O izazovima u roditeljstvu koje donosi savremeno doba, u Banjaluci će uskoro govoriti Milena Buđevac, dječji psiholog čija se predavanja na događaju Narativ, u subotu 16. maja, nestrpljivo iščekuju. Milena je postala prepoznatljiv glas koji roditeljima nudi prijeko potrebnu dozvolu da „uspore“, da postave granice bez osjećaja krivice i da razumiju kako dječje ponašanje često nije problem koji treba popraviti.
Uoči njenog predavanja u Banjaluci, s Milenom smo za portal BUKA razgovarali o tome zašto nam danas trebaju kursevi za nešto što bi trebalo biti „prirodno“, kako pobijediti bitku s ekranima i zašto je miran roditelj jedini pravi garant mentalnog zdravlja djeteta.
BUKA: Milena, vi ste dječji psiholog, ali ste i edukator, vodite kurseve o roditeljstvu. Neko će reći, odgoj djece je nešto što se ne uči, to je nešto što dolazi prirodno, “kako su naše bake, naše majke nas odgajale” i tako dalje? Zašto smatrate da je roditeljima ipak potrebno da uče, da se edukuju da bi što bolje ispunili svoju ulogu?
Buđevac: Razumem zašto ljudi to kažu, jer roditeljstvo zaista jeste nešto što u velikoj meri dolazi prirodno. Ljubav prema detetu, potreba da ga zaštitimo, da brinemo o njemu — to su duboko ljudski i prirodni impulsi. Međutim, nekada su deca odrastala u potpuno drugačijem kontekstu — uz širu porodicu, više podrške, sporiji ritam života i drugačija očekivanja od roditelja, dok danas roditelji često nose ogroman teret sami, uz mnogo više informacija, ali i mnogo više zbunjenosti i pritiska.
Drugo, danas znamo mnogo više o razvoju dečjeg mozga, emocijama, afektivnoj vezanosti, granicama, regulaciji ponašanja. Imamo saznanja koja nam pomažu da razumemo ne samo šta dete radi, nego zašto to radi i kako da reagujemo vodeći računa dugoročno o mentalnom zdravlju deteta i nas samih.
I možda najvažnije — kada roditelj nešto razume, on se oseća sigurnije. A sigurniji roditelj je mirniji roditelj. A mirniji roditelj gotovo uvek znači sigurnije i mentalno zdravije dete.
BUKA: Zbog čega vam se roditelji najviše obraćaju za pomoć? Koji je najčešći problem sa kojim se suočavaju u odgoju djece i da li je to nešto što je u direktnoj vezi sa savremenim trenutkom u kojem živimo ili je to neki iskonski problem sa kojim su se suočavale generacije roditelja kroz vijekove?
Buđevac: Ima i jednog i drugog. Sadašnjica donosi gust raspored i mnošto obaveza od ranog detinjstva – vrtić, sportić, jezici, razne radionice i slično, i taj ubrzan stil često donosi premor i anksioznost. Nedovoljno je slobodne igre i vremena za dokolicu i uobičajeno “razvlačenje” kod kuće. Danas retko ko “ne radi ništa”. Stalno žuriš na neki rođendan ili trening ili nešto treće. I druženje je obaveza uklopljena u nedeljni raspored. Izražena je ta potreba da budemo “produktivni”, da pametno iskoristimo vreme, kao i strah da nešto važno ne propustimo. Sve to je pritisak i za roditelja i za dete. Mnogo je “mora” u toku dana koje treba da zadovoljimo.
Sa druge strane, nekako očekujemo da sve klizi, da nam se naš roditeljski trud odmah vidi i isplati i onda bilo kakvo odstupanje u dečjem ponašanju se često tumači kao problem. Što opet govori koliko smo mi kao roditelji istrošenih kapaciteta, umorni, ali i koliko je porasla svest o mentalnom zdravlju i tome da je rano detinjstvo važno za ceo život, te želimo da uradimo što je najbolje za decu. Roditelji žele da preveniraju mnogo toga – npr. ljubomoru kad dobijaju drugo dete, emocionalne ispade, da koriguju dečju tvrdoglavost, radoznalost i prkos… a zapravo se najčešće radi o razvojno očekivanim stvarima, pa je onda samo malo usmerenja i stavljanje takvog dečjeg ponašanja u širi kontekst umirujuće za porodicu. Dečji strahovi i teškoće uklapanja u društo česti su povodi za javljanje psihologu.
BUKA: Moje iskustvo kao roditelja je takvo da mobilne telefone vidim kao našeg najvećeg neprijatelja u kontekstu količine vremena koju djeca provode beskonačno skrolujući i konzumirajući kratke video forme na društvenim mrežama. Koji je vaš savjet, na koji način regulisati upotrebu mobilnih telefona kod djece?
