Ugledni dječji psihijatar prof.
Svetomir Bojanin bavio se socijalnom psihijatrijom i psihoterapijom na
Institutu za mentalno zdravlje.
—Uveo je na Beogradski univerzitet
Neuropsihologiju i reedukaciju psihomotorike, predmet koji je predavao i na
Defektološkom fakultetu. Nastavio je svoj savetodavni rad u okviru Pravoslavnog
pastirsko-savetodavnog centra, čiji je saradnik od osnivanja. Autor je knjiga
Gordijev čvor mladosti, Pod drvetom saznanja dobra i zla, Škola kao bolest i
Tajna škole.U jednom intervjuu odgovarao je na pitanja i dao savete svim
roditeljima o odgajanju dece od najranijih dana, kao i kasnijim problemima u
školi i odrastanju.
Koliko prenatalno doba određuje čovekov dalji život?
Prenatalno doba je vrlo značajno za
naš život. Od trenutka začeća, budući tata i mama ispunjavaju fantaziju o svom
detetu, razmišljaju o detetu u najlepšim pojmovima. To je takozvana
„fantazmatična kolevka“. Međutim, kad se to dete rodi, postaje jedno stvarno
dete, tada se često događa da ono ne odgovara našoj fantazmatičnoj kolevci.
Onda ono poraste, a mi sve više zavoljevamo to što je u našem naručju, i polako
ta fantazmatična kolevka usahne. Međutim, ne biva to uvek.
Egocentrično nastrojeni ljudi su
stalno nezadovoljni jer to dete koje raste ne liči na ono što bi oni hteli.
Problem fantazmatične kolevke i realiteta je osnovni izvor konflikata između
roditelja i dece. Govoriti o prenatalnom vremenu je zato vrlo važno jer mi, na
osnovu podataka o razvoju deteta, treba da razvijemo naša ponašanja,
daorganizujemo i život majke u odnosu na dete. Važan je glas, spoljni svet,
svađe u kući, ljubav ukućana, maženje deteta. Dete čim se rodi, prepoznaje glas
majke. U ruralnim uslovima, ranije su bili vrlo zanimljivi običaji, kao da su
znali neuropsihologiju razvojnog doba. U jednom plemenu u Africi, pred
trudnicom se ne sme svađati. Jer, kažu, kad se krene u svađu, „to uđe unutra i
vadi oči detetu“. Nisu znali neuropsihologiju, ali su znali da žena treba da
živi u lepoj atmosferi u svojoj trudnoći.
Kakva treba da bude priprema budućih roditelja?
U našem vremenu je sve postalo nekako
veštačko i stalno se traže neki naučni modeli ponašanja, što je nemoguće.
Naučnih modela ponašanja nema, ni vaspitanja naučnog nema.
Za majku, roditelja uopšte, važno je
da zna nešto više o sebi i svojoj naravi. Kad su pitali Gadamera, poznatog
nemačkog filozofa i pedagoga: Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije,
on je rekao: Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate vašu
decu, mlade generacije.
A kakvo obrazovanje da im damo? On
odgovori: Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako da obrazujete svoju
decu. Dakle, problem je kako da razumemo naše dete. I kako da se razumemo sa
našim suprugom, sa okolinom u kojoj živimo. To je isti problem, samo su
različite nijanse. To kako se razumeti je put kako da majka radi na sebi.
Kako se uspostavlja prirodan odnos i razumevanje deteta?
Postoje razgovori. Razgovaramo da
bismo nešto saznali, a ne da bismo nekome nametnuli svoju mudrost.Razgovaramo
da bismo nešto čuli i da bismo napravili ravnotežu između naših horizonata i
posmatranja sveta tog drugoga sa kojim razgovaramo. Jer, razumevanje je postalo
iz ljubavi. Bez razumevanja nema ljubavi. Dete puno toga razume kad mi njega
razumemo. Tu počinje njegovo osećanje ljubavi prema nama. Nije prirodno da se
tata i mama prave drugovi svojoj deci. Dete ima potrebu da ima drugove, s njima
hoće da se valja po patosu, da igra fudbal. Ima potrebu i da ima učiteljicu,
koja ga uči stvarima, pojmovima, ponašanjima. A ima mamu i tatu koji ga vole
neizmerno, ali čija ljubav ima i određeni smisao. Dete ima potrebu da ima
autoritet. Ne autoritet kamdžije i šamara, nego autoritet časnog i estetskog ponašanja.
Biti prirodan znači: truditi se da se ponašaš što bliže sprezi odnosa časnog i
estetskog.
Šta znači estetsko ponašanje?
Znači da otac ne dođe kući pijan, da
ne lupa po kući, da jede kao čovek, a ne da jede halapljivo i da sve uprlja oko
sebe. Naše estetske i etičke potrebe uobličavaju naše nagone. Kad smo gladni,
uzdržimo se dok se sto postavi, dok se operu ruke i svi sednemo da jedemo.
