Kad sam bio mali, katastrofa koje smo se najviše plašili bila je nuklearni rat. Zbog toga smo imali ovakvo bure u podrumu, puno konzervi sa hranom i vodom. Kada bi došlo do nuklearnog napada, trebalo je da trknemo dole, smirimo se i jedemo iz tog bureta.
Danas najveći rizik od globalne katastrofe ne izgleda ovako. Zapravo, izgleda ovako. Ako nešto ubije preko 10 miliona ljudi u narednih nekoliko decenija, verovatnije je da će to biti izuzetno zarazan virus nego rat. Ne rakete, već mikrobi. Delimično je tako jer smo uložili mnogo novca u sprečavanje nuklearne pretnje. Ali smo zapravo uložili veoma malo u sistem za zaustavljanje epidemije. Nismo spremni za narednu epidemiju.
Pogledajmo ebolu. Siguran sam da ste svi čitali o tome u novinama, bilo je dosta teških izazova. Pomno sam to pratio koristeći alate za analizu slučajeva kojima smo pratili iskorenjavanje dečje paralize. Kako gledate šta se dešavalo, problem nije bio u tome da je postojao sistem koji nije radio dovoljno dobro, problem je bio u tome što uopšte nismo imali sistem. Zapravo, prilično je očigledno da nedostaju neki ključni delovi.
Nismo imali spremnu grupu epidemiologa, koji bi išli kada treba, videli kakva je zaraza u pitanju, koliko se proširila. Izveštaje o slučaju dobijali smo na papiru. Njihovo stavljanje na internet dosta se odgađalo i bili su veoma neprecizni. Nismo imali spreman medicinski tim. Nismo imali način da pripremimo ljude. Lekari bez granica učinili su sjajan posao upravljajući volonterima. Ali i uz to, bili smo dosta sporiji nego što bismo bili kada bismo hiljade radnika dopremili u ove zemlje. A velika epidemija bi od nas zahtevala stotine hiljada radnika. Tamo nije bilo nikoga da pogleda pristupe lečenju. Nikoga da pogleda dijagnozu. Nikoga da otkrije koje alate treba koristiti. Na primer, mogli smo preživelima da izvadimo krv, obradimo je, i tu plazmu vratimo nazad ljudima kako bi ih zaštitili. Ali to nikad nije pokušano.
Tako da je dosta toga nedostajalo. A ovo je zapravo bio globalni neuspeh. Svetska zdravstvena organziacija ima sredstva za nadgledanje epidemija, ali ne za ovo o čemu sam pričao. U fimovima je dosta drugačije. Postoji grupa zgodnih i spremnih epidemiologa, oni nastupe i spase stvar, ali to je samo Holivud.
Nemogućnost pripreme mogla bi da dozvoli da naredna epidemija bude dramatično više razarajuća od ebole. Pogledajmo napredovanje ebole tokom ove godine. Umrlo je oko 10 000 ljudi i skoro svi su bili iz tri zemlje zapadne Afrike. Postoje tri razloga zašto se ona nije još raširila. Prvi je da su zdravstveni radnici herojski radili svoj posao. Pronašli su ljude i sprečili još infekcija. Drugi je priroda virusa. Ebola se ne širi vadušnim putem. Do trenutka kada se zaraze, većina ljudi je toliko bolesna da su vezani za krevet. Treće, nije dospela do mnogo urbanih okruženja. To je bila puka sreća. Da je došla u više urbanih okruženja, brojevi zaraženih bili bi mnogo veći.
Sledećeg puta možda nećemo biti te sreće. Možete imati virus gde se ljudi osećaju dovoljno dobro kada su zarazni da se ukrcaju na avion ili odu na pijacu. Izvor virusa može biti prirodna epidemija, poput ebole, ili može biti bioterorizam. Postoje stvari koje bi bukvalno pogoršale sve za hiljadu puta.
Zapravo, pogledajmo model širenja virusa vazduhom, poput španskog gripa iz 1918. Desilo bi se sledeće: virus bi se proširio svetom veoma, veoma brzo. Možete videti da je od te epidemije umrlo preko 30 miliona ljudi. Ovo je ozbiljan problem. Treba da budemo zabrinuti.
Zapravo, možemo izgraditi veoma dobar odbrambeni sistem. Imamo prednosti silne nauke i tehnologije o kojima ovde pričamo. Imamo mobilne telefone preko kojih dobijamo informacije od javnosti i šaljemo informacije njima. Imamo satelitske mape gde možemo videti gde se ljudi nalaze i kuda se kreću. Imamo napredak u biologiji koji bi trebalo da dramatično promeni vreme potrebno da se pogleda patogen i da možemo da napravimo lekove i vakcine koji odgovaraju tom patogenu. Možemo imati alate, ali ti alati moraju se postaviti u celokupan globalni zdravstveni sistem. Potrebna nam je i pripravnost.
Mislim da najbolje lekcije o tome kako se pripremiti možemo izvući iz toga šta radimo za rat. Imamo vojnike s punim radnim vremenom, spremne za polazak. Imamo rezerve koje idu do velikih cifara. NATO ima mobilnu jedinicu koju mogu veoma brzo da rasporede. NATO se dosta igra rata kako bi proverili da li su ljudi spremni. Da li razumeju gorivo i logistiku i iste radio frekvencije? Tako da su apsolutno spremni za polazak. To su stvari sa kojima moramo da radimo kada je u pitanju epidemija.
Šta su ključni delovi? Prvo su nam potrebni jaki zdravstveni sistemi u siromašnim zemljama. Tamo gde majke mogu bezbedno da se porađaju, gde deca mogu da se vakcinišu. Ali i tamo gde ćemo u ranom dobu videti epidemiju. Potrebne su nam medicinske rezervne snage - dosta ljudi koji imaju obuku i stručnost, i koji su spremni da krenu. Onda te medicinske radnike treba da uparimo sa vojskom, koristeći sposobnost vojske da se brzo kreće, bavi logistikom i obezbeđuje područja. Treba da radimo simulacije, igre bacila, ne igre rata, tako da vidimo gde su rupe. Poslednji put kada su se igre bacila igrale u Sjedinjenim državama, to je bilo 2001, i nije dobro prošlo. Do sada je rezultat, bacili: 1, ljudi: 0. Konačno, potrebno nam je dosta naprednog istraživanja i razvoja u poljima vakcina i dijagnostike. Postoje neki veliki napreci, kao kod adeno asociranog virusa, koji bi mogao da proradi veoma brzo.
Nemam tačan budžet za to koliko bi ovo moglo da košta, ali prilično sam siguran da je veoma skroman u poređenju sa potencijalnom štetom. Svetska banka procenjuje da kada bi imali svetsku epidemiju gripa, sredstva u svetu bi se smanjila za preko tri biliona dolara i bilo bi na milione mrtvih. Ove investicije nude značajne prednosti koje su veće od same pripremljenosti na epidemiju. Primarna zdravstvena nega, istraživanje i razvoj, te stvari bi jednakost u globalnom zdravlju povećale i učinile svet pravičnijim koliko i bezbednijim.
Mislim da bi ovo apsolutno trebalo da bude prioritet. Nema potrebe za panikom. Ne moramo da gomilamo konzerve sa špagetama ili da se guramo u podrumu. Ali moramo da se pokrenemo, jer vreme nije na našoj strani.
Zapravo, postoji jedna pozitivna stvar koja može da proiziđe iz epidemije ebole, to je da ona može da posluži kao rano upozorenje, poziv na akciju. Ako sada počnemo, možemo biti spremni za narednu epidemiju.
Hvala vam.
