Tihomir Stanić je pozorišni, filmski i televizijski glumac i producent. Na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji kandidat je Studentske liste – Studenti pobeđuju. U razgovoru za Buka magazin govori o razlozima i motivima političkog angažmana i organizovanja.
BUKA: U moru političkog spektakla u kojem su navodni veliki političari glumci svoje vlastite priče, kako se Vi snalazite tu?
Stanić: Shvatio sam ovo kao neminovnost, a ne pitanje sopstvenog izbora. Imam 45 godina u nogama u ovoj umetnosti, na sceni, pred kamerama. Nisam imao nameru da se bavim politikom, osim kao građanin, osim da podržim, osim što sam uvek radio i uvek imao neku društvenu svest. Ovaj put sam ja izabran. To ponavljam često jer smatram zaista najvećim priznanjem u životu: da me studenti sa raznih fakulteta predlože, na kraju izaberu i to traže od mene. Ja sam se u početku i opirao, tvrdio sam da je bolje da ne budem na listi, jer bih ja svakako bio na svakom mitingu i pružio podršku. Smatrao sam da je bolje da kao umetnik podržim listu nego da se nađem na njoj. Međutim, stav tih mladih ljudi je bio takav i ja sam na to pristao. I ja nemam izbora, kao ni ostalih 249 kandidata koji su prihvatili da budu kandidovani — koji se nisu sami kandidovali, za razliku od kandidata u drugim političkim organizacijama i partijama.
Mislim da će ovo što se dešavalo u Srbiji poslednje dve godine, i što se sad dešava, biti predmet velikih socioloških istraživanja i da je ovo jedna značajna pojava. Mislim da nam ovo pruža šansu da po prvi put dobijemo većinsku skupštinu kada naša lista pobedi, koja će ostati ono što skupština treba da bude, a ne paravan za potvrđivanje samovolje bilo kog pojedinca. I ja sada, u skladu sa ovim izbornim aktivnostima, u skladu sa planovima naših medijskih i ostalih timova unutar pokreta, idem tamo gde me pozovu, učestvujem u kampanji i svedočim dok šetam ulicom, dok igram predstave, da su raspoloženje i odlučnost naroda da učestvuju u promenama zaista vidljivi. Pre dvadesetak dana igrao sam predstavu koju igram već 27 godina. Nikada se nije desilo — predstava počinje tako što ja izađem na scenu i govorim monolog — da na samom izlasku dobijem aplauz. Ovaj put se to desilo, jer je taj aplauz faktički bio podrška publike mom političkom angažmanu.
BUKA: Vjerujete li da u moru raznoraznih lidera koji svoju igru na političkoj pozornici koriste za basnoslovno obogaćivanje, koji imaju ogroman tim ljudi koji prosperira od svakog njihovog dobitka ili pobjede, može da se pojavi jedna lista koja nema svog “frontmena”, da izađe na izbore i da oni budu regularni?
Stanić: Ovo je zaista jedna novina. Ovo je jedan spontan pokret koji se desio i rodio kao otpor represiji, otpor samovolji i otpor nekažnjivosti ljudi koji su učestvovali u rekonstruisanju železničke stanice i nadstrešnice koja je ubila ljude. Taj pokret se razvijao, rastao, menjao, i mislim da se dosadašnji model političkog delovanja time veoma promenio. Ja, da ne verujem da je moguće, ne bih to podržao. Od samog početka sam to podržao.
Jedan ovdašnji lojalista uporedio je Vučića sa De Golom i Čerčilom, pa sam gledao kada je De Gol otišao iz politike. Video sam da je to bilo ’69. godine, posle studentskih demonstracija koje su bile ’68. u Parizu. Moguće je da se i ona jedna parola iz tog vremena — „Budimo realni, tražimo nemoguće” — ostvari. To što je delovalo u samom početku kao nemoguće, vidi se po nervozi i po strahu vladajuće strukture. Vidi se da se naš cilj ostvaruje I da se bliži.