Nijedna nagonska potreba ne sme da se zadovoljava kako stigne, nego kako je mi
našom slobodnom voljom uobličimo. Slobodna volja, estetski i etički principi sa
kojima smo se rodili, modeluju naš nagonski svet i naša ponašanja. Problem
svesnosti je, u stvari, problem našeg života.
Francuski filozof Bašelar kaže: Čovek
ne živi iz impulsa i moranja, nego živi iz slobode volje. Jedino čovek živi iz
slobode volje. To je svesnost i usmerenost ka nekom smislu u budućnosti što nas
vuče i što modeluje naša ponašanja. Naše ponašanje razbija to što nemamo
razvijenu svesnost i smisao šta želimo u sebi da postignemo. Vreme u kome živimo
je usmereno da razbija svesnost i smisao. Zbog toga je teško vreme u kome
živimo, sve je napadnuto protiv smisla naše svesnosti, smisla porodičnog
života, smisla estetizovanja nagonskog. Gubi se taj časni smisao onog što
radimo, a bez toga, časnog i smisla, mi smo neurotični i uplašeni.
Ima stavova da dete ne treba hvaliti da se ne bi „razmazilo“.
Da li su detetu ipak potrebne pohvale u građenju samopouzdanja?
Kada se neki čovek moli Bogu, onda
želi i da je u milosti Božijoj. I dete želi da bude u milosti Božijoj. Ono želi
da bude u milosti tate i mame. Naš osmeh, naša ljubav, naša reč, od nultog dana
izvlače iz deteta kao biološkog entiteta njegov ljudski i duhovni supstrat. Bez
tog osmeha, bez grljenja i maženja – a to je za njega uvek nagrada,bez reči
koje će pratiti to dete, bez onog sad si bio pametan, dete moje, bez toga nema
izlaska čoveka iz njegove biološke ljušture. Izaći iz biološke ljušture,
odgađati svoje nagonske potrebe da bih mogao da naučim lekciju, da bih mogao da
budem bolji umetnik, bolji naučnik, da bih mogao da bolje orem njivu da više
rodi, da bih ostvario smisao svog života – to je ono što nas čini ljudima.
Bez gratifikacije, bez nagrade i
ljubavi toga nema. Uspeh nas čini boljim, ljubav nas čini boljim, to nas tera
da napredujemo. A kritika je naš pad. Mnogo je važnije dete pohvaliti kad uradi
nešto dobro, nego izgrditi ga kad je uradio neko zlo. To zlo će da usahne, da
uvene, ako za sve što je dobro radio, naiđe na pohvalu i na naše radovanje.
Treba da ga pohvalimo, ne kad je pobedio drugog u nečemu, već kad je pobedio
sebe, ako je danas bolji nego juče.
Zašto se kod dece javljaju strahovi i
kako se oni prevazilaze?
To sve zavisi od ponašanja okoline i
roditelja. Nijedan strah kod deteta, nijednu grešku koju dete napravi, ne treba
dramatizovati. Jao, šta si to uradio? Kako si takvu glupost pomislio? To se
nikad ne govori deci. Sve što se događa treba ispričati, raspričati,
raspraviti, u nekom dijaloškom odnosu, bez prebacivanja, tako da se ne
dramatizuju situacije. S decom treba razgovarati kao s odraslima, na teme koje
njih interesuju. Strah će imati dete kad vidi da i mama ima strah. Kad se mama
unezveri što je on pao sa stolice. A ako ona kaže: Sad će to proći, pa ga
poljubi, onodmah prestane da plače. Po našoj fizionomiji on prepoznaje potrebu
da bude uplašen.
Ima li opravdanja za batine kao vaspitno sredstvo?
Batine u porodici nikad nisu dobre.
Mogu se sve stvari rešavati bez batina. Ali, mnogo je manji greh ako, u nekoj
situaciji gneva, nekad i ošamarimo dete, nego ako se prema njemu lažno
ponašamo. Svaku lažnost dete prepozna. Prepozna ako ga tučemo iz nekakvih naših
strasti sadističkih, ako je to sadizam odraslog nad slabijim, kad je taj
roditelj ispraznio svoj gnev, mrzovolju, svoj tužan život. Prepozna i kad se
pojavi očaj zbog njega, pa smo ga ošamarili. Batine ne mogu nikoga vaspitati na
dobro, niti se može naučiti batinama da neko nekoga voli.
Batine, šamar, uvek su pad
roditeljstva i vaspitanja. O svakom šamaru koji roditelj udari svom detetu,
može da se napiše mali roman. Ne možemo šamarima i batinama vaspitavati dete.
