E, lepi moji, to je – iznenađenje. Evo, ja ću da ćutim, vi recite: ko se nadao tako lakom pristanku na poraz? Jeste, to hoću da kažem, ne čudi nas pobeda, ne čudi nas ni razlika, sve smo to znali. Kao što smo znali i da neće biti straha da se izađe i glasa. Ali, iznenadila nas je druga strana. Evo, da vam odmah kažem – izgubili smo. Tek tako. Zašto žandarmerija u centru, zašto kriminalci u parku, nismo saznali. A ne verujem da je ikome palo na pamet a pita. U ušima je odzvanjalo – izgubio sam.
Više puta sam napisao, i ponoviću opet – studentska kampanja bila je besprekorna. Ona nas je ponovo naučila ono što smo jednom već bili znali: mediji nisu neophodni za uspešnu izbornu kampanju. Važi i drugo: mediji nisu dovoljni za uspešnu izbornu kampanju. Svi koji su se oslanjali na medije u netom završenoj kampanji – izgubili su. Naravno, sad će reći neko, a društvene mreže? Nebitne. Ovu kampanju za studentsku listu odradila su stvarna tela, a ne slike ili avatari.
Kao što su i birači bili stvarni, a ne virtuelni. Ali, stvarne su bile i osobe na drugoj strani fronta. Evo šta me buni: šta će biti s Oskarom, Čvarkom i Vučićem? Jer, ako Oskar, Čvarak i Vučić mirno izađu i kažu – prihvatam poraz, šta bi to moglo da znači? Pri tom, Oskar, Čvarak i Vučić imaju brata i sina, svi u vezi – ako je verovati istraživačkim pričama – s kriminalcima. Da li je to Oskar, Čvarak i Vučić, pošto je prihvatio poraz, pustio brata i sina niz vodu?
Dobro, pustimo za trenutak Oskara, Čvarka i Vučića, evo, meni bliže teme – šta će biti prvi potez tekućeg ministra prosvete. Jutros, kada je došao na posao, šta je prvo uradio Dejan Vuk Stanković? Počeo da piše izvinjenja ljudima koje je povredio tokom svog besmislenog mandata? Ili naredio da se odmah isplate plate profesorima u Nišu? Ili povukao odluku da se tamo osnuje novi fakultet na štetu već postojećeg? Ako neko zna šta se ovog jutra događa u kabinetu, molimo da javi.
Zato iznenađenje: kako ti ljudi misle da žive u miru zajedno s nama, posle svega što su uradili? Jer, ja ne umem da shvatim pristanak na poraz drugačije nego kao izraz vere da im neće pasti dlaka s glave, iako su – da se držimo inače očajne metafore – poskidali toliko skalpova. Je l to Srbija na koju računaju: možeš neobuzdano da činiš zlo, sve dok možeš, a kad više ne možeš – nikom ništa. Ne bi bilo prvi put da se Srbija pokaže kao jedna takva Dembelija za zlikovce.
Ili je dugačka ruka spolja stisnula ovdašnjeg vlastodršca za grlo i rekla – nema nasilja. Ako je tako bilo, čija bi to ruka mogla biti? Jedini realni kandidat može biti EU. Mrski, omraženi, notorni EU. Šta bismo onda s tim? Koliko je taj stisak morao biti jak, i koliko je ovdašnji moćnik u stvari bio slab, ako je poslušao uprkos tom što nije samo Vučić, nego je još i Oskar i Čvarak, a ima i brata i sina? Ili, se, na kraju treba i to pretpostaviti, uplašio nas, našeg broja i naše odlučnosti?
Znam, ne zvuči previše ubedljivo. Ali još manje zvuči prihvatljivo da on, Oskar, Čvarak i Vučić uopšte nije bio kriminalac, i da je po osnovnom uverenju rođeni demokrata, te da za njega nema ništa logičnije nego da prihvati rezultate izbora, kakvi god da su. Smeje se čitalac, sve mu izgleda verovatnije od toga. Ili se ne smeje, možda gunđa: koga briga zašto je prihvatio ubedljivi poraz, važno je da smo pobedili. Razumem to gunđanje, iako mislim da je naivno.
Jer, važno je razumeti kako smo se tako lako izvukli iz dojučerašnjeg nepodnošljivog stiska vlasti. Ne govorim ovde o ubedljivoj razlici. Ona se da lako objasniti. Ako su studenti imali savršenu kampanju, dojučerašnja vlast nikada nije vodila lošiju, besmisleniju kampanju. Na stranu nejasne poruke i plakati, sami potezi vlasti od trenutka kada je bilo jasno da ćemo morati jednom na izbore (a zapravo ni to nije moralo da se desi), a i kad su izbori konačno raspisani, režim je čino sve da razjari ljude.
Uzmimo Dejana Vuka Stankovića, kao ministra prosvete, samo bi idiot tako upravljao prosvetom kao što je on to radio – pred izbore. Više je ljudi u prosveti bilo kažnjeno kao žrtve odmazde, nego što su imali koristi od politike ministra prosvete. Pa, pobogu, šta su mislili, za koga će glasati ljudi bez plate u Nišu. I onda, pred same izbore, isplate im jednu od tri plate. Jesu ljudi kvarljivi, ali u toj meri, na koju je očito računao ministar prosvete, ipak nisu. Nema objašnjenja za njihove poteze u kampanji.