Kada pogledate situaciju u Srbiji — ja živim u Srbiji, pa pričam iz prve ruke — tu su decenijama isti ljudi. I sada pojedinci iz nekih opozicionih partija – ili ne znam već kojih – svojim izjavama ili delovanjima daju režimu šansu da diskvalifikuje ovu studentsku listu, iako nisu na njoj. Svojim zahtevima često prkose biračima i izazivaju kod njih raznovrsne strahove. Od početka višestranačja u Srbiji ’90. godine često je postojao utisak da je državna bezbednost učestvovala u formiranju partija i organa. Sada po prvi put mi na toj listi imamo ljude koji se čak međusobno ne poznaju, a koji su se našli zajedno zahvaljujući kriterijumima koje su studenti ispostavili. Oni su na svojim fakultetima diskutovali, proučavali biografije i tražili potvrdu u biografijama svih nas kako bi bili sigurni da nećemo izneveriti principe oko kojih smo se okupili.
BUKA: Koje ključne vrijednosti dijelite sa apsolutno svima na studentskoj listi?
Stanić: U programu koji smo saželi u 11 tačaka, to je u suštini borba protiv korupcije, jačanje institucija, tužilaštva i nezavisne tužilačke policije, zatim departizacija države, konkursi na kojima će se kvalifikovati ljudi koji vode određena javna preduzeće. To je i rešavanje zapošljavanja na određeno vreme kojem se skraćuje rok, što često služi za ucene i manipulacije. Cilj su pioriteti u ulaganju u obrazovanje. Sve su to iskonske vrednosti i potrebe ljudskog roda koje su često postale floskule i zloupotrebljavane zarad ličnog učvršćivanja na vlasti. Ono što mi nemamo, niti ćemo dozvoliti, jeste da se vlast koncentriše u rukama bilo kog lidera.
Često gledam, evo, da se vratimo na globalni nivo, ako sudbina jedne države ili jedne zajednice zavisi od jednog čoveka, onda nešto nije u redu ni sa tom državom, ni sa tom zajednicom. Ako „ovaj ode”, pa mi ne postojimo, onda verovatno i ne treba da postojimo – ako su stvari tako postavljene.
BUKA: Koji je ključni problem regularnosti izborne utrke?
Stanić: Birački spiskovi koji nisu uređeni, način odlučivanja u medijima, taj REM koji nije skrojen kako treba — sve je to neregularno već sad. Republička izborna komisija, Ustavni sud — sve što kontroliše ova vlast je činjenica, i to je postojalo u svim ovim izbornim ciklusima. Nisu oni krađu ili nameru da kradu izbore izmislili sad – oni to rade otkad su došli na vlast sa idejom da tu vlast večno zadrže i da nikada ne dozvole poštene izbore. Tako da ja mislim da su oni svoje kapacitete iscrpeli i da više od onoga što su dobijali na prethodnim izborima ne mogu dobiti. A sada prvi put imamo mogućnost, i to je skoro očigledno, da će se izlaznost povećati i da apstinenti ili ljudi čiji su se glasovi rasipali na različite stranke neće ostati po strani. Na izborima postoji bezbroj lako prepoznatljivih, fantomskih stranaka, ali mislim da one neće odvući značajan broj glasova. Znači, po prvi put masovnošću izlaska na izbore, organizovanjem studenata koji kažu „pametniji ne popušta, pametniji se organizuje”, ogromnim brojem kontrolora, mobilnih timova i rešenošću građana da spreče izborne krađe, manipulacije i lažne glasače — stvari se menjaju. Ja često pričam o tome kako sam nalazio u svom poštanskom sandučetu ili sandučićima u našoj zgradi imena nekih nepoznatih ljudi koji su upisani kao da imaju pravo tu da glasaju. Jednostavno nismo bili organizovani, nismo znali kako to da sprečimo, gde da prijavimo i kako s tim da se nosimo.
Ovih nekoliko meseci, otkad je studentski pokret zatražio izbore, građani su se organizovali. Bezbroj ljudi koje poznajem, a koji nisu na listi i neće imati nikakvu ličnu afirmaciju, ni korist, žrtvuju ne samo slobodno, nego i radno vreme. Podredili su mnoge životno bitne stvari da bi se obučavali za kontrolore, posmatrače i mobilne timove. Ovaj put je rešenost da se stane nakraj izbornoj krađi apsolutno vidljiva.
BUKA: Danima traje kampanja protiv mogućnosti da studentski pokret održi tribinu u Banjaluci. Policija tvrdi da postoji bojazan da neće moći zaštititi studente od reakcije različtih grupa na stavove Studentskog pokreta. Kako gledate na to?
