Naime, jedna reč u prvom poglavlju romana – “lezbejka” – potpuno izvučena iz konteksta, navela je pojedine roditelje da svojoj deci zabrane da knjigu pročitaju. “Iako sam mislila da me malo šta može više iznenaditi, bila sam zaista iznenađena ovakvim reakcijama. Emocije su se u meni smenjivale neverovatnom brzinom – najpre sam bila iznenađena, potom sam bila ljuta, a sada sam beskrajno tužna. Tužna sam jer vidim da su danas književnost i kultura uopšte poslednja rupa na svirali”, kaže profesorka Opalić za portal N1.
Roman Jasminke Petrović „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“ nalazi
se na spisku dopunske lektire za šesti razred, sa kojeg nastavnik bira
dela koja su obavezna za obradu, objašnjava nam profesorka Opalić i
dodaje da je njen izbor pao na pomenutu knjigu bez mnogo dvoumljenja,
jer se, kako ističe, radi o delu koje je primereno uzrastu učenika, koje
se bavi pitanjima koje muče svako dete u pubertetu.
„Potom u pitanju je domaća autorka, a budući da sam profesor srpskog
jezika i književnosti, nekako je prirodno da odaberem delo srpske
književnosti. I sama sam autorka romana za mlade ‘Mostovi u nama’ i
smatram da je jako važno da se sa mladima razgovara o svemu što ih
tišti, što im je važno, jer u doba sveopšteg šuma u komunikaciji, mladi
moraju imati sagovornika za sve što žele da sa nama podele – nedoumice,
sumnje, strahove…“, navodi naša sagovrnica.
Međutim, dogodilo se da se nekoliko roditelja učenika kojima predaje
nije složilo sa njenim izborom i da su svojoj deci zabranili čitanje
ovog romana, jer su u njemu pronašli sadržaje koji su, prema njihovom
mišljenju, neprimereni i skandalozni.
„Zabuna jeste nastala zbog scene u prvom poglavlju romana u kojem se
pojavljuje reč ‘lezbejka’. Naime, uplašena da boluje od raka dojke,
Strahinjina majka u kuputalu pokazuje komšinici gde je napipala čvorić.
Videvši slučajno tu scenu, Strahinja u sebi komentariše da je njegova
majka u vezi sa komšinicom i da je lezbejka. Već u narednom poglavlju,
dve stranice iza ovog dela romana, saznajemo i mi, čitaoci, i Strahinja
da je majka išla lekaru i da čeka rezultate koji će potvrditi da li
boluje od raka dojke“, objašnjava Opalić.
Smatra i da je u vremenu u kome se, nažalost, sve više naših učenika u
svojem okruženju ili u svojim porodicama suočava sa ovom bolešću, naša
dužnost da o tome razgovaramo, da se svest o značaju preventivnih
pregleda širi, i da učenici znaju da je ta bolest izlečiva ukoliko se na
vreme otkrije.
„Znate, književnost je polje u kome sa učenicima možete razgovarati o
životnim situacijama, pripremati ih za svet u kome žive, navikavati ih
na sve ono što ih očekuje, a to nisu samo lepe stvari. Zašto misliti da
deca na uzrastu šestog razreda nisu dovoljno zrela da govore o raku
dojke? Uostalom, moramo ponuditi empatiju i razumevanje deci koja se sa
takvim, teškim životnim stituacijama, suočavaju u svojim porodicima i
svome okruženju. Ja, nažalost, poznajem i previše takvih učenika“,
ističe naša sagovrnica.
„To je ono na šta treba da se fokusiramo, a ne da na osnovu jedne
reči izvrćemo čitav kontekst romana i skandalizujemo, učitavamo sadržaje
kojih nema u ovom romanu. U ovom romanu se govori o svakodnevnom životu
jednog petnaestogodišnjaka najpre zaljubljenog u svoju nastavnicu
srpskog, a potom u devojčicu Mašu, a ne o propagiranju homoseksualizma“,
objašnjava Opalić.
Roditeljima koji su svojoj deci zabranila da čitaju roman je preko
odeljenjskog starešine, ali i preko učenika, poručila sami pročitaju
knjigu i da ne donose preuranjene zaključke na osnovu reči koja je
izvučena iz konteksta.
„Zamolila sam takođe i da svi roditelji koji žele da razgovaramo o
sadržaju romana, koji je po njihovom mišljenju neprimeren, dođu na
otvorena vrata, da sam ja spremna da sa njima razgovaram, da ih saslušam
i da im objasnim sve nedoumice u vezi sa romanom i svojim izborom. Niko
od roditelja nije došao na otvorena vrata“, navodi Opalić.
Međutim, jedna majka je preko svog deteta uputila izvinjenje na
narednom času, budući da je pročitala roman i poručila joj je da u
romanu nije pronašla ništa sporno ili zabrinjavajuće, da joj se čak
roman jako dopao i da se nepromišljeno povela za mišljenjima pojedinih
roditelja na viber grupi.
„Pojedini roditelji su, pak ostali pri prvobitnom mišljenju“, kaže Opalić.
Negativne reakcije su još više iznenađujuće imajući u vidu da je
roman „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“ izdat još 2008. godine, i
da je u međuvremenu bio adaptiran u predstavu pozorišta Dadov i izveden
kao radio drama na Radio Beogradu. Pritom je Jasminka Petrović jedna od
najpriznatijih domaćih autorki za decu i mlade, a po njenim delima
snimljeni su hit filmovi „Zlogonje“ i „Leto kada sam naučila da letim“.
