Jedan od najpopularnijih rokenrol bendova sadašnjice, s ovih prostora, grupa Goblini sviraće 17. oktobra u banjalučkom Klubu studenata Banjaluka (KSB). Bend je nastao devedesetih godina u gradu Šapcu u Srbiji, ali to vrijeme i jeste bilo specifično za ex-Yu rock scenu, jer se u Srbiji pojavilo na desetine “ozbiljnih” rock bendova koji nisu dolazili iz velikih muzičkih centara poput Beograda. Bilo je to ratno i poratno vrijeme koje se ni po čemu nije moglo porediti sa onim zlatnim godinama rokenrola, sedamdesetim i osamdesetim, kada su rock i pop muzikantima “tekli med i mlijeko”. Međutim, mnogi kritičari će reći da su upravo devedesetih nastali “najjači” rnr bendovi na Balkanu i da se tada “pržio” najglasniji i najiskreniji rokenrol. Bilo kako bilo, Goblini pripadaju toj Generaciji X koja je sve od sebe dala da sliku tadašnjice i sadašnjice pojasni i objasni u svojim pjesmama. Njihove prve svirke su pokazale da se radi o jednom ozbiljnom rock bendu koji će ovim prostorima harati sve dok ih bude nosila rokenrol energija. Ona ih i dalje nosi i daje snagu da već preko trideset godina prave odlične pjesme i gromoglasne nastupe. O bendu, karijeri, muzici, energiji, stanju u regionu, buntu i svemu onome što nosi u sebi rokenrol, novinar BUKA magazina razgovarao je sa frontmenom benda GOBLINI Brankom Golubovićem Golubom.
BUKA: Evo nakon uspješnih festivalskih nastupa sviraćete 17. oktobra u banjalučkom klubu KSB. Da li vam ti koncerti za manji broj publike dođu kao neka vrsta “lakše” svirke?
GOLUB: Pa mi se nismo nešto nasvirali ove godine festivala. Jedino gde smo ove godine svirali je Tjentište na OK festu. U Srbiji nas ne zovu. Bilo je pokušaja da nas zovu na par festivala koji su igrom slučaja otkazani. Nisu se desili, a ljudi mogu sami da donesu zaključak zašto se nisu desili. Što se tiče koncerata za manji broj publike, pričamo o klubskim koncertima, iz razgovora s ljudima koji nas prate već dugo godina, to su koncerti na koje oni dolaze. Obično ciljaju i gledaju da dođu da nas slušaju u klubovim, jer to ne može da se poredi sa festivalskim nastupima. To su koncerti koji traju po dva sata sa jednom velikom razmenom energije. Ljudi su ti nadohvat ruke ispred bine, dosta je tu komunikacije između publike i nas. To su, rekao bih, teže svirke fizički i zahtevne za bend, a na festivalima sviramo sat vremena, maksimalno sat i petnaest minuta, i mnogo su lakše za sviranje.
BUKA: Imate li neki poseban tretman prema banjalučkoj publici?
GOLUB: Nama je banjalučka publika izuzetno draga još od devedesetih, a ja mislim da smo to pokazali na najbolji mogući način te 2020. godine kada smo imali povratničku turneju, tih šest koncerata koje smo imali nakon devet godina nerada, a među tih šest koncerata je bila i Banja Luka. Tako da postoji ta neka neverovatna konekcija između nas i banjalučke publike i ta pozitivna energija koja nam prija. Mi to zaista cenimo i poštujemo.
BUKA: Neki kažu da je banjalučka publika “teška”. Ima li istine u tome? I da li uopšte postoji teška publika?
GOLUB: Nikad nisam doživljavao banjalučku publiku kao tešku i da budem iskren uvek smo imali dobre koncerte. Uvek je to bila dobra atmosfera. Mi kao bend nikad nismo ni pričali o tome da postoje neki specifični gradovi i neke teške publike. Mislim da je samo pitanje kakav je pristup koncertu. Ukoliko se to radi od srca, mislim da to ljudi mogu da osete. Ako je bend došao od srca, a ne da otalja, to ljudi mogu da osete i čim to osete, nema ti više priče o teškoj i lakoj publici.
BUKA: Evo već trideset godina “harate” ovdašnjom pank scenom. Kako je biti roker u već ozbiljnijim godinama, imate li isti stav prema njemu?
