Političari, sveštenici i korupcija su glavne kočnice napretka i pomirenja u Bosni i Hercegovini, jedan je od zaključaka jedinstvenog istraživanja koje su u proteklih sedam godina sproveli istraživači iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Velike Britanije.
Jedan od rezultata je i onaj da u BiH nije sve onako kako se čini, a potvrdili su se i uvrijeđeni stavovi o bh. političarima. Skoro svi ispitanici imaju stav da politički lideri tri konstitutivna naroda podstiču vjersku i etničku podijeljenost, da su zaglibljeni u korupciji, te da se ne zauzimanju za građane. Sveštena lica su kritikovana za nacinalizam, korupciju, hipokriziju i mijenjanje stavova u zavisnosti da li su sa službom na teritoriji u kojoj imaju više ili manje vjernika, nedostatak izvinjenja drugim zajednicama i ograđivanja od ratnih događaja ispred svojih zajednica.
Takođe većina stanovništva širom Bosne i Hercegovine – iz svih konstitutivnih naroda i izvan njih, od najreligioznijih do onih koji uopšte nisu religiozni, svih uzrasta i profesija – shvataju potrebu za pomirenjem veoma ozbiljno i većina njih tvrdi da je ekonomski napredak trenutno važniji od društvenih ili političkih promjena.
O samom istraživanju, njegovim nalazima i zaključcima za BUKU govori jedna od istraživačica, Ana Zotova iz Centra za empirijsko istraživanje religije (Novi Sad-Sarajevo).
Poštovana Ana, nakon sedam godina koliko je trajalo istraživanje “Izgradnja pomirenja i povjerenja u BiH”, kakva je vaš zaključak, koliko smo mu zapravo blizu, odnosno koliko smo od njega daleko?
U istraživanju termin pomirenje ne zamišljamo kao cilj, već proces i želimo sagledati koliko u BiH društvu ima aktivnosti i ustanovljenih praksi koje uključuju izgradnju odnosa. Intervjuisani koji su izabrani iz grupa profesija značajnih za proces pomirenja (političari, verskih lideri, novinari, profesori i nastavnici, direktnori i aktivisti nevladinih organizacija) s kojima smo imali intervjue 2018. godine složni su da u narodu postoji želja i dobra osnova za pomirenje jer se komunikacija, saradnja i druženje odvijaju na svakodnevnom i praktičnom nivou. Takođe, intervjuisani smatraju da rad organizacija civilnog društva i svi vidovi religijske saradnje doprinose procesu pomirenja iako su često praćeni problemima i nepoverenjem. Obrazovne institucije su pod pritiskom, ali imaju određen prostor za pozitivno delovanje na proces pomirenja. Kako bi međuljudski odnosi u zajednici bili bolji, ocenjeno je da su potrebne promene, ali da je neke moguće pokrenuti s većim uspehom, a druge s manjim. Među prvima se nalaze, na primer, aktivnosti kojima se narod edukuje za njihova demokratska prava, obaveze i načine političkog delovanja; aktivnosti koje jačaju optimizam kod građana kao što su kulturno-umetnički sadržaji i više pozitvnih vesti; jačanje solidarnosti u okviru profesija, itd. Ono što BiH drži još uvek daleko jeste pregršt različitih predstava o budućnosti BiH kao države, koje stoje suprotstavljene i o kojima se ne razgovara kao o mogućim realnim rešenjima. U svesti građana su prisutne kao pretnje ili želje bez jasnijih predstava šta takve promene donose sa sobom, koje benefite i gubitke. Rad na pitanjima prošlosti prema oceni intervjuisanih ne izvodi se u duhu izgradnje odnosa i nedostaje saradnja, kontinuitet i metodologija rada. Često navođen i ozbiljan problem je medijska distorzija i senzacionalizam koji je prema oceni intervjuisanih zajednički produkt političkog i ekonomskog pritiska na medije i lične odgovornosti zaposlenih u medijima.
Šta su ispitanici naveli kao najveće kočnice pomirenju u BiH i koga vide kao najveće krivce?
