Na jednom porodičnom ručku, sestra Dostojevskova ponovo pokreće pitanje jednog nasledstva tražeći od brata da se odrekne svog dela i toliko ga namuči, da Dostojevskn uzbuđen ustaje od stola.
“Mi nismo samo današnji ljudi, nego smo i potomci onih koji su tokom Drugoga svjetskog rata svud po Europi ostavljali tragove pustošenja – i u Grčkoj, između ostaloga, o čemu smo, što je sramotno, tako dugo vremena premalo znali. (…) Bilo bi ispravno kada bi zemlja svjesna svoje povijesti, kakva je naša, razmotrila mogućnosti reparacije.”
"To su rokerska srca", reče Dejan Savić, organizator tribine "Tebi govorim", na novosadskom Tehnološkom fakultetu, pokušavajući da opravda zašto su gosti-muzičari kasnili pola sata kao da je u pitanju svirka. Možda bi mogla da postoji legenda koja bi glasila ovako: "Ako neki događaj počne na vreme, ne može dobro da prođe".
Izjavu Ruže Tomašić vlast je popratila šutnjom. Kao da su takve stvari postale normalno u ovom zatrovanom društvu. A normalne su zato što prolaze bez reakcije.
Za rođendan od kćeri, dobila sam avionsku kartu do Londona i nazad. S obzirom da sam navršila tada 48 godina, bilo bi prikladnije da mi je uz kartu, poslala i ček od par tisuća teško zarađenih funti ( ima starijeg frajera i to nekih 13 godina, sram da je bude, koji ima svoju firmu za mobilno oglašavanje pa mu tu ogromnu razliku u godinama opraštam).
Dvadeset pet godina leže tako Hrvati u induciranoj komi, i gotovo da im zavidim na uzbudljivim vijestima koje ih tek čekaju: srušen je Berlinski zid, raspali su se i Sovjetski Savez i Milli Vanilli, Mandela je pušten iz zatvora, izmišljen je internet...