Buđevac: Važno je da roditelji razumeju šta telefon detetu zapravo daje — zabavu, beg od dosade, povezivanje sa vršnjacima, stimulaciju, nekad i umirenje. Ako samo oduzmemo telefon, a ne ponudimo ništa drugo, dete će prirodno pružati otpor.
Savetovala bih nekoliko stvari: da ekran ne bude „slobodno dostupan“ u svakom trenutku, da postoje jasna pravila kada i koliko se koristi, da roditelji svojim primerom pokažu odnos prema telefonu, ali isprati sadržaj koji deca konzumiraju sa dozom iskrenog interesovanja, da razumeju šta je deci privlačno, a ne samo da osuđuju… Važno je i da deca imaju dovoljno stvarnog života van ekrana — igre, kretanja, kontakta, dosade, porodice.
Cilj nije da dete nikada ne koristi telefon, jer to danas nije realno. Cilj je da nauči da telefon koristi, a ne da telefon koristi njega.
Ipak mislim da smo vrlo lako i mi odrasli postali zavisni od telefona, društvenih mreža, brzih saveta i lakog sadržaja. I da i sami sebi teško postavljamo granice vezane za ekrane, a ljutimo se na decu što ih ne poštuju.
BUKA: Slažete li se sa kritikama na račun modernog roditeljstva, da su previše angažovani oko djece, da su djeca previše zaštićena, da im se ugađa i popušta…? Mnogi smatraju da savremeni pristup odgoju djece zapravo upropaštava nove generacije?
Buđevac: Što bi se reklo, “ne mogu ni da potvrdim ni da poreknem”, ali ne zato što bih da se ogradim od odgovora nego zato što ćemo posledice videti tek kroz koju deceniju. Definitivno će biti drugačije, ali hoće li biti bolje ili lošije, i za koga – društvo ili samog pojedinca – to ćemo videti. Danas deca i mladi više drže do sebe, uvažavaju sebe i bolje postavljaju granice, znaju i smeju da kažu šta neće, umeju da iskažu emocije, pa verujem da će se to bolje odraziti na njihovo mentalno i fizičko zdravlje. To nije palo s neba. To smo im mi omogućili vaspitanjem i, mogu slobodno reći, prevazilaženjem svojih kapaciteta, jer mi nismo tako rasli. Rastemo uz njih, jer znamo šta je sve nama smetalo.
BUKA: Šta nam je smetalo?
Buđevac: Pa, pogledajte naše generacije – ja imam 40 godina – mnogi već imaju hronične bolesti i terapije, probleme sa štitnom žlezdom, i slično. Progutali smo mnogo toga jer “šta ti znaš, ti si dete ili nemaš za šta da plačeš ili daću ti ja razlog da plačeš…”. Naše je bilo da udovoljimo, da poslušamo, da se ne bunimo… Mislim da nas je to sve stiglo. I kao pojednice i kao društvo, jer teško uspevamo da se izborimo da nam bude bolje iako jasno vidimo šta sve ne valja, ali “ćuti, može i gore”.
Sve što radim radim iz najbolje namere da razumem i decu i roditelje i sadašnji trenutak i pomognem porodicama, ali i sama se često preispitujem “Bože, grešim li što pričam ovo i radim ovako?”. Ipak, ne bih se zalagala za neke promene u odnosu na stariji pristup roditeljstvu da ne mislim da je to dobro.
BUKA: Za kraj, šta biste poručili mladim roditeljima?
Buđevac: Ono što je lošije danas, a upada mi u oči, jeste manjak prepuštanja odgovornosti deci. Nemaju, na primjer, kućne obaveze, ne brinu o drugim članovima, prebrzo im se zadovoljava svaka želja, nemaju strpljenja, već su navikli da je mnogo toga sad i odmah – jer smo u mogućnosti da im to pružimo. Tu treba naći balans. Tačno je, provodimo više vremena sa svojom decom i bavimo se njima, ali ne mislim da je to loše. Mislim da i to dolazi kao posledica onoga što je nama nedostajalo, ali i kao posledica današnjeg stila života. Da još mi ne provodimo vreme sa njima, sem telefona, mnogoj deci ne bi niko ostao. Drugačija su vremena – bake i deke i dalje rade ili su daleko, dece nema u parkovima i da šutiraju loptu ispred zgrade, komšije jedva i poznajemo. Opet, to zna nas roditelje da dovede do granica umora i preopterećenosti, pa treba tražiti neki balans i održivo rešenje, jer i mi smo važni. Zahtevnijeg posla od roditeljskog zaista nema – za sve si odgovoran – i kriv, obaveze i briga ne prestaju, a nema sigurnog upustva kako treba, jer svako dete i svaka porodica je spcifična. A opet, roditeljstvo donosi toliko radosti i smisla, pa se svaki trud isplati.