Stanić: Mene to strašno boli. Dobijam pretnje i ja lično — tipa „da li da te koljem u Srbiji ili ovde kad dođeš”, jer sam ja iz Republike Srpske. Ta medijska manipulacija I taj pokušaj da se studenti I studentska lista predstave kao neprijatelji Republike Srpske očigledno uspeva za sada.
Mislim da ćemo oslobađanjem medija i činjenicama koje će isplivati uspeti jednog dana da dokažemo ljudima koji podržavaju ovaj režim koliko su bili u krivu I koliko je ovaj režim radio protiv njih. Vi vidite da su oni uspeli da nas posvađaju, ne samo sa svim narodima u regionu, komšijama, nego i sa sopstvenim narodom. Oni pokušavaju među nama samima da stvore razdor i mržnju i apsolutno manipulišu žrtvama, koristeći tragične događaje za političku kampanju.
Studentska lista ima mudru odluku da se bavi stvarima koje zaista treba rešavati. Umesto da stvaraju atmosferu pogodnu za život, razvoj i saradnju, i da neguju bratska osećanja istog naroda koji živi u različitim državama, oni stalno huškaju i zavađaju — i to ne samo u Republici Srpskoj, nego i u Crnoj Gori i bilo gde drugde. Vi vidite da odjednom, kao najveću diskvalifikaciju nekog od naših kandidata, vlast iznosi tvrdnju da je on Crnogorac, kao da je samim tim već apsolutni neprijatelj srpskog naroda. Pa zašto bi to bilo tako? Zašto bi bilo ko od nas koji smo protivnici ove vlasti imao bilo šta protiv Republike Srpske? Ali to je ona poznata priča „drž’te lopova”. Kada se mi pobunimo protiv korumpirane, autokratske i kriminalizovane vlasti, onda oni kažu da smo mi protiv države. I kako sad dopreti do ljudi i objasniti im da država nije jedna klika koja je okupirala državu, nego smo država svi mi zajedno?
Ja mislim da će mladi ljudi naći načina — što preko društvenih mreža, što oslobađanjem medija — da ubede narod u Republici Srpskoj da je bolje ako je Srbija demokratska i slobodna zemlja, jer tada postoji veći kapacitet da se zaštite sva prava sopstvenog naroda koji se našao u drugim granicama posle ovih besmislenih ratova.
Moj stav o potenciranju tema iz prošlosti je potpuno jasan: na prošlost se uticati ne može, promeniti se ne može, može se samo tumačiti na različite načine. To su činjenice koje su se dogodile, sviđalo se to nama ili ne. To su stvari koje su se desile i nepovratno su takve kakve jesu. A ono na šta možemo uticati jesu ovaj trenutak, sadašnjost i budućnost. Znači, umesto da se koncentrišemo na građenje budućnosti u kojoj se neće potencirati mržnja, ratovi, ubistva i pljačke, vladajuće strukture — tako providno, zarad očuvanja sopstvenih pozicija i kapitala — stalno huškaju ljude jedne na druge zbog različitih stavova o događajima iz prošlosti. A šta će ti različiti stavovi promeniti u činjenicama iz prošlosti? Hoćemo li različitim stavom oživeti nekoga ko je nastradao? Kako ćemo im tako pomoći?
BUKA: Mislite li da ljudi koji sada vladaju, a svoj kapital i uticaj baziraju na ratnom profiterstvu, zločinima, stradanju mogu zaustaviti Studentski pokret?
Stanić: Mi već imamo taj pokret, on je već napravljen i podignut. Pogledajte koliko vladajuća stranka može uopšte da skupi ljudi. U Kragujevcu je sinoć bio njihov miting u hali koja prima 3.760 mesta za sedenje, tako piše na internetu, i dole na terenu je bilo još možda hiljadu ljudi. Znači, to je oko pet hiljada ljudi, a videli smo da su tu bili i predsednik, i svi njegovi funkcioneri sa blindiranim automobilima, blinkerima, svim tim stvarima. Tu se skupilo sve što oni imaju.
Na dočeku biciklista je bilo više ljudi, i to ljudi koji su sami finansirali svoj dolazak, koje niko nije doveo i koji su iz Kragujevca.
