Hana Arent je 1951. u knjizi o izvorima totalitarizma napisala nešto što baš važno za nas danas. Idealan podanik totalitarne vlasti, kaže ona, nije uvereni nacista ili uvereni komunista. To je čovek za koga razlika između činjenice i izmišljotine, između istinitog i lažnog, više ne postoji. Pisala je i o masama koje su došle dotle da istovremeno veruju u sve i ni u šta.
Dakle, ne čovek koji veruje. Čovek koji je prestao da proverava.
Od Havelovog piljara koji u izlog stavlja parolu u koju ne veruje, do savremenih istraživanja propagande, priča se ponavlja. Vlasti nisu potrebni ubeđeni. Dovoljni su joj umorni. Ko misli da njegovo mišljenje ništa ne menja, ne troši snagu ni da razume, ni da se usprotivi. Takvog čoveka niko ne mora da pridobije. Dovoljno je da ostane kod kuće. I ne samo to, takav gradi masu koja ima svoju gravitaciju pa pomaže pasivizaciji i drugih.
Psihologija za to ima ime. Šezdesetih godina Seliman je primetio da životinje koje su više puta izložene neprijatnosti iz koje nema izlaza kasnije prestanu da pokušavaju, čak i kad je izlaz otvoren. Nazvao je to naučenom bespomoćnošću. Kod ljudi zvuči ovako: „Probali smo, ništa se nije promenilo.“ Nije to lenjost ni glupost, samo je iskustvo koje se taložilo godinama, dok nije počelo da liči na zdrav razum.
Mene kao psihoterapeuta zanima i šta ova neutralnost čoveku daje. Jer nešto mu daje čim je se drži. Posmatranje je zaštita od akcije, i to vrlo udobna. Dok samo gledam, ne mogu da pogrešim, ne mogu da se zamerim, ne mogu da budem sledeći. Ne moram ni da se razočaram, a mnogi su se već jednom razočarali dovoljno.
Vremenom ta zaštita postane identitet. „Ja nisam od onih što talasaju.“ „Ja se ne bavim politikom.“ Ćutanje se više ne doživljava kao izbor, nego kao karakter, pa i kao zrelost. A neutralni počnu da pripadaju jedni drugima. Svako vidi da i ostali ćute, i to ga umiruje. Ko bi prvi progovorio, morao bi da napusti i tu praktičnu zajednicu.
U transakcionoj analizi ovo zovemo diskauntovanjem. Prvo umanjimo problem, pa mogućnost da se išta promeni, pa sopstvenu snagu. Na kraju ostane „šta ja tu mogu“, izgovoreno mirno, kao zaključak.
U martu 1964. u njujorškom naselju Kju Gardens napadnuta je i ubijena mlada žena, Kiti Đenoveze, ispod prozora stambenih zgrada. Novine su pisale da je 38 komšija gledalo i da niko nije reagovao. Kasnije se pokazalo da je svedoka bilo desetak i da mnogi nisu bili sigurni šta čuju. Ipak, jedna komšinica, Sofija Farar, sišla je niz stepenice i držala Kiti u naručju dok nije stigla pomoć.
Svako je u svojoj sobi pretpostavljao da je neko drugi već zvao.
Psiholozi su od te noći napravili čitavu oblast istraživanja, efekat posmatrača. Kad neko padne nasred ulice, ljudi pritrče. Ali kad šteta curi polako, kao voda iz cevi u zidu, svi čekaju da neko drugi pozove majstora.
Petruška Klarkson predložila je da se dramskom trouglu, u kome se smenjuju Progonitelj, Žrtva i Spasilac, doda još jedno mesto. Mesto posmatrača. On naizgled ne učestvuje, ali bez njega se igra ne bi igrala tako dugo. Svakoj igri treba publika koja ćuti, jer onaj ko čini štetu ćutanje čita kao pristanak.
Posmatrač od toga ima dobit. Ostaje čist. A kad mu savest postane neudobna, često nesvesno pređe u Progonitelja. „Šta je ona radila napolju u tri ujutru.“ Isto se čuje i danas, kad neko nastrada zato što je progovorio: „A šta mu je to trebalo.“ Lakše je okriviti onoga ko je sišao nego priznati da smo mi ostali gore.
Strah iza svega ovoga je stvaran i ne treba ga ismevati. Ali iz uloge posmatrača se ne izlazi posramljivanjem. Izlazi se kad Odrasli u nama dobije dozvolu da pogleda, proceni i napravi svoj korak. Ne mora biti herojski. Sofija Farar nije zaustavila ubicu. Samo je sišla niz stepenice.
Seliman i saradnici su decenijama kasnije došli do još zanimljivijeg zaključka. Pasivnost nije ono što se nauči, ona je podrazumevana. Naučiti se mora osećaj da nešto zavisi od nas. A to se ne uči razmišljanjem, nego iskustvom.
Nekad je to iskustvo jednostavno. Izaći iz stana u nedelju, otići do škole u kraju i ostaviti trag da si bio tu, iz kog god razloga da si do sada ostajao kod kuće. Ljudi iza prozora ne znaju koliko ih ima. A ima ih mnogo više nego što svako od njih misli.