Kolumne

Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost bila je u Beogradu u julu 2010, na razgovoru o Srebrenici u organizaciji Hajnrih Bel fondacije.

„Zbog našeg znanja – stvari u koje smo sigurni – svet se kreće u pogrešnom smeru i sprečava nas da razumemo i učimo“, napisao je Linkoln Stefens u svom eseju 1925. godine.

Nema poljupca dok vi ne kažete da, nema seksa dok vi ne kažete da, nema braka dok vi ne kažete da, nema dece dok vi ne kažete da. Ne bi bilo sveta kad biste vi odlučile da ga ne bude. Muškarci koji ne shvataju kolika je zapravo moć u ženskim rukama ili žive ispod kamena ili u hibernaciji. Ili u svojoj zatucanosti.

Često sam umirala. Jednom kad sam sina izgubila u robnoj kući, drugi put kad mi je kći nestala na plaži, stoti put kad sam u deset ujutro vidjela dvadesetogodišnjeg sina kako se vraća iz života iako sam ja te noći, dok sam vrtila brojeve bolnica, policije...

Iako je prizor bio kardinalan, nije uzrokovao veće društveno uznemirenje.

Ulazim u porodilište… Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se…

Kusturičin Andrićgrad, sad je jasno, biće kriv kurac prema Vučićevom Despotovom gradu.

Kada govorimo o liku i delu Džejmsa Džojsa, zanimljivo je pomenuti poznatu korespodenciju ovog revolucionarnog moderniste sa njegovim literarnim idolom, slavnim norveškim dramaturgom Henrikom Ibzenom.

Išao sam tamo razmišljajući o razlici između pragmatičnosti nacionalnih interesa i humanizma. Prvo zastupaju oni koji bi da zapečate granice, na strani drugog su oni koji pomažu izbjeglicama. Pragmatizam je gesta većine, humanizam je prirodni refleks manjine. Tako je oduvijek bilo.