Isak Vorgučić je direktor Radija „KIM” u Čaglavici kraj Prištine, suvlasnik i brewmaster u zanatskoj pivari “Pivdžan” u Gračanici. Sticao je vojno, teološko i novinarsko obrazovanje. Živi u Gračanici sa suprugom i djecom. U razgovoru za BUKA magazin komentariše situaciju u kosovskom političkom i društvenom životu nakon presude liderima OVK.
BUKA: Kako presuda Hašimu Tačiju i liderima OVK utiče na političku stabilnost, uzimajući u obzir reakcija stranaka i zvaničnih institucija?
Vorgučić: Iako, spolja gledano, može da izgleda da je politička stabilnost na Kosovu poljuljana zbog prvostepenih presuda Specijalizovanih veća, događaji koji su usledili demantuju ovakav pogled. Naime, nakon skoro dve godine političke krize i nemogućnosti da se, nakon više puta ponavljanih izbora, izabere predsednik skupštine, formira vlada ili izglasa predsednik, upravo je izricanje presuda dovelo do političke kohezije. Niti je među političkim partijama, niti u kosovskoj javnosti bilo disonantnih tonova u vezi s tim. Ne baš s lakoćom, ali uz pritisak albanske javnosti i nakon dve i po sedmice demonstracija veterana OVK u Prištini, vlada je uspela da uz glasove opozicije dobije dvotrećinsku većinu za izbor nove predsednice, čime su konačno uspostavljene sve neophodne institucije. Do svega toga ne bi došlo bez šireg političkog konsenzusa koji upravo obuhvata i paket radikalnih izmena zakona o Specijalizovanim većima.
BUKA: Kako inicijative za izmjene zakona i mandata Specijalizovanih vijeća utiču na odnos prema prošlosti, suočavanju, mehanizmima tranzicione pravde?
Vorgučić: Izmene zakona i odnos prema prošlosti na Kosovu nisu u ovom slučaju potekli od institucija, nego iz naroda. Odnos javnosti prema OVK bio je na marginama sve do pre šest godina, kada su potvrđene prve optužnice u Specijalizovanim većima. Tada su sve više počeli javno da se ističu simboli OVK, a sve je eskaliralo pre mesec dana, izricanjem presuda. Treba u svemu tome razumeti da ova organizacija za kosovske Albance predstavlja vojsku koja se suprotstavila represiji Miloševićevog režima i vojnih, paravojnih i policijskih snaga, čiji su pripadnici, što je takođe sudski dokazano, činili zločine nad albanskim stanovništvom. U tom smislu, među kosovskim Albancima, uključujući sve medije, intelektualce i civilni sektor, postoji unisona podrška za OVK i njene lidere, bez obzira na prvostepeno dokazane zločine. Ako pak pogledamo širi region, ovakav odnos ne predstavlja usamljen slučaj, već jedan širi obrazac i opšte pravilo.
BUKA: Koje su realne mogućnosti za proces sankcionisanja drugih lidera i konkretnih egzekutora zločina? Da li to poglavlje čeka takozvanu “hladnu istoriju”?
Vorgučić: Ono što nije poznato široj javnosti ili se namerno prećutkuje jeste da do sada, prema zvaničnim podacima, postoji preko četrdeset sudskih procesa, uključujući protiv komandanata i boraca OVK, pred lokalnim kosovskim sudovima. Do 2018. godine sudije UNMIK-a i EULEX-a donele su preko trideset osuđujućih presuda, uglavnom za ilegalna pritvaranja, premlaćivanja i mučenja kosovskih Albanaca koji su predstavljali političke protivnike ili su bili sumnjičeni za kolaboraciju. Međutim, slučajevi koji su uključivali zločine nad Srbima uglavnom su na lokalnim sudovima završavani oslobađajućim presudama usled nedostatka dokaza ili povlačenja svedoka. Par osuđujućih presuda za ovakve slučajeve doneo je Međunarodni krivični tribunal u Hagu, kao i sudovi u Srbiji.
