Kolumne

Nisu, naravno, ovdje važni ni Angelina ni njen film: ista je to, najzad Angelina Jolie i isti je to film zbog kojega su prije samo nekoliko mjeseci, čuvši da se u njemu silovana Bošnjakinja zaljubljuje u Srbina, ratni veterani, seoski hodže i ministri kulture Angelinu proglašavali četničkom kurvom. Da bi joj sad, čuvši da zaljubljenu Bošnjakinju u filmu siluju Srbi, uručivali Zlatni ljiljan. Ko bi Jolie, sad je gori.

Maštali smo da ćemo, kada rat zahvati Sarajevo, uvek moći da sa svojim psima pobegnemo na Jahorinu, i da tamo ostanemo dok se sve to ne završi.

Autentične kritičare cenim. Takve kritike ne prihvatam. Žao mi je onih koji nisu u stanju da shvate da pisana reč ne mora obavezno da bude u nečijem vlasništvu.

Čitajući novinske komentare o slučaju Srbljanović čovek bi rekao da živimo u zemlji trezvenih i bogobojažljivih i ljudi, ali svi mi znamo da to tome nije tako, da je – štaviše – daleko od toga i da je bajagi pravedni gnev komentatora najobičnije kulovsko licemerje i seljačko prenemaganje.

Prije nekoliko godina susrela sam se sa Miloradom Dodikom. Desilo se to u britanskoj vojnoj bazi kraj Banjaluke. Dodik me je očinski zagrlio i tražio da se slika sa mnom. Sklonila sam njegovu ruku - prije fotografisanja nas dvoje smo imali nešto da raspravimo. Bila je 2006. godina i u Banjaluci se nije smio prikazati moj film Grbavica.

Da vam nešto kažem, cenjeni publikume: ako ste na glasu kao kritičar nekog od ovdašnjih nenarodnih režima, pa ako još kažete i neku lepu reč za Anđelinu Džoli, nipošto ne kupujte kokain jer će vas narodna milicija odmah savatati i turiti u novine da srpski narod i senat vide o kakvom se tu lošem ljudskom materijalu radi.

Postoje četiri klasične opasnosti po stabilnost savremene liberalne pluralističke demokracije koje valja neprestano imati na nišanu kritičke javnosti. Nije riječ samo o recidivima klasičnih historijskih opasnosti, nego i o opasnostima od strane novih dezertera civilizacije, uvjerenih u svoju ”bolju stvar”.

Neću, ne pada mi na pamet, da sudim o filmu Angeline Jolie, kažu da i nije bogzna kakav iz “umjetničkog ugla“, držim se postrani.

Obožavam reklame. Istinske su to bajke našeg doba, nema u njima vremena ni potrebe za svim onim narativnim rukavcima, psihološkim stratifikacijama, filmskom arhitekturom i ostalim budalaštinama: sve što je pisac htio reći rekao je u desetak sekundi ili, ako je baš epskog zamaha, u pola minute. I uvijek je happy end.