„Iako sam mislila da me malo šta može više iznenaditi, bila sam
zaista iznenađena ovakvim reakcijama. Emocije su se u meni smenjivale
neverovatnom brzinom – najpre sam bila iznenađena, potom sam bila ljuta,
a sada sam beskrajno tužna. Tužna sam jer vidim da su danas književnost
i kultura uopšte poslednja rupa na svirali. Još više me iznenađuju
podaci da Sajam knjiga godišnje poseti više stotina hiljada ljudi, ali
da se knjige ne čitaju. Danas se knjige gledaju ili se slušaju, rečnik
naših učenika je sve oskudniji, i o tome sam pisala na svom blogu.
I niko to ne prepoznaje kao problem ili ako se i uoči, ostaje na
deklarativnom nivou, bez konkretnih rešenja. Zbog toga ne bi trebalo da
čudi neinformisanost, ali treba da nas sve zabrine. Da nas jako
zabrine“, poručuje Opalić.
Ističe, međutim, da svoje učenike mora da pohvali, budući da su se deca najzrelije ponela iako su im mnogi tu zrelost osporili.
„Razgovarala sam sa decom, odmah nakon što su mi pojedini đaci
preneli zabranu svojih roditelja. Sama deca su između sebe diskutovala o
sadržaju. Oni koji su roman pročitali, govorili su o svojim utiscima i o
tome da nema ničega problematičnog, štaviše da se vrlo često osećaju
kao Strahinja – zbunjeni i zapitani nad mnogim stvarima koje im se
dešavaju i koje osećaju. Ja sam deci rekla da svoje roditelje moraju
poslušati, ali i da bi bilo dobro da se roman pročita pre nego što se
donese odluka o zabrani. Da je važno da uvek u životu svoj stav o svemu
obrazložimo oslanjajući se na činjenice i sopstveni sud o nečemu, a ne
na osnovu mišljenja drugih“, kaže Opalić.
Naišla je, kako kaže, i na izuzetnu podršku kolega i to ne samo profesora srpskog jezika, već kolega uopšte.
„Pisale su mi mnoge kolege koje su se sa istim problemom suočavale i
ranije, dajući mi podršku. Veliku pomoć sam imala od koleginice,
odeljenjskog starešine tog odeljenja, koja je zaista ne sve načine
pokušavala da objasni roditeljima da budu strpljivi i da ne donose
ishitrene odluke. I ta podrška je vrlo značajna, jer ovo nije problem
jednog čoveka ili jednog predmeta. Mislim da nam je ovo otvorilo mnoga
pitanja kojima se kao društvo moramo ozbiljno pozabaviti“, smatra naša
sagovornica.
Ljudi koji su danas roditelji su se i sami kroz školovalje susretali
sa delima koja obrađuju daleko osetljivije teme i stavljaju nas pred
izazovnije moralne dileme, pa se postavlja pitanje – kako smo to do
danas uspeli da zaboravimo?
„I ja se pitam kako smo to zaboravili. Možda se odgovor krije u tome
što je moderno društvo previše oslonjeno na tehnološki napredak, sve se
ubrzalo, deca sazrevaju ranije no mi u njihovim godinama i sigurno brže
no što bismo želeli, ali je tako. I onda neke teme koje su nama bile
aktuelne u kasnijem školskom periodu, postaju aktuelne mnogo ranije i to
nas onda buni. Mislimo da je prerano. Ali, hajde da se osvrnemo oko
sebe, današnjoj deci se svaka informacija nalazi na samo jedan klik
udaljenosti. I one primerene uzrastu i one koje to nisu, a sa druge
strane, sve se manje sa decom o bilo čemu razgovara i tu se onda otvara
jaz“, ukazuje Opalić.
„Bojim se da smo svi zaboravili kako žuljaju pubertetske cipele i
koliko je tu zapitanosti o svemu. Hajde da sa mladima razgovaramo, hajde
da ih saslušamo – puno toga ćemo saznati, puno toga će nas mnogo
iznenaditi“, poručuje ona.
Istovremeno je, kako upozorava, prevelika izloženost dece
neprimerenim sadržajima – počevši od televizije pa do društvenih mreža.
„Modeli ponošanja koji im se plasiraju svakodnevno sa pojedinih
televizija i društvenih mreža su ono što nas treba da zabrine, a ne
Jasminkin roman. Od najranijeg uzrasta deca koriste neprimeren rečnik u
ophođenju sa vršnjacima koji je prepun agresije, a sve češće se takav
način komunikacije usmerava i ka odraslima. I sami smo svedoci povećanja
vršnjačkog nasilja. Gde deca to vide? Hajde da razmislimo. Кakve
filmove gledaju, kakav video sadržaj konzumiraju svakodnevno sa
društvenih mreža? Da li mi kao roditelji, a ja sam roditelj
15-godišnjaka, imamo uvid u te sadržaje? Nemamo. Želimo da imamo, ali
nažalost, nemamo“, konstatuje profesorka.
Tehnologija, kako kaže, ima puno prednosti, ali ima i mnogo mana.
„I to je ono čime se kao društvo moramo ozbiljno pozabaviti.
Roditelji i nastavnici su partneri i moraju biti najbliži saradnici, jer
nam je cilj zajednički. I stvaranje te veštačke klime gde se nalazimo
na suprotstavljenim stranama nikome ništa dobro neće doneti. Zato hajde
da razvijamo toleranciju, empatiju, hajde da ovu našu decu izvedemo iz
ovog mraka koji se oko njih sve više steže! A to možemo jedino zajedno,
udruženi – porodica, škola, društvo uopšte“, zaključuje Gordana Opalić.
N1