Profesor Čedomir Čupić je rođen 1947. godine u Sivcu, u Vojvodini, gdje je završio osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Somboru, a Fakultet političkih nauka u Beogradu, gde je magistrirao i doktorirao. Predaje sociologiju, političku antropologiju i Medijsku etiku na osnovnim studijima na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Na postdiplomskim studijima na Fakultetu političkih nauka predaje kulturnu antropologiju te Moral i politika. Bio je član Savjeta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije od 2001. do 2003. godine. Bio je predsjednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Republike Srbije od 2009. godine, a sada je član tog tijela.
Sa profesorom Čupićem smo razgovarali o kulturi sjećanja i zaborava, o izgradnji povjerenja među narodima sa prostora bivše Jugoslavije te o aktuelnim političkim temama.
Čedomir Čupić učesnik je konferencije „ Deset godina regionalnog dijaloga“ koju organizuje fondacija Fridrih Ebert Štiftung te Centar za međunarodne odnose iz Banjaluke. Profesor Čupić govorio je na panelu koji se ticao kulture sjećanja i zaborava…
Profesore Čupiću, čega se mi kao društva tako rado sjećamo, a šta vrlo lako zaboravljamo?
Kaa je u pitanju sećanje, ljudi se uvek rado sećaju onog što je bilo najbolje u njihovim životima, što im je donosilo veselost, radost i uspeh. Između ostalog na ovim prostorima to je vezano za jedan period života u socijalizmu, posebno onaj period kada su oni dobijali nešto što možemo nazvati „plodovi poretka“. To je bio taj period 70ih i 80ih godina kada su ljudi dobijali posao , kada su mogli da dobijaju kredite, kada su mogli da grade neku ličnu ili porodičnu perspektivu, kada su imali šansu da putuju po celom svetu jer je zemlja bila otvorena iako je iznutra bila ideološki zatvorena. To je period kada su mogli da rade u drugim zemljama. Taj je period najupečatljivije usađen u sećanja tih ljudi. Posle tog perioda , nastupa jedan tragičan period i tu kada govorimo o sećanjima, ona su različita. Naime, treba imati u vidu da je to vrlo osetljivo pitanje. Nesporno je da su u tim dešavanjima činjeni veliki zločini i to niko ne može da dovede u pitanje, jer se radi o tragičnoj prošlosti nekog pojedinca, naroda, čitavih porodica, međutim ono što je osetljivo a kada govorimo o kulturi sećanja takve prošlosti, je ne da se to nije desilo nego kako se to tumači. I to je što dovodi ljude u veliku teškoću, jer se radi o malom prostoru a dešavanja se različito tumače. Nije problem da se nešto dogodilo, već kako se to tumači. Jedan zločinac u ratu, on će za jednu sredinu biti označen kao zločinac a u drugoj sredini će on biti označen u tumačenjima kao patriota, kao čovek koji je branio neku teritoriju, i koji je činio neki patriotski čin. Tu kultura sećanja unosi velike probleme, jer se na tom tumačenju ljudi prosto razilaze.
Kako da se ta različita tumačenje dovedu u red? Smatrate li da je jedan sistematski proces suočavanja sa prošlošću ključ? Ima li šanse da kroz to prođemo, ma koliko to banalno zvuči, zajedno?
Kultura sećanja se ne može izbrisati i dok se to sve ne razreši , ovde će biti jedno veliko nepoverenje između naroda, jer su se u tim ratovima ljudi podelili po raznim osnovama. Suočavanje sa kulturom sećanja, a da bi se iz toga izvukla jedna pozitivna energija, te da se ljudi više ne sukobljavaju zbog prošlosti, jeste stvaranje poverenja. Teško je naravno govoriti, neposredno nakon tragičnih dešavanja, govoriti o pomirenju, jer kako da se ljudi pomire kad su napravljeni veliki zločini, pa ne možete natjerati nekoga kome je pobijena porodica da se miri sa pripadnikom nekog naroda iz kojeg su ih ti pojedinci poubijali. Treba tražiti neki izlaz. A izlaz su univerzalne ideje. Istina za zajednički život i za proces suočavanja sa prošlošću, i pravda. Istina da se tačno utvrdi šta je ko radio, a pravda da se ona namiri, jer pomirenje će ovde početi onoga momenta kada svi koji su počinili zločine budu privedeni pravdi. Dok se to ne desi, teško da možemo govoriti o stvaranju poverenja.
Kada govorimo o uspostavljanju tog povjerenja, kako Vam se čine najnovije izjave srbijanskog predsjednika Tomislava Nikolića te njegov odnos prema hrvatskom predsjedniku Ivi Josipoviću, nama se ovdje čini kako se njih dvojica nikad neće ni sastati? Da li i Vi imate taj osjećaj?
Pa između ostalog to je pitanje poverenja. Dok verovatno gdin Ivo Josipović kao predsednik Hrvatske ne bude stekao poverenje da je gdin Nikolić promenio svoje stavove nekada iz prošlosti ali i stavove koje je izrekao na samom početku svog predsjedničkog mandata a koji su bili dosta neoprezni, kad aon vidi da je on te stavove ne samo promenio nego da se ta promena i praktično pokazuje u delovanju jednog državnika, pretpostavljam da će onda stvoriti uslovi da se oni i susretnu. Susreti suseda su nešto što je neizbežno. Može se desiti da se njih dvojica ni ne sretnu za svojih mandata ali se neki drugi procesi time ne smeju zaustaviti. U tom smislu bi bilo tragično da neko ko je na čelu jedne zemlje ukine sve te procese i veze a sam Nikolić će morati da stvori poverenje nekim svojim potezima koji će biti praktični.