Izuzev ako nisu računali na golu silu umesto na glasove. A onda, sila se povukla. I ja se sad pitam zašto, i kvarim izbornu sreću razdraganim pobednicima. Hajde da okrenemo perspektivu. Hajde da bacimo pogled na ove izbore iz ugla sledeće godine. Šta vidimo? Iz razaranja dugog deceniju i po, ko je jedini ostao na političkoj sceni – SNS i studenti. Ako studente ne računamo kao stranku – što oni sami ne žele da budu – onda je političku golgotu u Srbiji od 2012. preživeo samo SNS.
Koliko vam to ima smisla, da jedini krivac za razaranje ostane kao jedini (stranački) politički akter. Sa ozbiljnim pretenzijama da se na sledećim izborima vrati na vlast. Da li su te pretenzije neosnovane? Hajde da vidimo. Mi sad, u ovom trenutku, na svojoj strani u političkom polju imamo samo ovih – neka bude za potrebe ovog teksta iako se još ne zna tačno – 140 poslanika sa liste studenata. Sve drugo, ali apsolutno sve drugo u rukama je dojučerašnjih vlasti. Njih 140 je ulje na vodi.
Kada budu preuzeli vlast, kada nova većina u parlamentu sklopi svoju vladu, ko će im predati vlast i ko će ih dočekati u ministarstvima? Koliko je vremena potrebno da se ti ljudi sklone? Koliko ljudi je potrebno da ih zamene? Gde će se tražiti ti ljudi? Jeste, jeste, ima u našim institucijama i pristojnih ljudi, samo su se povukli pred štetočinama iz bivšeg režima. Ali, zaista, koliko ih ima? I kako će se prepoznati, jednom pošto su utonuli u režimsko sivilo.
Čitaocu na pamet sad verovatno padaju sudije, tužioci, policajci… Sve ono gde leži moć države. I priseća se obećanja lustracije, jednom datog u studentskoj kampanji. E pa, evo nas na tom mostu, pa ćemo videti, zar ne. Ima mnogo ironije u tome da lustracija u Srbiji nije bila poželjna dvehiljadite i kasnije, ali sada, kada sebe vidimo kao žrtve, odjednom vidimo i smisao lustracije i uzdamo se u inače omraženu tranzicionu pravdu. Jer, kako drugačije?
A mediji, šta ćemo s njima? Većina medija je trenutno u rukama, vlasništvu dakle, bivše vlasti (mada, tehnički, to j i dalje vlast u Srbiji). Juče je televizija Nova primila težak udarac ni od koga drugog nego baš od svog novog vlasnika, istina pre režimskog proglašenja poraza. Šta ćemo danas s tim? Šta ćemo s N1, presečenog po sredini, i razbijenog na dve grupe, a u obe su ljudi koji su donedavno savršeno radili zajedno. Može li neko to sad da pomiri?
Rekao sam i to bezbroj puta, i nije mi teško da ponovim – bez N1 i Nove ne bismo imali tako moćne proteste. Oni su stvorili mit o studentima i dali mu imaginarijum. Njihov udeo u ovoj pobedi je ogroman, i to ne tokom same kampanje (tu su već bili počeli da lutaju), nego u proteklih dve godine, od samog početka protesta. Oni su bili okosnica pobunjenog društva, oko njih su se svili pobunjeni žitelji Srbije. I, šta će sad biti s njima?
Hoće li ih možda neko pametan sve zajedno prebaciti u RTS, za koji smo sinoć posle pola 10, videli da ume da bude i pristojan, ili, kako bi oni to rekli, profesionalan. Nema teže osude za sve što su radili u protekloj deceniji i po, od njihovog sinoćnjeg, „profesionalnog“, programa. Da li su te desetine minuta dovoljne da ih iskupe za deceniju i po medijske sramote? Ko će o tome odlučivati? Nova vlada, s novim ljudima; kada; sa kakvim ciljem?
Neka mi ne zameri čitalac što ću s njim podeliti svoj sasvim subjektivni utisak. Slika sinoćne pobede, za mene je slika uplakane Diane Hrke. Od sinoć mi njene reči odzvanjaju kao i priznanje – izgubio sam. Ona kaže – ako im se ne bude sudilo, ja ću im presuditi. Razumem majku i njenu želju. To smo bili svi mi juče i sinoć. Bes nas je vodio. I bes je pobedio. To juče, bio je naš lični obračun s dojučerašnjim režimom. To je režim od nas napravio. Ali to nije dovoljno da se pobeda održi.
Razmišljajte iz perspektive novih izbora, a oni će doći, možda i vrlo brzo. Na te izbore kao jedini politički akter, kako stvari stoje u ovom trenutku, može izaći stranka bivšeg režima s Oskarom, Čvarkom i Vučićem na čelu. To mora da se spreči. I za to nemamo vremena, ako odmah, ali baš danas, ne počnemo da radimo na tome. Zovite to kako god hoćete – lustracijom, tranzicionom ili medijskom pravdom, ali mora biti odmah.
I ne, ne mislim ovde na 6. oktobar i izneverena očekivanja. Valjda smo tada nešto naučili. Mi, obični žitelji Srbije, ne treba da očekujemo ništa u svojim malim, privatnim životima. Bitka će se voditi na jednom drugom planu, i zbog nje ćemo možda trpeti i štetu. Ali, mi koji se sećamo, hajde da ovaj put budemo manje sebični i da ne kukamo kao što smo kukali za 6. oktobrom jer nismo dobili ono što smo (sebično) očekivali.
Ovo je treća šansa koju smo dobili da napravimo pristojnu državu i pristojno društvo. Uprskali smo 1990, pa 2000, i umesto kazne, dobili smo 2026. Hajde da pokažemo da smo nešto naučili i da smo u stanju da budemo pametniji.