Taj koji nas ucenjuje se proglasio za naše večito manje zlo, od koga nam spasa nema. Ponuda se pretvorila u religijsku zamku: ili ćemo birati večito manje zlo ili večito zlo, ali izlaza nema, niti će ga biti.
Jedan moj drug je to ovako postavio: kada bi bilo moguće na jednom mestu, to jest u jednoj stranci, okupiti samo dvadeset ličnosti kalibra Verice Barać, ova bi zemlja vrlo brzo izgledala neuporedivo bolje. Bojim se da će to okupljanje zauvek ostati nemoguća misija.
Razmišljam o odlasku iz mog grada. Već neko vrijeme, kao vjerovatno i mnogi koji se nalaze u sličnoj situaciji. Nisam materijalno ugrožen, ne bih išao trbuhom za kruhom. Nema ni rata, bar ne oružanog. Ne tjera nas niko. Pa ipak, moja porodica i ja se ne osjećamo više dobrodošlim u svom gradu gdje smo rođeni.
Pod odrednicom Bosna i Hercegovina, u “katalogu“ je navedena samo jedna stavka: Zadužbina Petar Kočić Beograd - Banja Luka. Tužno generalno izgleda ta mala aleja u Hali 4, gdje se jedan do drugog nalaze štandići Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Makedonije, nalik na neki sirotinjski zavičajni klub rođaka iz unutrašnjosti.
U najkraćem – u čitavom svetu, urođenička društva trude se da zaštite ono što ponekad zovu „pravima prirode“, dok se civilizovani i prosvećeni podsmevaju ovoj budalaštini.To je upravo suprotno od onoga što bi razum predvideo – ukoliko se ne radi o nekom uvrnutom obliku razuma filtriranom kroz realno postojeću kapitalističku demokratiju.
Iza nas su godine nesusretanja i neposjećivanja. Između nas su trošni i loši drumovi, spori vozovi, životi što su upućeni na Zagreb, Beograd, Istanbul, Beč, ali ne na uzajamnu vezu.
Ja sam rekao: „Pa mislija san da će mi crkva pomoć! Pogotovo ako neću prijavit seksualskog napasnika ni panduriji ni novinama!“ Fra Ive je rekao: „Šta ti to brbotaš, klipsone jedan! Kako bi ti crkva mogla pomoć?“ Ja sam podviknijo: „Tako da mi daš pedes kuna, jebaga led!“ Fra Ive je skočijo iz katrige i dreknijo je: „Ma daću ti kurac, a ne pedes kuna!
Renesansa srpskog nacionalizma je bila ključni adut koji je bio neophodan Miloševiću na putu ka vlasti. Još važnije mu je bilo i javno lice koje je nosio, lice kontinuiteta sa komunističkom partijom i Jugoslavijom.