Skoro svi intervjuisani (94%) su izvesna ponašanja političara naveli kao prepreke. Intervjuisane osobe, koje su inače na odgovornim pozicijama, najviše su nezadovoljne nacionalističkom i ratnom retorikom i perpetuiranjem podela kroz funkcionisanje institucija, na primer, obrazovnih. Drugi ozbiljan problem predstavlja korupcija kojom se pravi šteta javnom dobru i pojedincima. Razrađeni mehanizmi ucenjivanja i korupcije individua iz struktura koje povezuju narod sa vlašću poput zaposlenih u državnim službama ometa ostvarivanje građanskih prava i ograničava uspeh aktivnosti organizacija civilnog društva. Intervjuisani su takođe isticali da se političari nedovoljno zauzimaju oko pitanja i problema svakodnevnog života građana koje predstavljaju. Mehanizmi ucenjivanja sežu do svih pojedinaca radi čega ljudi odstupaju od profesionalnih etika ili svojih uverenja. Na primer, intervjuisani predstavnici organizacija civilnog društva, verski lideri, nastavnici, profesori, istraživači i novinari su ukazali da postoji strah od etiketiranja i odmazde od svoje nacionalne ili verske grupe kada se komentarišu osetljiva pitanja ili se intenzivnije sarađuje sa drugim konstitutivnim narodom. Skoro polovina značajnih aktera za pomirenje (44%) intervjuisanih 2018. godine i 78% anketiranih građana 2013. godine smatra da je građanima potrebno više poznavanja sličnosti i razlika tri konstitutivna naroda i da bi to smanjilo konflikte i predrasude. Iako se ljudi svakodnevno susreću i na praktičnom nivou sarađuju, ne znaju dovoljno o verskim učenjima i običajima jedni drugih, nepoverenje zbog minulih ratnih iskustava se zloupotrebljava, a prisutna je i opterećenost skrivenim nacionanlim političkim agendama. Rad medija je druga sfera kojoj je upućeno najviše primedbi (66%) i one se odnose pre svega na količinu negativnih sadržaja, zatim na neproverene informacije i nacionalistički diskurs izveštavanja.
Postoji li neka vidljiva razlika u mišljenjima građana među entitetima, nacionalnim grupama, činjenice da li ispitanici dolaze, ili ne, iz političke sfere?
Na osnovu anketnog istraživanja 2013. godine na 2 606 ispitanika analizirane su razlike u viđenjima procesa pomirenja između tri konstitutivna naroda. U tu svrhu napravaljen je poduzorak ispitanika koji su se istovremeno izjasnili kao Bošnjaci i muslimani, Hrvati i katolici, Srbi i pravoslavci, i upoređivano je kako vrednuju dvadeset koraka procesa pomirenja. Sedam ponuđenih koraka ka pomirenju odnosilo se na budućnost za građane sva tri konstitutivna naroda imaju veći značaj od pitanja prošlosti. Prva tri koraka su za sve ista: ohrabrivanje i podsticanje dece školskog uzrasta da razgovaraju o tome koja su im zajednička očekivanja kada je u pitanju budućnost, osiguravanje da se politički lideri ozbiljno angažuju oko ljudi koje predstavjaju i međusobno razumevanje i poštovanje različitosti među građanima i građankama. Razlike postoje i tiču se pitanja prošlosti i državnog uređenja. Bošnjacima je značajan korak rešavanje pitanja genocida, a Hrvatima ustavne promene. Koliko su građani u tome autentični, a koliko pod uticajem politike i medija ne znamo, no, istinskog pomirenja neće biti i bez rada na pitanjima prošlosti od strane sva tri konstitutivna naroda, tvrde intervjuisani 2018. godine. Važno je reči da se statistički značajnom pokazala razlika koja postoji unutar nacionalnih grupa, odnosno da nacionalne grupe ne treba zamišljati kao homogene u pogledima. Tako, na primer, veću podršku procesu pomirenja daju pripadnici sva tri konstitutivna naroda kada žive na teritoriji gde su malobrojniji, a manju kada su višebrojniji. Analiza je objavljena u knjizi “Uloga religije, porodice i obrazovanja u procesu pomirenja”.
Što se tiče mišljenja dvadeset političara koji su ušli u uzorak od 77 intervjuisanih 2018. godine, obuhvatili smo predstavnike svih političkih gledišta i smatramo da izneseni stavovi predstavljaju širok obuhvat gledišta što nam je bio cilj. Za tematski obuhvaćene sektore (politiku, medije, obrazovanje, religiju i nevladin) radili smo analizu da li ljudi iz struke probleme svog sektora vide drugačije od onih izvan njega. Nije utvrđena razlika u stavovima između političara i ostalih u vezi problema koji se tiču politike. Pri tom, dali su vrlo konstruktivne predloge za njihovo rešavanje.
Pored politike i korupcije koja je u vrhu “krivaca” koje su ispitanici naveli kao prepreke pomirenju, spominju se i sveštena lica?
