Aleksandra Golubović je transakcioni analitičar – psihoterapeut, profesionalno obučen i sertifikovan trener radionice asertivne komunikacije koje organizuje i vodi u saradnji sa Psihopolis institutom. Njene radionice su uspešne, a tekstovi jasni i lekoviti. Njoj lako polazi za rukom da pomaže ljudima , ovog vikenda razgovaramo o tome kako se to u malom gradu primenjuje psihologija kao pomoć a kako deluje kao strah ili pretnja. Zbog čega ljudi izbegavaju psihologe i da li je danas u XXI veku primiti psihološku pomoć zaista sramota? Mogu li se predrasude razbijati i na koje načine to čine psiholozi ? O socijalnim strahovima i još po nečem sa Aleksandrom Golubović uz obečanje da čemo razgovor prvom prilikom nastaviti i da ovaj intervju predstavlja tek početak jer sa njom imamo još puno toga da razgovaramo .
Olja : Kada ste donosili odluku da upišete psihologiju kakva su vaša očekivanja bila tada ,i zašto baš psihologija?
Aleksandra : Sa tatom sam od malih nogu volela da analiziram odnose junaka u bajkama, pričama i pesmama u početku, a polaskom u školu i razne socijalne situacije koje su mi se dešavale. Omiljena dečija emisija u tom ranom dobu bila mi je „Kolariću paniću“. Kasnije u višim razredima nestrpljivo sam čekala ponedeljak, jer su tada psiholozi Aleksandra Janković i Žarko Korać vodili emisiju „Putokaz“. Tada sam već osećala priliv samopouzdanja, jer sam sa lakoćom pred tv ekranom učestvovala u rešavanju nekih psiholoških, emotivnih zastoja i konflikata gledalaca koji su se putem pisama obraćali ovim psiholozima. Ne mogu reći da sam već tada odlučila da ću biti psiholog.
Medjutim, u IV razredu gimnazije kada sam se susrela sa predmetom psihologija i profesoricom Milicom Velimirović, više nije bilo nikakve mogućnosti za bilo kakvu dilemu oko izbora fakulteta. Shvatila sam – ja sam psiholog.
Olja : Psihologa ima brojčano malo na grupi,da li ste na fakultetu stekli prijatelje sa kojima ste i danas u kontaktu?
Aleksandra : Sada kada se setim 1993.god. i prve godine studija, ostaje misterija kako su naši roditelji uspevali da nas školuju sa platama od 3-5DM, a mesečna stanarina je bila 40-50DM?! Putovala sam svakodnevno na predavanja na relaciji Zrenjanin – Novi Sad. Zbog tih okolnosti sam bila uskraćena za sve čari studentskog života. Ali svakako da sam stekla nove prijatelje i uživala u tim druženjima. Većina kolega sa kojima sam se družila tokom studiranja vratili su se u svoje gradove širom Srbije, tako da kontakt najčešće imamo preko društvenih mreža.
Olja : Prvi posao,prvi klijenti…Kako je izgledao vaš početak? Kada ste doneli odluku o daljem usavršavanju ,i krenuli sa psihoterapijom da li je taj novi tok promenio način vašeg rada i na koji način?
