Ima nekih, inače divnih, reči, od čije me preterane ili besmislene upotrebe zaista obuzima specifična mešavina nemoći i besa. Recimo, reč pravda. Ima li šta lepše i važnije od pravde, na ovom svetu? Možda i ima, ko zna. Mada, otkad počnemo da mislimo, otkad počnu da nam čitaju bajke, najvažnija poruka koja do nas dopire i s kojom odlazimo u miran dečji san, obično je upravo ta, pravda je još jednom pobedila! Zlikovci su uništeni, dobro je trijumfovalo. Ima li, kasnije, toga još negde na svetu, jednom kad bajke odu u zaborav?
Jedna od vežbi koja se radi sa onima koji izučavaju teoriju konflikta je ovakva: kaže se članovima grupe da svaki od četiri ugla prostorije predstavlja jedan pojam: pravdu, samilost, istinu i ljubav. Oni treba da se odluče za jedan ugao, i da zatim obrazlože zašto bi baš taj pojam spasio svet. Za šta biste se vi odlučili? Kad sam ja bila student na tom času, odlučila sam se za samilost. Činilo mi se da su pravda i istina suviše apstraktni pojmovi, a pri tom i nekako subjektivni. Što je za jednoga pravda, za nekog drugog biće ljuta nepravda. U ovaj apsurd nas, uostalom, uverava svakodnevica. Što se tiče istine, s njom tek nije lako. Jer, s druge strane istine ne mora da bude laž, već je tamo mnogo češće druga istina. I zato su pravda i istina prilično neupotrebljive u spasavanju sveta, a i ne postoje, ako mene pitate. Ljubav je tek relativna kategorija. Koja ljubav, čija ljubav, kakva ljubav? Da je ljubav uvek valjala, ne bi nastala ona jeziva uzrečica: „Od takve ljubavi pacov crkava”. Ne možeš da otvoriš novine, a da ne vidiš negde neko masovno ubijanje koje se desilo „u ime ljubavi”. Znam, neko će sad da kaže da to nikad nije bila ljubav, ali otkud znate da je tako? Onaj što od ljubomore skapava i svoju voljenu i sebe ubije, jeste li sigurni da je nikad nije voleo i da mu nije upravo ljubav pomutila razum? Ako čovek ne ume da voli svoju ženu ili svoju domovinu mirno i dostojanstveno, to još ne znači da ne ume da voli. To samo znači da ljubav nije ni mirna ni dostojanstvena. Sve je, samo ne to. Dakle, ni od ljubavi nema neke vajde u spasavanju sveta. Ostaje nam samilost. Za samilost ti nije potrebna ni istina, ni pravda, ni sloboda, ni jednakost, ništa od tih velikih pojmova što udaraju u talambase. Za samilost ti čak ne treba ni nevladina organizacija, ni podrška šire društvene zajednice, ni logistika. Samo dobro srce. Činilo mi se, tada razmišljajući, a ni do danas nisam promenila mišljenje – kad bi svako delao imajući u vidu princip samilosti, ovaj bi svet bio mnogo bolje mesto.
Međutim, svet se, od svega, najmanje bavi samilošću, iako su mnogima puna usta humanosti. Ali humanitarna akcija nije istinska samilost, ona je posao. Od koga neko i zaradi. Kada je onomad uragan Sendi udario na istočnu obalu Amerike, svet se na nekoliko sati pretvorio u krizni štab, prateći iz minuta u minut, u direktnom TV-prenosu, kada će i kako strašni crni oblak da stigne do Njujorka. Jer, naučili su nas SF filmovi da čak i vanzemaljci znaju koja je tačka na svetu najvažnija, pa meteorske i marsovske konjice, kao i Godzile, King Kongovi i invazije letećih tanjira, uvek prvo udaraju na Belu kuću i Kip slobode. Tako isto i uragan Sendi. Za to vreme, u novinama je, kao sporedna vest, prošla informacija koliko je, recimo, ljudi taj isti uragan ubio i unesrećio na Haitiju. O TV-prenosu sa Haitija nije bilo ni spomena. Imate li, recimo, pojma da je krajem prošle godine, 16. decembra, tajfun Bofa na Filipinima ubio 1.020 osoba, a da se 844 vodi kao nestalo? Nikad čuli, zar ne? Naravno da niste, jer ni mediji se ne rukovode principom samilosti.
Ipak, ne treba ni o samilosti mnogo pričati. Samo šapatom. Da ne padne nekom na pamet da je uvede u neki zakon.
Tekst je preuzet iz Politike