Kad smo već kod aktuelne vlasti u Srbiji , kako Vam se čini Aleksandar Vučić kao „numero uno“ kada je riječ o borbi protiv korupcije, vi ste dugo u Agenciji za borbu protiv korucpije pa možete dati neko svoje mišljenje?
Nekoliko njegovih poslednjih izjava koje su bile oštre u odnosu na izjave koje je davao premijer, a sede u istoj vladi , govori da se on okrenuo prema razvijenim zemljama, prije svega Sjedinjenim Državama i prema EU. Njegova poseta Nemačkoj je pokazala da, između ostaloga, on prihvata to što Nemačka ima određenih zahteva prema Srbiji. Ti potezi govore da je Vučić okrenut prema EU i prema razvijenom svijetu i još jedna stvar.
On je dosta oštro izjavio da će da zaustavi korupciju u Srbiju i da će početi ozbiljnu borbu protiv korupcije, međutim , to što političari verbalno izriču ja uvek uzimam za veliku rezervu, jer je to nekad trenutak koji je politički diktiran, a to je i izjava koja ima dosta snažan utisak na unutrašnje stvari jer je Srbija u velikim problemima kada je u pitanju korupcija. Korupcija je jedno od onih zala koje mogu potpuno da unište jednu zemlju. Svi govore kako je gorući problem Srbije Kosovo .Korupcija je mnogo veći problem od Kosova, jer korupcija može učiniti da problem Kosova potpuno nestane kada dođe do egzistencijalnih problema. Ako iza Vučićevih izjava krene institucionalna i sistemska borba protiv korupcije i ako se pokažu prvi rezultati, onda ću ja reći da je to to. I to će biti jedan dobar primer da više ništa što se događalo u koruptivnom lancu više neće biti isto. A ako se to ne desi, ostaje samo na izjavama.
Kako gledate na trenutne odnose u Bosni i Hercegovini, upravo kada je u pitanju građenje povjerenja?
Zasada kad čovek pogleda, onda se uočavaju tri različita koncepta u Bosni. Jednu koncepciju ima Banjaluka koja faktički govori o Bosni kao decentralizovanoj državi, Sarajevo, bar tako izgleda, insistira na centralizovanoj državi i povezivanju institucija odnosno da to bude jedna jedinstvena država kao i neke druge države u svetu i Mostar koji se verovatno nalazi u stanju jednog velikog nezadovoljstva sa rešenjima koja traži u BiH. To je možda najnedefinisaniji dio. Pokazuje se kao da je su svi stali na svojim pozicijam i niko neće da krene sa tih pozicija, a ja mislim da je potrebno obaviti jedan veliki dijalog. Sve što se bude vezivalo za buduću konstituciju BiH, ono mora da proizaće iz dijaloga i konsenzusa. Gdegod bude preglasavanje, mislim da to nije dobro, kod god da je preglasan iskreno neće prihvatiti tu konstituciju i taj način organizacije države. Za to je potrebno i vreme i strpljenje. Potrebni su i ljudi koji su spremni da vode dijalog, naročito političari , oni trebaju da budu veoma oprezni kada daju izjave koje su oštre, koje upućuju da oni nekog drugoga opominju. Niko nikoga više ne smije opominjati, već treba tražiti rešenja i izlaze. Pretpostavljam ako bi se krenulo tim putem, onda će se stvarati neka perspektiva da se napravi neka država koja će u okviru konsenzusa da funkcioniše. Sa druge strane niko se tim konsenzusom ne sme osećati teskobno ili sumnjičavo. Kad god imate teskobu i sumnju, onda nemate ni iskrenosti.
U tom kontekstu, a za sami kraj, kako gledate na odnose Srbije prema Republici Srpskoj odnosno prema Bosni i Hercegovini?
Ja smatram da Srbija treba da vodi prvo vodi politiku državničkog razloga, i da treba da bude okrenuta prema Bosni i hercegovini kao celini. naravno, ona može da uspostavlja i neke odnose sa Republikom Srpskom ali i sa federacijom. Bilo bi opasno da se Srbija meša u politiku Bosne i Hercegovine i da staje na bilo čiju stranu. jednostavno to znamo iz iskustva onoga što je vezano za raspad Jugoslavije i svega što se ovde dešavalo. Znamo da je Srbija opterećena mešanjem u rat u BiH. Zbog toga Srbija treba biti oprezna i da se meša samo u onim situacijama gde može da pomogne i jednima i drugima i da ne optereti ni jedne ni druge a tamo gde su situacije takve, da sukobi mogu izazvati neke dublje posledice, u to se ne treba mešati, jer je to svrstavanje na jednu stranu. To bi bio jedan dobar državnički razlog da se sutra gradi jedno poverenje u regionu prema svima i da se sutra stvaraju neki kvalitetniji odnosi.
Razgovarao Elvir Padalović