan.
Udaljenost od 900 kilometra nije bila
prepreka, kao ni jezik, niti vera. Umešala se ljubav i izgradilo poštovanje,
koje je i danas, dve godine posle, stub ove porodice.
„Ja sam prezadovoljan. Čini mi se da u
regionu nije mogao pronaći takvu osobu. Moj Dragan je mnogo srećan. Srećniji je
nego što je teži kada je nju našao“, priča Draganov otac Mića.
Po dolasku u voćarski kraj, Lindita je
prvi put brala maline, kupine i šljive. Na poljoprivredne radove u porodici
Mićić, koji obrađuju osam hektara zemlje, brzo se navikla. Razlika u običajima,
tradiciji i hrani, kao da nije postojala.
„Navikla je se na našu hranu. Sve
sprema. Ona mesi hleb. Kada je došla, imala je 20 godina i odmah je počela da
mesi hleb i sprema hranu“, priča Slavica, Draganova majka.
Iako je bilo skoro izvesno da će ovaj
kraj opusteti, zahvaljujući mladim Albankama, usrećili su se mnogi momci u
Podgorini.
„Nekoliko ih ima, u Gunajcima,
Dragodolu, u Skadru i u Stavama, dole. Kako ih nađu?! Nađu ih kako im trebaju“,
kaže Marija Aleksić.
I pored toga što su venčani po
građanskim i crkvenim običajima, srpska administracija Linditu prepoznaje kao
strankinju koja boravi u Srbiji. Ona plaća boravišnu taksu, a zabog vize koja
se izdaje na određen rok, svakih šest meseci mora da izađe iz zemlje i ponovo
se vrati. Sreća, pa granica sa Bosnom nije tako daleko, ali ni ona druga koja
spaja devojke i momke.
.
Izvor B92