Aleksandra: Želja i očekivanje je vćine mladih ljudi da se nakon završenog fakulteta što pre zaposle u struci. Često su ta očekivanja obojena porukama iz iskustva nekih starijih generacija. To bi uglavnom značilo da kada se zaposliš, tu ostaješ do penzije, dalje znači, da si sebi osigurao budućnost. Iz ove opisane pozicije kada se mlada osoba suoči sa teškoćom da se zaposli u državnom ili privatnom sistemu, razumljivo je da se radja klica straha za golu egzistenciju i lako može da zapadne u stanje bespomoćnosti. Rekla bih da sam zahvaljujući ranoj spoznaji o svom „ja – psihologu“, prevazilazila većinu kriza koje sam tokom studiranja imala. Krize kao posledice suočavanja se sa spoljnim ograničenima tako i svojim ličnim, iskrivljenim uverenjima, zabludama, zabranama. Uvek kada bih se suočila sa nekakvom krizom tokom studiranja pitala sam sebe – Šta bih radila da ne završim psihologiju? Bilo je tu raznih ideja, ali na sledeće pitanje – da li bih bila srećna, odgovor je uvek bio – ne. E, onda je konačno došao momenat suočavanja sa realnom situacijom zaposlenja. Psiholog u Srbiji baš i nema nekakav izbor za posao sem zdravstva i prosvete, posebno u manjim gradovima, a to bi moglo značiti u svim gradovima sem Beograda i Novog Sada. Država u nekom periodu godine raspisuje konkurs za obavljanje stručnog staža i to sam čekala kao priliku, jer prethodno angažovanje u potrazi za poslom nije dalo rezultata. Baš te godine konkurs je bio takav da se stručna praksa može obaviti samo u privatnoj ustanovi. U tom trenutku u Zrenjaninu se to činilo nemogućim. Dakle plan B je bio predstaviti potencijalnom poslodavcu značaj i ulogu angažovanja psihologa baš u njegovom kolektivu. Konačno, godinu dana staža uspela sam da radim u jednoj privatnoj zrenjaninskoj bolnici. Verujem da sam kolektivu omogućila uvid u mogući raspon posla psihologa u takvoj ustanovi. Radila sam psihološku pripremu pacijenata pred operaciju, psihološko savetovanje, radionice sa zaposlenima u cilju unapredjenja medjusobne komunikacije i unapredjenja poslovnog bontona i komunikacije sa pacijentima, psihodijagnostiku. Pozitivan ishod je što danas moje kolege dobijaju poziv za rad u toj ustanovi. Negativna stvar je što to podrazumeva uglavnom samo psihodijagnostiku. Rekla bih da na tom nivou već možemo da prepoznamo uvreženost predrasuda prema našoj struci. Telo kada boli svakako je važno zbrinuti ga, ali to nikako ne isključujuje jednaku važnost zbrinjavanja duše koja je bolna. Bol tela je najčešće manifestacija dugotrajne patnje duše. Naučili smo da dobijamo dozvolu na odsustvo iz škole ili bolovanje sa posla kada smo fizički nemoćni. Medjutim, uče nas da neprijatne emocije prikrivamo i zanemarujemo pa čak i da ih ne doživljavamo, da budemo „jaki“ i da naučimo da se „nosimo sa problemima“, da trpimo. Ishod takvog odnosa prema sebi najčešće rezultira napadima panike, depresijom i neretko fizičkim bolestima. Emocije su naši vodiči, znakovi pored puta. Emocija ne odustaje od svog zadatka, a to je da pokaže šta je to što nam je u datom trenutku važno. Zato je jednako važno da prihvatimo i prijatne i neprijatne emotivne doživljaje. U redu je da ne znamo gde grešimo, ali je isto tako u redu brinuti o sebi i sprovoditi mentalnu higijenu odlaskom na psihološko savetovanje i psihoterapiju.Odluku da se edukujem za psihoterapeuta donela sam još tokom studiranja. Medjutim, kada sam se suočila da mi nedostaje struktura i da mi nedostaju tehnike u radu dok sam vodila psihološko savetovanje, tada sam odluku sprovela u delo. Koliko sam uživala u tom radu toliko sam sve više osećala frustraciju zbog stručne necelovitosti. Transakciona analiza je psihoterapijski pravac koji me je oduvek najviše privlačio upravo zbog jednostavnog i po mom mišljenju najcelovitijeg pristupa strukturi i dinamici ličnosti. Tih pet i po godina koliko je trajala moja edukacija sem sticanja novih znanja i veština, za mene su posebno značajni jer sam stekla mnoga lepa prijateljstva koja traju.
Olja : Da li je zastupljenost straha od odlaska kod psihologa zastupljenija u malim gradovima u odnosu na veće gradove? Kada je reč o palanci, koliko ima istine u tome kada se kaže da su manje sredin primitivnije ? Šta mislite na koji način bi ljudima mogla da se približi psihološka usluga kao zdrava podrška na koju imaju pravo bez straha od osude okoline?