Pre nekoliko meseci gledao sam intervju kod fenomenalne novinarke Ljubice Gojgić sa dva studenta. Oni kažu: „Mi smo najjača politička snaga.” Ona pita: „Po čemu to procenjujete?”, a oni odgovaraju: „Kada mi pozovemo ljude na neki skup, dođe neuporedivo više ljudi nego kada vladajuća stranka pozove uz sve svoje resurse, plaćanja i dovođenje ljudi”.
Vi vidite da na tim političkim skupovima koje drži njihov lider — praktično imitator koji sa velikim trudom pokušava da izgradi kult ličnosti — oni u ovoj kampanji imitiraju sve poteze studenata. I kada uspeju da organizuju neki skup, ljudi im beže. Pokupe ono što su im podelili besplatno i odlaze, ne sačekaju ni da čuju šta njihov omiljeni ima da im kaže, jer znaju da su to sve floskule i neistine. Ljudi dovedeni na te mitinge znaju da su dovedeni. U trenutku kada budu sami sa sobom i kada shvate da mogu nekažnjeno da glasaju — da mogu po novim pravilima, iako je zabranjeno fotografisanje, da prekriže one koji ih ucenjuju i zaokruže koga zaista žele, a nadam se se broj tri, tada će se naša prednost u izbornim rezultatima drastično povećati.
Ne može se večno opstajati na lažima. Svest da je ovom režimu i njihovom lideru rok istekao širi se na sve strane. Evo, koga je od evropskih lidera doveo? Ni prijatelj Fico nije došao na taj skup. Izgleda da se iz naftalina vadi Toma Nikolić, koga već zovu „Toma Bajden”, valjda zbog godina. Vidi se da ta vladajuća struktura nije iznedrila nijednu ličnost vrednu poštovanja.
Ne znam ni kako bih opisao ovu nomenklaturu i ovo upropašćavanje svih materijalnih i kulturnih dobara koje je ovaj narod stvorio. Osoba koja je bila i premijer, za koju ne znamo ni kakve je škole završila, bila je i predsednik Skupštine, a sada je uz to i v.d. predsednice države. Meni nije jasno ni kako patriote iz Republike Srpske mogu da podrže nekoga ko na čelo Vojske Srbije dovodi Anu Brnabić. Šta je to, ljudi? Mućnite malo glavom, pogledajte činjenice i valjda će vam onda sve biti jasno.
BUKA: Šta Vam najviše zamjeraju ljudi koji nisu politički aktivni, a jesu možda vaše kolege, poznanici ili prijatelji?
Stanić: Ja sam sada u vremenu kada sam na zaista najvećoj glumačkoj snazi, jer imam dovoljno iskustva i kao producent i kao reditelj, dovoljno sam ostvario svoje ambicije tako da mogu bez straha da kreiram, stvaram, recitujem i govorim. A ja sam to žrtvovao zarad onoga u šta verujem da je opšte dobro.
Verovatno mi niko ništa ne zamera od ovih mojih kolega, jer jedni prave karijere, jedni dobijaju nameštenja, jedni igraju i rade nove predstave. Ja ništa od toga ne radim. Ja sam svoje vreme i svoje profesionalne ambicije podredio Studentskom pokretu i studentskoj listi.
A šta rade režimski mediji? Oni iskoriste činjenicu da sam ja javno govorio o tome kako sam nekad mnogo pio i kako sam snagom karaktera prestao. I sad stalno pričaju o tome kako sam pijanac. Na jednom skupu u Šimanovcima, predsednik opštine poslao je nekog nesrećnog čoveka da mi donese čokančić, unuče Vinjaka, pa mi ovaj daje krišom, kao… pošto sam ja poznata pijandura. Znači, tvrde da sam pijanac, ustaša, antisrbin. Ponekad u šali kažem, najviše me vređa kad mi kažu da se farbam, jer to teško mogu da dokažem — da ne farbam kosu.
Nijednu svoju manu nisam krio. Ja sam o svemu pričao javno i živeo sam u velikoj meri javno. Svi moji poroci i mane su uvek bili vidljivi. Jer, kao što čovek jeste glumac u svojoj prirodi i ima tu potrebu za publikom, tako meni ništa ne smeta i ništa me ne boli, jer sam miran.
