Jutros sam se opet probudio nenaspavan. Otvorio sam oči, gledao u bijeli zid razmišljajući ni o čemu. Kako ni o čemu? Tako, ni o čemu
Svi mi dani jedan drugom sliče. Ovo danas samo je repriza onoga od jučer. Sve se ponavlja, sve mi je isto, bezlično, monotono i prožeto dosadom. Nemam volje ni da se pokrenem, a kamoli da kako ili čime, sebi ili nekome drugom, doprinesem. A i zašto bih? Niko se ne zamara razmišljanjem o meni, zašto bih se ja mučio razmišljanjem o nekome drugom.
“Svijet, to si ti!”, rekao je neko, nekad, negdje. Rekao i slagao. Nit’ brinem o svijetu, nit’ očekujem da on o meni brine. Sam sam sebi dovoljan, nemam nikakvih očekivanja. A i da imam, gledao bih kako da ih čim prije prodam. Jeftino. Očekivanja su za optimiste, a optimizam je korak do ludosti. I to je neko, nekad, negdje rekao. Samo što je ovaj put bio upravu. Čime je to život zaslužio da ja u njemu sudjelujem. E pa neću! I neka govori ko šta hoće, to me je odavno prestalo zanimati. Savjest? Neka o njoj razmišljaju oni koji je imaju. Moja je već dugo zatrpana prašinom vremena.
Trideset mi je i neka. Najbolje godine, rekoše. Veliki ljudi su u tim godinama promijenili svijet, rekoše. Trgni se, rekoše. Učini nešto! Da, pa da završim na vješalima. I to mi je neka mudrost. Ja sam praktičan čovjek. Čovjek razuma i logike. Meni takve budalaštine ne trebaju. A i tim velikim ljudima bi bilo pametnije da su šutjeli. Svako od nas će na kraju skončati na vlastitoj Golgoti. Tuđe su nam suvišne.
I tako. I ovog sam se jutra probudio nenaspavan. Otvorio sam oči, gledao u bijeli plafon i razmišljao ni o čemu. Ako se o tome uopće može razmišljati.
Jutra su mi, kao i sve ostalo, ista. Kolotečina bez kraja. Bara prekrivena žabokrečinom što smrdi na ustajalost. Odvratna slika negativa misli. Probudim se. Ustanem. Ispušim jednu uz kahvu. I čekam. Šta? Ništa! Koga? Nemam nikog! Ali svejedno čekam.
Razbijem, s nogu, dvoje-troje jaja, doručkujem iz potrebe a ne iz želje, uključim računar, isključim pamet, i počinjem da dišem. Virtuelni je to život, ali je i takav bolji od stvarnog, jer se ne dešava meni, nego nekom drugom ja, meni skrivenom iza slova i brojeva, meni jednom među milionima istih. Svi smo identični, samo su nam internet-konekcije različite. I svi mrzimo vas, glupave budale što se povinuju sistemu, ljude od krvi i mesa, čiji problemi su stvarni. Ali i emocije. I zaista vas mrzimo, jer ne možemo podnijeti da ste takvi kakvi jeste. Živi i stvarni. Pa vas nazivamo hajvanskim imenima, i preziremo ono što volite, i psujemo ono što vjerujete, i izrugujemo se onome što poštujete, i vrijeđamo one do kojih vam je stalo, i nipodaštavamo vaše uspjehe, i preuveličavamo vaše poraze, i slavimo ih, i divimo se vašim neprijateljima, i priželjkujemo vaše padove, i mrzimo što ste sretni, a volimo vas samo nesretne jer nam tad više sličite i priličite, i ismijavamo vaše ideje i djela, hvalimo se vašim neuspjehom, i pljujemo na vaše poslove. I hiljade i hiljade pogrdnih i prostih riječi smo spremni izreći vam u lice samo da se pojavite na ekranu našeg monitora. Jer vi ste, ponavljam, budale, i ahmaci ste, i akrepi i aždahe, i evo u ovoj huji zaboravih šta sam vam sve htio reći, i držim vas i zato krivim, zbog vas takvih više ni misliti ne mogu. Krivi ste nam za sve ratove što ih vode ko zna ko, i ko zna protiv koga, tamo negdje, ne sjećam se više gdje, jer ste licemjerni i nedosljedni i zbog vas takvih, oni tamo pate. A krivi ste i za one gladne u Africi, jer da vi valjate, i njima bi bilo bolje. Zapravo, krivi ste i za ono za što ne možete krivi biti, jer sve se dešava s nekim razlogom.
