Нерзук Ћурак: Како се овога нисмо сјетили?

Без институционалног изједначавања ентитета избори за Предсједништво БиХ у двоентитетској држави оличење су дубинске неравноправности коју предложени начини реализације пресуде Сејдић - Финци само скривају

Nerzuk Ćurak / 24. јануар 2014

Ентитети су кичма (пост)дејтонске Босне и Херцеговине. Смисао наших универзалних људских живота редуциран је на ирационалну оданост златном телету који се зове Федерација Босна и Херцеговина и златном телету који се зове Република Српска. Већина грађана наше двојне животињске фарме испуњавају своје поданичке обавезе на начин достојан дивљења: нема те биједе, нема те агоније, нема те глади, нема те смрти која ће презрене становнике Дејтонленда мотивирати на побуну против кључног разлога нашег неуспјеха. 

 

Тај кључни разлог, који нас удаљава једне од других, који нам забрањује да мислимо, истражујемо и афирмирамо наше заједничко поријекло, који нас пријечи да истински развијемо трансетничку културу конфликта, који нас убија без жеље да нас убије, то је биполарни политички поредак, дуални локални етнотериторијални нонсенс, дејтонско геополитичко копиле, ентитети, мајку им њихову.

 

Будући да су сва умна настојања за промјеном унутрашње структуре земље унапријед осудјена на пропаст и да су на дејтонској клиници аутентична лијева скретања чудо које неће доћи, дакле, ако смо дефинитивно сведени на етничку крв и ентитетске крвотоке, онда је вријеме да се том коначном изразу наше политичке архитектуре удахне прави смисао, онај који ће ентитетским првацима омогућити развој нових идеја, кардељевски речено, нових праваца развоја ентитетских политеја, јер ако не можемо противника побиједити чак ни аргументима круха, ако не помажу ни игре глади, онда нам као најпогодније средство борбе, остаје дуги марш кроз институције.

 

За потребе овог текста размотрит ћу прву фазу тог марша којом се захтијева пораст праведности унутар институционалног дизајна дејтонске политичко-правне инсталације. Да би ова Босна и Херцеговина и даље трајала по свом круцијалном новоуспостављеном начелу - као заједница два ентитета и три конститутивна народа, да би тај политички етос - на коме нарочито инсистира српска етнополитичка и етнокултурна елита ентитета Република Српска а прати је дебоснизирана бошњачка националистичка елита којој није мрско да све остане 'вако - задобио нови смисао који рачуна на простирање праведности и према онима који су искључени из хегемоних ентитетских нацрта, нужност првог реда је институционално редизајнирање ентитета како би та најважнија, најснажнија и најбитнија структура власти у Босни и Херцеговини била идентична и уз Врбас и уз Миљацку. 

 

Управо је поменута флоскула о два ентитета и три конститутивна народа родно мјесто захтјева за ентитетском институционалном идентичношћу, јер та ингениозна кованица имплицира да су ентитети генеричка мјеста равноправности конститутивних народа. То значи да ФБиХ и РС морају изградити исти уставни поредак.

 

Прво питање којим треба отворити дебату о уставној истости ентитета тиче се начина провођења пресуде Европског суда за људска права у Страсбоургу у предмету Сејдић и Финци против Босне и Херцеговине. Зашто? Уставна архитектура Босне и Херцеговине и код избора чланова Предсједништва БиХ потврдила је фаворизацију ентитета, јер се управо са територија ентитета бирају народни представници, Србин из Републике Српске те Хрват и Бошњак из Федерације. 

 

Будући да је тај начин избора неправедан, како са становишта конститутивних народа, тако и са становишта осталих грађана, пресуда стразбуршког суда захтијева исправак кривог бирања, али тај исправак, траје ли траје, са тенденцијом да траје и увјерењем политичких лидера да ће баш да траје.

 

"Градјански" покушај српских и бошњачких народних представника да се пресуда Европског суда за људска права ријеши брисањем етничке одреднице за оне који се бирају, тако што ће уставна норма која регулира избор српског члана Предсједништва БиХ из РС-а те хрватског и бошњачког члана из Федерације, бити замијењена формулацијом која не преферира етничку припадност кандидата, како би и Остали могли бити кандидирани и бирани, наишао је на жестоки отпор хрватских политичких представника који су на то изненадно грађанство сурих националиста реагирали мањинским рефлексом у Федерацији и потпуном предајом у Републици Српској за коју хрватски националисти исказују интерес баш као да је у питању Бугарска а не Босна и Херцеговина. 

 

Тај хрватски редукционизам де фацто је провођење пресуде из Страсбоурга а која се односи на БиХ, односно на њене ентитете, смањио само и само на Федерацију, што су макијавелистички гремиј међународних представника и ентитетскоцентралистичка власт Милорада Додика здушно подржали, измјештајући проблем избора чланова Предсједништва БиХ из Републике Српске, што је радикална афирмација нове неправедности којом се од Федерације тражи да покуша бити шампион људских и етничких права а од Републике Српске, де фацто, не тражи се ништа. 

 

Постаје очигледно да није могуће наново афирмирати ентитете као кључне полуге нове Босне и Херцеговине ако они нису једнако праведни и једнако уставноправно капацитирани. Гдје лежи шанса за афирмирајућу промјену ентитета у овом почетном кораку на дугом маршу кроз ентитетске институције? Ту шансу произвели су партијски лидери водећих бх. странака који су, а да тога уопће нису свјесни, створили иницијалне увјете за афирмацију националних права у оба ентитета, једним лаконским а обавезујућим политичким ставом.