Nekoliko puta sa najbližima sam razgovarao o tome da nismo možda u nekoj vrsti zablude. Pokušali smo u odnosu na činjenice — a ne na ono šta mi mislimo — da procenimo da li sam u pravu u ovome što radim. I ja sam apsolutno uveren u sve ovo, potpuno mirno i spokojno, bez ikakvog straha za svoju budućnost, i ličnu i profesionalnu, i intimnu i javnu. Ja sam apsolutno na strani studentske liste i ovih principa oko kojih smo se dogovorili.
Kada pogledate koliko ljudi koji sada podržavaju ovu vlast i čoveka koji je oličenje vlasti — šta su oni o njemu izgovarali pre pet-deset godina? Pa mene bi bilo sramota da to izgovorim, čak ne kao neko lično mišljenje, nego i u nekoj predstavi. Dovoljno je da se pogledaju podržavaoci ove vlasti i da se nađu njihovi stavovi od pre nekoliko godina. Isto tako je dosta smešno koliko oni pričaju o toj „bivšoj vlasti koja je uništila državu”, a svi ti ljudi, najgori iz te bivše vlasti, su sa njima, i od početka su u ovoj vlasti, imaju taj neki kontinuitet. Stvari su toliko očigledne i jasne.
Otrežnjenje naroda koji je poverovao ovim okupiranim medijima biće bolno za njih, intimno bolno. Nama, koji nikad nismo podržavali režim, neuporedivo je lakše i sada. Znate koje je to lepo osećanje kada idete svojom slobodnom voljom na bilo koji politički miting? Kada ne morate, zbog toga što ste ucenjeni radnim mestom, nemaštinom ili nekim nepočinstvom za koje se plašite da će biti otkriveno, da se pretvarate u roblje i izvršioca samovolje bilo kog kabadahije.
BUKA: Koliko dugo traje ovaj režim?
Stanić: Ovaj režim traje od ’87. godine, tako ja nekako mislim. Taj kratki period vladavine Demokratske stranke bio je privid, jer oni nikada te centre moći ili bitna ministarstva nisu kontrolisali. Nikada nisu objavili otvorene dosijee UDBE, što je obećavano. Tako da je ovo jedan kontinuitet. Postojala je nada u promenu, a ta nada je ubistvom premijera Đinđića prekinuta. Dakle, jednim drastičnim aktom kome su se javno radovali nosioci ove vlasti. Jedan je rekao da se napio od sreće, a nekadašnji predsednik Nikolić je rekao: „Ako sretnete Đinđića, pošto je povredio nogu, kažite mu da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom”.
Kontinuitet decenija, očigledno je, ima korene još od 1945. godine. Mislim da je ovo sad prilika da se po prvi put posle mnogo, mnogo vremena uspostavi demokratski sistem u zemlji u kojoj će — ponoviću tu stvar — zaista postojati skupština. Skupština je stub, skupština je zakonodavac, skupština je vlast! Ne može vlast da se koncentriše u bilo kom čoveku, makar on bio anđeo, šta god ko poznavao. Skupština je mesto koje je davno već diskvalifikovano. Znate koliko je kriminalaca, ozbiljnih kriminalaca bilo u skupštini? A ono što tu skupštinu najbolje definiše ovim proteklim decenijama jeste da su to neki vozači ruke, koji sa istom energijom, strašću i voljom dižu ruku za kontroverzne odluke postavljene kako dune nekom lideru. Skupština daje legitimitet nekoj odluci koja se donela u nekom centru moći, ali ne u skupštini.
Skupština koja će imati u svom sastavu ljude od integriteta, bar u ovom većinskom delu, može uticati na demokratizaciju zemlje i na stvaranje klime u kojoj će prave vrednosti imati afirmaciju. Mislim da je to jedan od najvećih kvaliteta ovog pokreta i ove liste.
Koliko će vremena biti potrebno da se promijeni stanje? Da se isprave greške i katastrofalne posljedice po ljude, životnu sredinu, društvo…
Zavisi kad počnemo. Ako počnemo sad, trebaće mnogo manje vremena nego ako počnemo za godinu dana. Što pre krenemo, što pre napravimo promenu, to će manje vremena trebati.