I jutros sam se opet probudio nenaspavan. Otvorio sam oči, gledao u bjelinu stropa i razmišljao ni o čemu. Ako se ni o čemu ima šta i misliti.
Otvorio sam svoje omiljene web-stranice, na kojima sam redovan gost i na kojima se dosjetljivost mojih komentara mjeri stotinama lajkova, što mi podiže ego kao kvasac tijesto. Ovdje sam svoj na svome, vojnik na bojnom polju razmetljivosti i uvreda. Ja sam kralj komentiranja, ako to do sada niste i sami otkrili. Kralj sam beskrajnih internetskih prostranstava, moja soba je moj tron, a ovo plastično čudo i mene moje je cijelo bogatstvo. Kompjuter i telefon. Hljeba i wirelessa. Tehnološki idoli kojima svi robujemo. Nekad smo za razgovor podizali telefone ka uhu, danas saginjemo glave ka telefonu. U svakoj kući imamo svoj tehno-ćošak, oltare savremenosti kojima se klanjamo. I zato ste i vi moji neprijatelji, i samo čekam dan kad ću nagrditi i vašu sreću. Vrijeđanje je moj hobi, uvrede su moja hrana.
Ipak, ovo jutro je bilo za nijansu drukčije od ostalih. Ovaj put sam započeo ne baš žustro s jednim nostalgično-patetičnim ex-yu komentarom: “U sretnom i bogatom jugoslavenskom društvu, Sarajevo je bilo najsretniji grad, najbogatije kulturne scene. Sarajevo je imalo najbolju školu rokenrola i humora. Grad je imao olimpijske igre koje su ga učinile svjetskom prijestolnicom sporta. Nisu postojale nikakve razlike među ljudima, svi su bili sretni i zadovoljni, a Tito, najveći sin, najviše je volio upravo Sarajevo od svih gradova.”
Shvatili ste moj cilj. Kao da ružnoj curi svaki dan govorite kako joj je majka bila lijepa. Zbog toga svi postaju sumahnuto ogorčeni sadašnjošću. Od sadašnjosti im je crnja samo budućnost.
Pa se onda dohvatim ratnih tema iz kojih isplivaju četnici, ustaše, balije, poturice, koljači, janjičarski sinovi i svaka druga pakost. “Nož, žica, Srebrenica”, zavrištat će moj alterego na srpskoj strani. “Srce, bubreg, pluća, živjela žuta kuća!”, neću mu ostati dužan. A onda ćemo zazivati aveti prošlosti sve tamo do Kosovskog boja, i sultana Fatiha, uz obaveznu priču o izdaji, o krivici za rat, o ratnim strahotama, iako je sigurno jedan od nas rođen tek devedeset i šeste. Ali bitno je nešto reći, bitno je uvrijediti, bitno je ne ostati dužan, bitno je dobiti bitku i rat, pa makar on bio i virtuelni. Mitovi ne ostaju u prošlosti, oni žive u našim glavama i hrane se ekonomskim, kulturološkim, moralnim i svim drugim krizama. I našom naivnošću i plitkošću. Heroji i legende ne postoje, oni bivaju izmišljeni i formirani daleko iza vatrenih linija i bojnih pokliča.
Sport je, naravno, neizostavna tema. Psujem onom jednom zato što voli bordo, psuje on meni zato što volim plavo. Dok Messi i Ronaldo leškare na plažama Mallorce, on i ja se svađamo, koji od njih dvojice je bolji. A onda skupa branimo Palestinu u Zenici, vrijeđajući sve židovsko/jevrejsko i sve ono što podsjeća na zvijezdu. Pa protabirimo koju o igri i taktici, o Džeki dijamantu al’ ustvari “klocu”, o Vranješu četniku, ali koji igra za reprezentaciju, o Tini Sušiću, jer mu je u igri amidža najveći kvalitet. Usput spomenemo da Hrvate treba izbaciti iz kvalifikacija zbog “svastike”, i druge bližnje i daljnje rodbine, a papci iz Srbije se svakako neće ni plasirati, uz pozadinsku muziku komponiranu sočnim psovkama, čije je izmišljanje postalo olimpijska internet-disciplina.
I prođe mi tako dan uz plejadu onih sličnih meni. Priznajem, naš domet i nije tako velik. Jedva dobacimo do tastature, ali bar nismo “prodane duše” koje slijepo slijede pravila. Mi smo buntovnici, revolucionari, preporoditelji.
Mi smo sve ono što vi, curice, nikada nećete biti.
Click. Start. Shut down.