BUKA: Koja je reakcija međunarodnih partnera, prvenstveno SAD-a i EU?
Vorgučić: Vašington i Brisel su upravo ključni sponzori Specijalizovanih veća, pa su nakon izricanja presuda pozvali na bespogovorno poštovanje sudskih odluka, podršku nezavisnosti suda i očuvanje vladavine prava, uz istovremeno izražavanje duboke zabrinutosti zbog potonjih pokušaja Prištine da izmeni zakon i suzi nadležnosti suda. U toj podršci, međutim, ističu princip individualne odgovornosti i odbacuju narativ da je suđeno celoj OVK i njihovoj borbi za slobodu. Ipak, kada su u Prištini počeli protesti, koji su u više navrata eskalirali u nasilne, lokalne strane ambasade na Kosovu izdale su saopštenja ili direktno upozorile svoje zaposlene i sunarodnike da izbegavaju mesta ovakvih okupljanja.
BUKA: Kakve će biti dugoročne posljedice ovih presuda na dijalog Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Evropske unije?
Vorgučić: Dijalog odavno ne postoji, a zbog institucionalnih kriza i u Prištini i u Beogradu niko ga i ne pominje. Očekuje se verovatno nakon stabilizovanja institucija, međutim, i nakon toga pitanje je kako će se dijalog nastaviti. Prištinska strana u poslednje vreme kao ključni uslov za nastavak dijaloga ističe zahtev za izručenje Milana Radojičića, odgovornog za napad i ubistvo u Banjskoj 2023. godine, a koji se u poslednje vreme pojavljuje u javnosti u okviru predizbornih aktivnosti vladajuće stranke u Srbiji. Trenutno je, međutim, očigledno da ni jedna ni druga strana nemaju faktičke i iskrene EU aspiracije, pa samim tim ni želju da u rešavanju međusobnih problema osluškuju stavove Brisela.
BUKA: Kako će se odluka suda u Hagu odraziti na percepciju nasljeđa OVK, nasljeđa ratnih devedesetih u zvaničnom narativu kosovskih vlasti?
Vorgučić: Presude ratnim vođama OVK ujedinile su političare i javno mnjenje većinskog stanovništva na Kosovu do te mere da proces kritičkog sagledavanja njihove uloge tokom rata izgleda nemoguć. Narativ, koji je sličan onom u svim zemljama regiona, da je onima koji su se branili od agresora i bili žrtve sada presuđeno zbog zločina, samo je pojačan prvostepenom presudom, a to se neće umanjiti bilo potvrđivanjem iste bilo oslobađanjem na apelacionom sudu.
BUKA: Postoji li mogućnost ozbiljnih promjena izazvanih situacijom?
Vorgučić: Promene su već nastale. Odmah nakon rata KFOR je razoružao OVK, zabranio nošenje amblema i uniformi i zahtevao da se zastavice sa ovim oznakama, recimo, uklanjaju iz automobila. Čak je i period do i posle proglašenja nezavisnosti protekao bez simbola borbe ili uz njihovo sramežljivo isticanje. Pre šest godina, kada su se pojavile prve parole „Sloboda ima ime – OVK“, nekolicina kosovskih intelektualaca osporavala je značaj uloge ove formacije u odnosu na celokupnu operaciju NATO saveza na Kosovu. Danas izgleda da ne postoji Albanac koji bi se usudio da išta kritički kaže o OVK, a zastave i simboli su po prvi put nakon 1999. godine u širokoj javnoj upotrebi, sreću se na svakom koraku i na mnogim automobilima. Stvar je podignuta do te mere, da ne bih isključio mogućnost da u budućnosti, u vezi s najavama o integraciji srpskog školstva, Priština postavi uslov da se i u srpskim udžbenicima na Kosovu revidira odnos prema ovoj organizaciji.