Mi smo vitalan narod. Mi smo dizali ovaj narod i ovu zemlju iz raznih katastrofa, iz raznih nevolja i nedaća. Imamo tu sposobnost da u nemogućim uslovima prepoznamo heroje. Samo ih ne prepoznajemo zato što ova vlast forsira poslušnike, ljigave slugerane, pa nemo prolazimo pored istinskih heroja. U prosvjeti, zdravstvu, u svim sferama društva mi stvarno imamo prave, realne heroje. Kada oni ne budu sprečavani, kada od njih ne bude tražena partijska pripadnost i poslušnost, tek onda mogu da prodišu.
Aca Popović, pisac, priča – bio je na Golom otoku i nije bio ogorčen na ove koji su se ponašali tamo neljudski. On kaže: „Kad stavite čoveka u neljudske okolnosti, kako od njega da očekujete ljudskost? A kad stavite čoveka u okolnosti u kojima može da svoju vrlinu iskaže, onda će se to jako brzo promeniti.”
Ljudi su suštinski dobri, ljudi imaju potrebu za dobrom, ljudi imaju potrebu da vole jedne druge i da pomognu jedni drugima. To je usađeno, to je ono što nas čini ljudima, i samo im treba pružiti mogućnost. Imamo bezbroj primera iz istorije kada je izgledalo da je nemoguće, a ispostavilo se da jeste moguće. Znate kakvo će olakšanje biti za sve ove ucenjene i naterane ljude? Kako će olakšanje biti kad ih više niko ne bude pitao za partijsku pripadnost, kad to bude tema jednom u četiri godine kada su slobodni izbori?
Lepo je što ovi mladi ljudi koji su pokrenuli sve ovo nemaju u svom iskustvu ta razočaranja koja često ljude pasiviziraju. Meni je lako u mojoj profesiji, ja sam već na to navikao: svaka predstava mora da se odigra ponovo. Ništa vi nemate od toga što ste dobro igrali pred 500 ljudi, sad dođe sledeća predstava, dođe novih 500 ljudi, pa morate hajde iznova. Znači, čovek se mora iznova, iznova, iznova boriti za svoje dostojanstvo i za mogućnost da ispolji najbolje što ima u sebi.
Imamo toliko sposobnih inženjera, lekara, ljudi u svim oblastima koji jednostavno nisu hteli da učestvuju u kriminalu, u tom bestragnom bogaćenju, i zato su bili društveno marginalizovani. Sad se oni vraćaju jer su našli sebi slične.
U tih 16 minuta tišine ja sam učestvovao često. Šta sve oseti čovek u tih 16 minuta, dok stoji pored nepoznatih ljudi koji isto tako ćute i razmišljaju o sebi, svom životu, svojim greškama, željama, snovima, mogućnostima…
Trenutak na Slaviji, 22. decembra pre dve godine – prvi put sam tad to video: moje dete pokaže ovako telefon i na njemu krupnim slovima piše „15 minuta tišine”. I onda stotine hiljada ljudi — ništa se nije čulo! Nijedan uzdah, nijedan ton, ništa se nije čulo. Kada stotine hiljada ljudi zajedno, sami sa sobom, ćute i razmisle o tome do čega nas je doveo ovaj režim i ovakav način organizovanja društva, onda se tu stekne jedna snaga koja je mitska. Vasionska. Nepobediva.
BUKA: Kada se govori o umaranju, o apatiji, o pasivnosti, ostaje nejasno zbog čega su te misle ili ta osjećanja prisutni. Koliko dugo traje neodlučnost, koliko traje kontinuiran otpor u ovom društvu?
Stanić: Ja sam ubeđen da je ovo kraj ovog režima. Čak i sam lider SNS-a ili kako se već zove to što su se ujedinili radikali i prikriveni radikali, to sve nije na toj listi… On je neki dan rekao: „Ako mi pobedimo, onda je kraj. Kraj svega. Nema škola, nema fakulteta, nema sredstava, nema tužilaštva”.