 

Наиме, кроз бриселске принципе о имплементацији пресуде Сејдић - Финци, политички лидери из БиХ обавезали су се да ће се договорити о изборним модалитетима који ће испунити легитимна права „конститутивних народа“ и „других“. Преведено у политичку норму - политичари су се договорили да један народ неће бирати политичке представнике другом јер је легитимно право конститутивног народа да бира своје представнике. 

 

Нећемо улазити у друге финесе, као што је право бирача да бира кога хоће, али конститутивност народа појављује се као нарочита правна апстракција која захтијева да буде материјализирана сукладно уставноправној конституцији земље која, истакнимо још једном, фундаментално почива на ентитетима који су заједнице конститутивних народа. И у равни формалне али и правне и политичке логике то значи, а на трагу обавезе политичких лидера коју су преузели кроз бриселско - будимпештанско - прашко - сарајевско меандрирање и на трагу јавних ставова тих истих политичких представника, да један народ неће другом бирати представнике и да више није могуће имати избор за чланове Предсједништва БиХ по принципу који негира вољу било ког конститутивног народа. 

 

То значи, апострофирајући да за конститутивност није уопће релевантна категорија бројности народа, већ је то категорија новије правнополитичке хисторије БиХ, да се у Предсједништво БиХ морају бирати три представника конститутивних народа из Федерације и три представника конститутивних народа из Републике Српске! Са таквим избором чланова Предсједништва БиХ, тек се у пуном смислу задовољава  норма конститутивности, саображена овом времену и овој уставној структури земље. 

 

То, колико ког народа има у БиХ  потпуно је правно и политички ирелевантно, ако се не жели, а очигледно да се не жели, градити грађанска политичка заједница. И Хрвати и Бошњаци у РС-у морају стога захтијевати да бирају своје представнике за Предсједништво БиХ, као што то морају учинити и Срби у Федерацији, јер ако није тако, то је негација споразума по којему један народ не може бирати представника другом. Такођер, то је негација доминирајуће уставне позиције ентитета који, негирајући унутрашњу ентитетску конститутивност, негирају себе као ентитете и захтијевају своје докидање. У политичкој реализацији овако схваћене конститутивности, најважније је осигурати увјете да изабрани представници конститутивних народа у ентитетима не буду марионете већинских конститутивних политика, дакле, да не буду Сејдо Бајрамовић.

 

Разумно је и праведно надати се појави иницијативе којом ће, на трагу бриселског и других споразума и договора бх. политичара, Хрвати и Бошњаци као конститутивни народи у РС-у, тражити да им неко други не бира члана Предсједништва БиХ из РС-а, што имплицира другачији формат избора за Предсједништво БиХ из Републике Српске. Такодјер, очекивати је да и Срби у ФБиХ испоруче захтјев за конститутивним представљањем у Предсједништву Босне и Херцеговине. Што да не, само ми реците, што да не? 

 

Што се тиче осталих, они су екстериторијална заједница индивидуа апстрахирана од територијалног принципа. Немају своју територијалну јединицу, па седми члан Предсједништва треба бити аутентични представник Осталих ( појам који супсумира све што није конститутивно) који се бира са територије цијеле БиХ. Тек са овом седмочланом поставом конститутивност народа као суи генерис политичко начело преведено у право бива у држави ентитеске доминације израз етнополитичке праведности и праведности према другима. Истовремено, то ову сиромашну државу, узрочно-посљедично, поскупљује до граница пуцања, па је стварна праведност конститутивности народа дубинска социјална неправедност, која повећава армију биједних и гладних. 

 

Али, шта ћемо? У овој земљи се начело конститутивности народа третира као прескрипцијско начело, као норма коју су Јужни Славени донијели са собом у времену великих сеоба, па је ред да то начело, на славу наших славних предака доведемо до правног апсолута. 

 

Не можемо стати на пола пута!

 

Претходни став унапријед рачуна да ће овај принцип праведне дистрибуције конститутивности код избора чланова Предсједништва Босне и Херцеговине наставити своје ширење и на друге институционалне елементе дејтонског политичког и правног поретка, што ће у коначници од Босне и Херцеговине направити најскупљу свјетску државу у којој ни проста репродукција неће бити могућа. То је коначни тренутак у којем ће апсолутно реализирана конститутивност народа прећи пуни круг и згадити принцип конститутивности и Хрватима и Србима и Бошњацима, па ће и Хрвати и Срби и Бошњаци кроз грађанску побуну морати захтијевати самоодрживу политичку заједницу. 

 

Будућност је ту, само је треба препознати и издвојити. Наравно, сав овај конститутивни галиматијас будућности може бити избјегнут изградњом сложене, праведне, високодецентрализиране, на разложном плурализму ( у Ралсовом смислу) засноване државе која је узоран и једнак сервис свим својим грађанима у сваком погледу и на сваком дијелу земље. Но, Босна и Херцеговина оперирана је од елита које хоће једнаку земљу за све, па смо очигледно приморани до једнакости доћи околним путем, новом етатизацијом ентитета.

 

Тек ће потпуна, апсолутна и свеобухватна реализација конститутивности народа на овом или сличном трагу, дати смисао нашим ентитетима, смисао који их у политичко поље приводи као чисти бесмисао, као системске лупеже.

Чекајући смрт ентитета дижем обје руке за њихову нову бирократизацију афирмацијом консензуалног става бх. политичких представника да један народ неће другом бирати члана Предсједништва БиХ? Шта чекате Срби у Федерацији? Шта чекате Хрвати и Бошњаци у Републици Српској?

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.