Jer, ako počne da se boji bola, ono će prestati da se boji moralnog pada. A ako
se ne boji moralnog pada nego bola, svagda tamo gde nema bola, on će ići u
moralni pad. Imamo dokaza tome: sva deca koja kradu i koja su delikventi,
mlaćena su zverski od svojih roditelja. Batina nije nikoga naučila da se okane
poroka i da se okane nemorala, čak je i gurala u nemoralno ponašanje.
Kako tumačite stav da je „batina iz raja izašla“?
Da je batina bila valjana, ne bi ni
izlazila iz raja.
Kakva je vaspitna sprega škole i roditelja?
Kirkegord je, sredinom 19. veka, učio
kako da mi podučavamo: moramo da razumemo kako onaj drugi razume i šta razume,
i sa te pozicije da ga povedemo ka onom što mislimo da treba da razume. To
treba da znaju učitelji u školi, propovednici u Crkvi i roditelji u radu sa
decom. Pitam se, kad dete dođe iz škole i ima slabu ocenu, da li tad roditelj
učini napor da shvati zašto dete to ne zna? Za koju ruku da ga uhvatim na toj
njegovoj tački gledišta, da s njim išetam na neku vedrinu, na neki prostor gde
on može da razume? Zašto beži od škole? Komenski, tvorac sadašnjeg masovnog
školstva u 17. veku, kaže da škola ne sme da daje detetu ništa što dete ne
razume ili ne voli. Pogrešan je stav da škola ne treba da vaspitava, nego samo
da daje informaciju. Vaspitava i prostor gde si ušao – da li je taj prostor
neuredan, da li je čist, da li tu ima knjiga, ili ima samo fudbala, ili nema
ništa. I kad izađemo na ulicu – kako hodamo, kako smo obučeni.
Kakav odnos prema detetu treba da imaju supružnici koji se
razvode?
Razvod je uvek raspadanje jedne celine
za dete. Vrlo je važno da roditelji, ako vole svoju decu i ako moraju da se
razvedu, ne smeju jedno o drugom da pričaju detetu ružno. Dete mora da zna da
ga njegovi tata i mama vole i da su oni za njega najbolji na svetu. Nije mi
mama bila dobar drugar, i zato smo se razveli. Ali, tebe volim. Ne sme dete da
posumnja da ga njegov tata ne voli, da ne plaća alimentaciju. Eto kako te tvoj
tata voli! To se nikad ne kaže pred detetom, ako ga volimo. Svako od nas želi
da ima najboljeg tatu i najbolju mamu. To je osnovno pravilo razvoja. Tamo gde
tata i mama pakoste jedno drugom, znači da koriste dete za svoje lične potrebe
i zavisnosti.
Roditelji često stoje pred dilemom: kako da dete vaspitano na
tradicionalnim, zdravim osnovama, opstane u današnjem obesmišljenom svetu?
Ono što je važno je da naučimo sebe –
ako mislimo i našu decu – da verujemo da smo na pravom putu i da je ono što
radimo ispravno. Da drugoga ne osuđujemo odmah čim smo ga sreli, da pokušamo da
nađemo razlog njegovog gneva, njegovog nerazumevanja naše pozicije. Da naučimo
dete odmalena da se igra Ne ljuti se, čoveče. Ako pobedi – lepo; ako izgubi –
da to izdrži. Ako je neko zao i pravi neprijatnosti, da naučimo da ga izbegnemo
ili da mu pomognemo da uvidi da to nije dobro.
Ako mi na njegovo zlo odgovaramo našim
zlom, onda je problem ozbiljan. Hrišćanska porodica mora da se ponašamudrije od
drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je
da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska
porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad
drugima. Ne možemo mi, ako se ponašamo pristojno, imamo manju zaradu, da
gledamo komšiju koji ima ogromnu zaradu i pravi kuće i vile jer ima neke
dohotke koje mi nemamo. Problem je što mi imamo hrišćanski koncept života, a
osećamo se nesposobnim pred onima koji su uspešniji od nas. Onda dolazimo u
konflikt sa samim sobom.
Tu je problem hrišćanske porodice, što
padne u svom hrišćanskom konceptu. Moramo znati da živimo u svetu u kom se sada
favorizuje zlo, u kom se favorizuje laž. Takvo je bilo i Rimsko carstvo, takve
su bile sve imperije koje su vladale svetom. Ali, hrišćani su postojali u svim
imperijama kao jezgro i temelj ljudske dobrobiti. Treba da izdržimo u tome da
znamo da je vrlina naš smisao života. Ne postižemo je uvek, ali kad postignemo,
da se ponosimo time pred samim sobom.
Razgovor vodila Ivana Radovanović,
objavljeno u časopisu „Pravoslavlje“, br. 1043, 1. septembar 2010. godine