To je nemoguće, jer ovo društvo ne zaslužuje kraj. Ovo društvo i ovaj narod tek treba da stvore prave vrednosti. Tako da će ovo što su studenti posejali rasti i razvijati se u otpor svakom narednom režimu koji bi sebi dozvolio da se odrodi od pravih vrednosti. Taj otpor biće parlamentaran. Ja mislim da su ovo nekako prelomni, ključni trenuci uopšte u istoriji srpskog naroda. Imam osećaj da sam i svedok i saborac značajnih društvenih promena, i da krajnji cilj nije samo pad ovog režima, nego jedna apsolutna promena u svesti da čovek može uticati na sopstveni život i da može, zajedno sa svojim bližnjima, doneti boljitak i sebi i drugima.
Problem je odsustvo svesti da je moguće promeniti ovo stanje. To je ono što ljude drži u ovoj potrebi da zadrže postojeće stanje. Još se plaše. Još se plaše promena.
Ipak, nosioci promena su ljudi rođeni 2003., 2004., 2005., 2006. Oni nisu zatrovani ni mržnjom, ni rijaliti programima Pinka, ni dnevnicima RTS-a. Oni su građani sveta. Oni su u svemu ravnopravni sad. Mi nismo imali informacije, a oni su istog časa obavešteni o svemu. Oni gledaju I slušaju muziku koju slušaju svi mladi ljudi u svetu, dele vrednosti koje pokreću svet napred. Tako da je to generacija koja nema mnogo zajedničkog sa nama, osim tog biološkog. Ja imam već odavno — od kad sam rešio da slušam svoju decu, meni je sve u životu bilo bolje. Te priče „a mi, a kad sam išao peške” — to je folklor koji treba negovati kao jednu lepu uspomenu na prošlost, ali to ne može biti recept za život i budućnost.
BUKA: Postoji li izvan većih gradova dominantan osjećaj ljudi da su zanemareni, da im se političari samo obraćaju, da uopšte s njima i ne razgovaraju? Kako to utiče na političku situaciju?
Stanić: Uvek do sada je jedini parametar bila partijska pripadnost, poslušnost i pristajanje ljudi da ne misle svojom glavom. Studentski pokret ne zanemaruje te ljude, ne vrednuje ljude pogrešno, ne stavlja se u poziciju da neke ceni više.
Neki dan sam bio u Vranju, pa sam pre toga otišao u jedno selo kod Vranja, na ručak kod čoveka koji je aktivista SNS-a, a koji je dan ranije bio na Vučićevom mitingu. Ja sam došao na naš miting dan kasnije, i taj čovek me je ugostio, ja sam tamo ručao, pričao sa njegovom porodicom. Oni su podržavaoci ove vlasti i mi smo pričali dva sata. Mislim da sigurno neće biti tako zaslepljeni onim što im vlast nudi, jer su od mene čuli — pa su mi rekli: „A, pa čekaj, kad ovo čujem, onda možda i jeste tako kao što ti kažeš”.
Ja sam video da u svakom tom selu, u svakoj toj najmanjoj sredini, postoji student koji ide od kuće do kuće i razgovara s ljudima, omogućavajući im da čuju nešto drugo od onog što im nude ove vladajuće režimske medijske kuće, jer bilo koji drugačiji glas je ukinut. Ljudi tamo nemaju mogućnosti da vide bilo koji drugi televizor. Ljudi imaju zdrav razum.
Sve do sad je samo funkcionisalo na silu i na lažima. Sad i u Kragujevcu učešljavaju kako će, u budućnosti, da vode računa da ljudi dobiju vodu i kanalizaciju. Sad, 2026. godini…A pritom s tim ljudima niko od tih SNS-ovaca ne razgovara, nego im se samo naređuje. I naknadno odlaze, i vidi se u toj kampanji kako iskrsavaju — pristalice ovog režima, kad progovore, odmah isplivaju.
U tom razgovoru neko svemoćan obećava nekome kuću, vodu, kanalizaciju ili asfalt. U svim tim sredinama, lokalna vlast je bila birana sa imenom Aleksandar Vučić. Nema niti jedne koju je narod odabrao, nego je uvek stranačka mašinerija dovodila svoje poslušnike. Mnoge stranke su delovale slično, po istim principima. SNS je, na primer, prepisao svojevremeno program Demokratske stranke.
Na predstojećim lokalnim izborima neće postojati samo te liste. Glasači će prepoznati ljude čije mane i vrline znaju, a ne pod pritiskom u kome vide kupovine glasova, ućutkivanje, blaćenje i prebijanje protivnika. I to će biti apsolutno jasno.