Trumpova administracija je nedavno objavila dve naizgled nepovezane vesti. Prva se tiče suvoparnog pravnog mišljenja na 52 stranice iz Ministarstva pravde kojim je Zakon o predsedničkoj dokumentaciji iz 1978. proglašen neustavnim. Druga je uz pomoć veštačke inteligencije generisana video prezentacija Trumpove predsedničke biblioteke u obliku solitera na obali Majamija.
U oba slučaja poruka je ista: pravno mišljenje – iz pera pravnika koji se istakao pokušajima promene izbornih rezultata 2020 – Trumpu daje slobodu da uništava dokaze o svojim nepočinstvima, a zamišljena građevina u zalivu Biskejn više liči na hotel iz Las Vegasa nego na biblioteku. One koji su pomislili da će svetlucavi soliter biti napunjen dosadnim hartijama i knjigama predsednik je razuverio rečima: „Ne verujem u izgradnju biblioteka i muzeja. To će verovatno biti hotel.“ Obe vesti jasno ukazuju na želju predsednika da zaobiđe predsedničke odgovornosti. Zato je ovo pravi trenutak da se osmisli strategija za sprečavanje ove politički motivisane amnezije.
U tekstu pomenutog pravnog mišljenja koji su pravnici većinom ocenili kao tumačenje sastavljeno sa zapanjujuće lošim namerama, T. Elliot Gaiser iz Ohaja, bivši službenik Samuela Alitoa, poznat po učešću u poricanju izbornih rezultata, tvrdi da Kongres nema pravo da zahteva od predsednika da čuva predsedničku dokumentaciju. Dužnost izrade i trajnog čuvanja dokumenata nema jasnu „zakonsku svrhu“ i „ometa svakodnevni rad“ šefa izvršne vlasti. U pitanju je zakon usvojen posle otkrivanja nedela predsednika Richarda Nixona, koji je za sebe tražio diskreciono pravo da odlučuje o tome šta će od dokumenata i snimaka biti sačuvano, a šta uništeno.
Kongres je na to odgovorio usvajanjem prvog Zakona o čuvanju predsedničke dokumentacije i arhive iz 1974. godine, čime je država preuzela pravo staranja nad Nixonovim dokumentima. Nixon je na to odgovorio tužbom, ali Vrhovni sud je odbacio mišljenje njegovih advokata da zakon narušava načelo podele vlasti. Sudije su iskoristile priliku da naglase koliko je važno da „američki narod ima mogućnost da pristupi svojoj istoriji i rekonstruiše je“. Kongres je posle toga usvojio još obuhvatniji Zakon o predsedničkoj dokumentaciji na koji se nije žalio nijedan predsednik pre Trumpa.
Trumpov nemar, blago rečeno, u rukovanju dokumentima nije nov. Posle prvog mandata on je dokumente iz Bele kuće odneo sa sobom na Floridu. Ima ironije u tome što izveštaj Jacka Smitha o tome, koji sadrži nacrt optužnice od 40 tačaka za nedozvoljeno rukovanje tajnim dokumentima, nikada neće biti objavljen zahvaljujući zloglasnoj Trumpovoj sutkinji Aileen Cannon. Trump je prošle godine otpustio glavnu arhivarku Sjedinjenih Država, inače prvu ženu na toj poziciju, i objavio da će njene dužnosti od sada obavljati Marco Rubio (koji verovatno nema važnijeg posla), a u tome će mu pomagati niko drugi do predsednik Fondacije Richard Nixon.
Mogućnost gubitka dokumenata ne zabrinjava samo istoriografske pedante. Njihovo nestajanje dovodi u pitanje naše pravo da državne službenike pozivamo na odgovornost. Trumpove ulizice slave „najtransparentniju administraciju u istoriji“, mada je od prvog dana njegovog drugog mandata transparentna samo njegova spremnost da pomiluje sve koji za njega obavljaju nezakonite radnje. Pomilovani su najveći nasilnici u neredima 6. januara 2021. Istražitelji angažovani da utvrde činjenice o ovoj pobuni uklonjeni su iz FBI-a i Ministarstva pravde. Baza podataka s optužbama i video snimcima takođe je nestala sa veb stranice Ministarstva pravde.
Trump u ovom mandatu želi da se osveti svima koji su mu se zamerili (da ne pominjemo mnoge moćne aktere koji su njegov povratak videli kao priliku za plasiranje sopstvenih agendi, od vlasnika prljavih industrija, preko kripto influensera do belih suprematista). Zato ima neke perverzne logike u njegovoj odluci da umesto predsedničke biblioteke sagradi hotel sa pozlaćenim spomenikom sebi u natprirodnoj veličini i boingom 747 parkiranom u staklenom lobiju. To je možda pravi prikaz dostignuća iz njegova dva mandata.
Izgleda da će on nastaviti sa velikodušnim pomilovanjima svojih lakeja. Neki mediji su preneli da se Corey Lewandowski iz Uprave za unutrašnju bezbednost hvalio da može da uradi šta god poželi, jer će ga Trump uvek pomilovati (kasnije je negirao tu izjavu). Ne znamo da li su Kristi Noem i Pam Bondi dobile takve garancije posle odlaska sa svojih funkcija, ali ako predsednik želi da ih zadrži pod kontrolom (i spreči da sa sobom ponesu važne dokaze) verovatno ne bi trebalo da im daje previše eksplicitna obećanja. Kada kucne čas polaganja računa, možda će se praviti i da se ne seća nekih od svojih bivših saradnika.
Kako se suprotstaviti amneziji i sračunatom ometanju mehanizama za pozivanje na odgovornost, to jest kako zaštititi ono što sud opisuje kao pravo američkog naroda na pristup svojoj istoriji? Demokrate mogu da se zalažu za zaštitu dokumentacije ili da pokušaju da javno postide one koji uklanjaju veb stranice i tumačenja događaja iz američke istorije (mada to neće mnogo pogoditi sigurno najbesramniju administraciju u američkoj istoriji). Takođe mogu osnovati neku vrstu komisije za istinu (koja može i ne mora ponuditi pomirenje). Mada je često opisivana kao neuspešna, kongresna komisija za istraživanje događaja od 6. januara obavila je dobar posao ispitivanjem svedoka i prikupljanjem video snimaka, koji jasno prikazuju nasilje koje bi republikanci danas najradije zaboravili.
Što se tiče predsednikovog prava na pomilovanja, tu ideju su očevi nacije preuzeli od britanskog monarha, pretpostavljajući da će predsednik koji bude zloupotrebljavao to pravo jednostavno biti opozvan. Kao što je rekao Alexander Hamilton: „Strah od optužbi za slabost ili popustljivost osiguraće… odmerenost.“ Postoji pravna mogućnost podizanja optužnica povodom neprimerenih pomilovanja, ali pošto je predsednik praktično dobio puni imunitet odlukom Vrhovnog suda iz 2024 – na koju se Gaiser obilato poziva u svom mišljenju o nekažnjivosti – šanse za to su male. Usvajanje novog ustavnog amandmana takođe je malo verovatno – ali kao i mnoge druge stvari koje mogu biti od koristi u eri oporavka političkog sistema posle Trumpa, trebalo bi da i to ostane na stolu kao jedna od mogućih opcija.
Project Syndicate, 07.04.2026.
Preveo Đorđe Tomić