GOLUB: Godine meni lično ništa ne znače. Jednostavno dok postoji energija, dok se osećam prijatno na bini, dok imam šta da kažem na koncertima, dotle ću ih i raditi. Verujem da je to mišljenje i ostalih momaka iz benda. Nemam nikakav stav prema tome i jedino što znam je da onog trenutka kad mi to neće prijati ili kad ne budem imao šta da kažem, da će to biti momenat kada treba da se povučem sa scene. Ja na to gledam pragmatično.
BUKA: Vaši tekstovi su buntovni i okrenuti omladini. Da li vjerujete u ovu omladinu, da li će se moći iščupati iz kandži ratnih devedesetih?
GOLUB: Samom činjenicom da smo napravili tu pesmu u saradnji sa studentima iz Fakulteta za Dramske Umetnosti, koji su nam uradili spot, mislim da smo poslali jasnu poruku da li verujemo u omladinu ili ne. Naravno da verujemo i mislim da je ovo jedna od retkih šansi koja se pružila u proteklih petnaest godina, dvadeset ili trideset godina da se neke stvari zaista promene. Optimista sam.
BUKA: Kako to da su ovi vlastodršci uspjeli tako dugo ostati na vlasti, kao da su neka vrsta rok starova. Ko je kriv za to?
GOLUB: Mi smo krivi, glasači. Nema tu šta da se priča. Ja mogu da shvatim da imamo izbore na kojima ljudi daju svoj glas određenoj osobi i nakon četiri godine zaključiš da je to bila greška, pa onda pokušavaš da shvatiš koji bi bio najbolji kandidat da dođe na mesto te osobe. Ako sistematski glasaš za istu osobu iz bilo kojeg razloga dok zemlja propada, onda nema šta da pričamo. Mi smo ti koji smo krivi za sve ovo što nam se dešava. Kad kažem MI, mislim na GLASAČI.
BUKA: Političari su vremenom postali popularniji od rokera. Koja im je magija dala te moći, kad niti imaju harizme, niti imaju stila, niti su talentovani za bilo šta?
GOLUB: Pa svi su popularniji od rokera. Mislim, rokenrol nikad nije bio manje popularan nego poslednjih deset godina, ako ne i više. Ono što je tu najbitnije jesu mediji. Nas nema u medijima. Uvek volim da ispričam priču o tome kada su Goblini radili koncert u KST-u. Mi više nemamo medije za kampanju vezanu za koncerte u KST-u. Mi se danas reklamiramo preko fejsbuk stranice, ali u ona bolja vremena sam provodio po sedam dana u Beogradu radeći medijsku kampanju od jutra do mraka. Novine, radio, emisije na teveu to su najbitniji mediji. Pustimo mi medije vezane za internet poput tik-toka, fejsbuka i instagrama. Da bi proširio tu neku bazu ljudi koja te prati moraš da imaš mainstream medije, a to su novine, televizija, radio. Nas nema nigde. Dakle, nije ni teško da svako bude popularniji od rokera. Odgovor na pitanje – zašto su oni populatniji? Pa imaju pristup tim glavnim medijima. Ukoliko se vrtiš na teveu svaki dan, besomučno, naravno da ćeš da privučeš određenu grupu ljudi, a mi moramo da shvatimo, naročito koji smo u rokenrolu, da ljudi kojima smo mi okruženi i koji razmišljaju kao mi nisu većina. Većina ljudi nema ni srednju školu i nisu pročitali knjigu u posljednjih deset ili dvadeset godina, slušaju neku sasvim drugu vrstu muzike. Samim tim što mi mislimo da je osoba neharizmatična ili bez stila, ti ljudi zapravo razmišljaju na sasvim drugi način. Oni misle da su te neke osobe i harizmatične i talentovane, i to je ono protiv čega se mi borimo danas.
BUKA: U Srbiji se trenutno dešavaju istorijski događaji, a unazad trideset godina se dešavaju revolucije koje nikako da prestanu. Da li će ijedna od tih revolucija uspjeti rasteretiti region i vinuti ga u neke ljepše svjetove?
GOLUB: Nadam se da će se to desiti. Evo vidjećemo šta će donijeti ovi izbori u oktobru. Mislim da je ovo poslednja šansa u ovoj zemlji da se izvuče iz ovog mraka i da krenemo da živimo neki bolji život. Ako ne mi, mislim na moju generaciju, onda naša deca.