Aleksandra: Kada je reč o manjim mestima, ne bih mogla u potpunosti da se složim da su manje sredine primitivnije i da je više predrasuda. Pre nekih dvadesetak godina jedan stariji kolega je prokomentarisao, da psihološko savetovanje i psihoterapija u Zrenjaninu nema šanse da „zaživi“ ni za pedeset godina. Moje iskustvo demantuje to uverenje. Logika je jednostavna, gde ima ljudi mora biti i želje i potrebe za psihološkim savetovanjem. Razlika izmedju većeg i manjeg mesta je u većem ili manjem doživljaju diskrecije kada je reč o odlasku na psihoterapiju. Značajan broj klijenata sa kojima radim su iz seoskih naselja. Pored zrenjaninaca javljaju se i klijenti iz Beograda i Novog Sada. Isto tako znam da zrenjaninci odlaze na psihoterapiju u Novi Sad ili Beograd. To je razumljivo, jer psihoterapija je relativno skoro zaživela na ovim prostorima i potrebno je vreme da ljudi steknu poverenje da je diskreciono pravo klijenta aksiom za svakog psihoterapeuta. Tako treba da bude. Osnova svakog prvog susreta sa klijentom jeste dogovor o poštovanju diskrecionog prava klijenta odnosno pozivanje na diskrecionu obavezu psihoterapeuta. Ipak, mislim da je najveći uzrok predrasuda prema bavljenju svojim psihičkim životom uz podršku stručnjaka, strah od suočavanja sa sopstvenim greškama, a onda strah od promene. Šta kad shvatim da grešim? Da li to znači da sam pogrešan/na? A onda ako odem kod stručnjaka, pa potvrdi da sam pogrešan/na, da li to znači da treba da menjam sebe, svoj život? Nema pogrešnih! Niti bilo koji psihoterapeut ima moć, čarobni štapić da menja ljude. Kao u svakom medjuljudskom odnosu mi imamo uticaj jedni na druge i isto tako svako za sebe odlučuje da li će taj uticaj prihvatiti ili odbaciti. Tako je i u psihoterapiji, s tim što terapeut odgovorno vodi proces, a to znači da se postavlja pred klijenta sa realnom refleksijom klijentove ličnosti, a klijent je taj koji donosi odluku da li će prihvatiti ili ne takav svoj odraz. Svako se suočio bar nekad, sa situacijom da mu nije baš bilo prijatno da se pogleda u ogledalo, jer nije spreman da prihvati sliku koje ogledalo pokazuje. Onda je tek razumljivo da postoji trema, anksioznost ili strah pri odlasku kod psihologa, jer ćemo se suočiti sa nekim delom svoje realnosti koja nam ne prija, nismo njome zadovoljni, i možda nismo spremni da je se odreknemo. Medjutim, upravo kada se suočimo sa realnim odrazom i emocijama koje prate taj momenat mi se istovremeno povezujemo sa svojim istinskim potrebama i željama i počinje proces preispitivanja, donošenja i sprovodjenje odluke – šta je to što zaista želim da promenim i kako to da sprovedem? Psihoterapeut treba da uvažava mogući otpor i neprijatne emocije koje klijent oseća prema psihoterapijskom procesu. Tokom psihoterapijske edukacije jedan od uslova koje edukant treba da ispuni jeste odredjeni broj sati ličnog rada individualno i u grupi. To je upravo i prilika da se doživi iskustvo mogućih neprijatnih emocija i otpora koji su normalna pojava i ne treba ih dovoditi u vezu sa predrasudama. Odgovorno ponašanje svakog sertifikovanog psihoterapeuta jeste odlazak na intervizije i savetovanje. Psihoterapija je proces koji može da traje od nekoliko nedelja do nekoliko godina. U tom smislu nema verifikacije šta je bolje ili lošije odnosno ko je „lakši“ ili „teži slučaj“. Važno je pratiti i uvažavati klijentovu spremnost i tempo procesa promene. Promena nikad nije druga ličnost, već realan pristup sebi, drugima i okolnostima, adekvatni emocionalni odgovori i adekvatno ponašanje, sve u cilju samorealizacije i poboljšanja kvaliteta života pojedinca.
