Kada je reč o dopingu u sportu, bitan je samo odnos podsticaja: podsticaja za ljude koji koriste zabranjena sredstva i podsticaja za ljude koji ih u tome mogu sprečiti. U nekim sportovima, iskušenja za sportiste su relativno mala. Možda fudbaleri Premijer lige petljaju sa rekreativnim drogama više nego što bi trebalo, ali upotreba nedozvoljenih ergogenih sredstava verovatno nije uobičajena, jer su za prvorazredni fudbal neophodne najrazličitije veštine.
Da li će početni uspesi slovenačke pobune naroda prerasti u temeljnije društvene promene? Može li se u potpunosti ukloniti štetna politička elita? Izgledi nisu vedri. No ako ništa drugo, ideje, razmišljanja, strategije i inicijative cvetaju na sve strane, moždani točkići se obrću i zuje po celoj državi. I za takvih nekoliko nedelja je vredelo dočekati starost.
Onda je tata rekao: „Žena mi je skroz ispalila u glavu, jebate! Uvalila se u film iz daleke prošlosti da utekne od sadašnjosti! Ne znan bil je žalija il bi je prokinija!“ Kragić je rekao: „Moja isto! Sad mi se već ginga po kući sa dimijama!“ Tata je rekao: „I plus svega mi je naglasila da u tom filmu za mene nema uloge!“ Kragić je rekao: „Kod mene isto! Moli se Alahu i prolazi kraj mene ka kraj turskog groblja!
Pokušaću da sagledam problem intelektualaca u Španskom građanskom ratu u kontekstu istorije Evrope, istorije sveta, u periodu pre Drugog svetskog rata. Počeću od holivudskog filma koji je postao večna ikona jednog tipa obrazovane kulture, barem među starijom generacijom – Kazablanka.
Godinama već traje borba za život mnogih mladih ljudi. Kad god vidim tako neki apel sjetim se situacija kad me boli glava ili sam prehlađena pa mi nije ni do čega. I sledim se kad pokušam zamisliti kako je kad si ozbiljno bolestan i kad se trebaš boriti za život. I onda u toj borbi koja je sama po sebi teška zavisiš od novca. Od previše novca. I zavisiš od dobre volje tvojih prijatelja i porodice koji se organizuju da ti pomognu skupiti novac da dobiješ šansu. A koliko ih ne dobije šansu, pitam se…
Tako je i stigao petak u kojem je prestala renesansa u Republici Srpskoj. Nekoliko hiljada radnika na ulicama Banje Luke i desetine hiljada njihovih kolega širom RS-a na protestima su kazali jasno NE kresanju plata. Ali daleko važnije od toga NE, bilo je razobličavanje stvarnosti. One o probušenim cipelama i pokrpanim uniformama policajaca, o prosvjetnim radnicima koji od plata ne žive, nego, kako sami kažu, krpaju kraj s krajem.
Umjesto da se uklopi u suvremenu definiciju nacionalnosti, po kojoj se Hrvatom može osjećati i Japanac islamske vjeroispovijesti i Koreanka pravoslavka ili, ako ništa, barem suvremenu definiciju građanina neke zemlje, po kojoj Zlatko Hasanbegović neosporno jest hrvatski građanin, on ne prestaje gurati sve Bošnjake u hrvatstvo (pozivajući se na ideje oca hrvatske domovine Ante Starčevića) s opasnom dozom retorike koju bi prosječni hrvatski građanin ocijenio „ustaštvom“, i to s jednim jedinim ciljem - da se osobno u ulozi većeg Hrvata od Zrinskog i Frankopana ne bi osjećao kao manjinski uljez i šlepator, nego kao većinski koljenović i starinović.
Svašta sam, eto, u svojih četrdeset osam godina života vidio, još svaštije viđao sam po Bosni i Hercegovini, ali policajci što lopovima skandiraju "Lopovi! Lopovi!" ni u Bosni se, priznat ćete, ne viđaju svugdje i svaki dan. Ne kažem: kad otkrije leglo organizirane bande, policija i drugdje - u takozvanom realnom svijetu - jednako opkoli zgradu i rasporedi ljude u parku, ali tamo specijalci razvale vrata i s otkočenim puškama upadaju u sobe urlajući i bacajući na pod sve što se miče.
A šta mi? Ova umorna većina. Potomci onih gordih i snažnih djedova. Pičke smo pognute glave i ramena. Zatvaramo vrata, spuštamo roletne. Nije naša stvar. Šuti, dobro je, samo nek ne puca...