Olja : Sa kojom problematikom se najčešće srećete kada je reč o ljudima u zrelom dobu,na primer četrdesetogodišnjacima? Kako je najbolje prevazići krizu srednjih godina ima li generalno nekog opšteg saveta da čovek prihvati starenje bez osećaja tuge ?
Aleksandra: Najčešći razlozi javljanja četrdesetogodišnjaka na psihološko savetovanje ili psihoterapiju jesu krize u partnerskom odnosu ili kriza po pitanju doživljaja svrsishodnosti posla. Drugim rečima, četrdesetogodišnjaci ako bi generalizovali njihove probleme – suočavaju se sa nedostatkom zadovoljstva i uživanja u partnerskom odnosu ili u poslu. Razumljivo je da se tada osećaju potišteno, tužno jer se suočavaju sa nekakvim neuspehom ili gubitkom. Tužni smo kada nam nešto nedostaje. Zato je tuga u redu, jer pomaže da se osoba prilagodi promeni i nadje način da se oseća ispunjeno. Svako treba da dozvoli da osluškuje sebe, prati svoje unutrašnje procese i promenu prihvati kao nužnost života, jer nam takav stav omogućava unutrašnji rast i razvoj. Promenu treba posmatrati kao pozitivan, poželjan proces, jer nas ustvari čuva od zapadanja u rutinu, monotoniju. Promena nas podseća da ispitamo neke svoje delove ličnosti koje smo možda zanemarili. Strah od promene nas sputava, jer nas vezuje za navike, a često udaljava od istinskih potreba i želja. Navike mogu biti rezultat naučenog ponašanja koje nije proizvod nas samih već kulture i određenog društvenog ili porodičnog konteksta. Strah je prva prepreka. Bez straha od promene koje nam suočavanje sa protokom vremena nosi, nemamo doživljaj neuspeha ili gubitka, pa onda nismo ni tužni. “Pogledajte ljiljane, način na koji rastu; niti se muče, niti žure.” Zašto bi se plašili ili tugovali zbog svog rasta? Drvo odbacuje svoje lišće jer je zima period kada nema dovoljno energije da prehrani sve svoje delove i manje važne odbacuje. Svakog proleća drvo je starije. Ne tugujemo za starim lišćem već se radujemo novom!
Olja : Mene mladi ljudi često pitaju kako da dosegnu osećaj sreće i zadovoljstva , da li ste vi srećna osoba , šta doprinosi osećaju sreće a šta je to šta može da nam pokvari zadovoljstva ?
Aleksandra : Mogu reći da sam zahvalna svojim roditeljima jer su mi govorili da je važno da u životu radim ono što volim. Uspeh u životu se meri doživljajem sreće! Time su me podstakli da uvek budem svesna da imam pravo na slobodu izbora. Uverena sam da sreću u poslu možemo steći jedino ako se bavimo poslom koji ispunjava našu ličnost. Biti zadovoljan je već posledica raznih drugih faktora i često nametnutih očekivanja. Iz takve pozicije, u poslovnoj ulozi biti uspešan je često mera zadovoljstva zaradjenom sumom novca ili stečenim titulama. Bez istovremenog doživljaja ispunjenosti i sreće samim poslom, takvo zadovoljstvo pre ili kasnije pretvori se u frustraciju.
Olja : Kako vas ljudi kojima je potrebna psihološka pomoć ili savet mogu kontaktirati ?
Aleksandra : Na sledećim linkovima me svakako mogu lako pronaći, i ukoliko bude bilo zainteresovanih biće mi zadovoljstvo da nastavimo da se družimo .
http://www.psihoterapijacore.rs/sample-page/
https://www.facebook.com/AleksandraGolubovicCore/