U izjavama intervjuisanih akcenat je na potrebi da verski lideri daju veći doprinos afirmaciji univerzalnih i moralnih vrednosti u društvu, osmišljavanju života i poštovanju drugih i drugačijih. Prema većinskom mišljenju napori sveštenih lica u tom pravcu postaju jalovi ako se kombinuju sa nacionalističkim izjavama. Negovanje identiteta ne vodi nužno u sukobe, ali zavisi kako se to radi, kada i u kom društvu. Problem nastaje sa konkretnim načinima kojima neka verska lica neguju identitete u aktuelnim društveno-političkim okolnostima i u narodu koji je iscrpljen zloupotrebama identiteta i podgrevanjem strahova. Jačanje verskih identiteta je počelo pre rata što usložnjava tumačenja i vibracije izjava i postupaka. Sveštena lica su kritikovana za nacinalizam, korupciju, hipokriziju i menjanje stavova u zavisnosti da li su sa službom na teritoriji u kojoj imaju više ili manje vernika, nedostatak izvinjenja drugim zajednicama i ograđivanja od ratnih događaja ispred svojih zajednica. Sobzirom na moć koju imaju u narodu i blaže jezičke konstrukcije poput “mi” i “oni” imaju jak odjek. Intervjuisani ove probleme ocenjuju kao zloupotrebe religije od strane politike ili pojedinaca iz vjerskih zajednica. Treba imati u vidu nekoliko sledećih momenata. Bilans kritika i pohvala intervjuisanih na račun politike i medija je negativan, a na račun prosvete i religije pozitivan. Predstavnici verskog sektora su samokritičniji od drugih, u smislu da su svoj sektor kritikovali više nego što ih kritikuju drugi.
Teorijski, negovanje odnosa kroz identitete vodi poštovanju tuđeg identiteta i za društvo je zdravije od potiskivanja. Jedan verski lider zaključak izvodi na sledeći način: verske zajednice imaju ulogu u negovanju identiteta, imaju duži kontinuitet nego država i zato su najpozvanije da neguju međuljudske odnose i uključe se u proces pomirenja.
Ispitanici su naglasili i potrebu za integriranjem pomirenja u podijeljene nacionalne-vjerske-školske programe i izvan školsko učenje. Kako to komentarišete?
Većina ispitanika smatra da je neophodno integrisanje pomirenja u školske programe. Zakoni koji regulišu obrazovanje, nastavne planove i programe, užbenici i nastavnički kadar kritikovalo je 70% prosvetnih radnika i 66% ostalih, međutim, ne očekuju promene. Ako se stanje u školstvu analizira kroz tezu da bi školstvo moralo biti odgoj ljudi za konkretno društvo kojim se oni uče svemu što im je potrebno za život u tom društvu, iz organizacije nastave se iščitava da se deca pripremaju za podeljeno društvo, ali se na njih nesistematično prenose i sva nerešena pitanja oko prošlosti i državnog uređenja. Kao načine integrisanja pomirenja u škole i fakultete u uslovima kakvi jesu intervjuisani su istakli da je važno da nastavnički kadar što više sarađuje među sobom na profesionalnoj osnovi, da veroučitelji i nastavnici nacionalnih predmeta predaju neke nastavne jednice zajedno, da deca pohađaju kvalitetne vanškolske aktivnosti koje ih spajaju po interesovanjima i upoznaju jedni druge kako bi se razbile predrasude i razvilo osnovno ljudsko poštovanje. Ispitanici su razočarani oskudnim sadržajima o BiH kao zajedničkoj državi u okviru predmeta geografija / zemljopis.
Kada sve ovo sagledamo i zaključimo da su građani svjesni da politički lideri tri konstitutivna naroda potiču vjersku i etničku podijeljenost, prosto je nevjerovatno da ih građani već tri decenije biraju? Socijalni psiholog i jedan od anketiranih dobro je to objasnio: “Pred izbore diže se tenzija, ludilo nastaje. Oni u Sarajevu pojma nemaju što se ovdje događa, mi nemamo pojma šta se događa u Sarajevu, a Hrvati ništa ne znaju ni o Sarajevu ni o Banja Luci. I vi onda imate, u stvari, tri javna mnjenja koja su zatvorena i koja domaći političari vrlo često, čini mi se sinkronizirano, kontroliraju.”
Intervjuisani su nastojali da razumeju ovu pojavu kroz različite razloge zbog kojih nezadovoljni građani ipak glasaju za iste nacionalističke stranke. Vi ste naveli jedan od njih koji pripada političkim manipulacijama. Govorili su još o strahu od novih političara, nepoverenju i u poziciju i opoziciju, nedostataku lidera koje bi podržali, strahu od postupaka političara druga dva konstitutivna naroda, bezsadržajnosti predizbornih kampanji i zauzetosti borbom da prežive. Intervjuisani su navodili i različite načini krađe izbora preko zaposlenja, pritiskom na verske zajednice, manipulacijom penzionera pa sve do davanja mita. Naglasili su potrebu da narod menja svoj odnos prema politici, da OCD i drugi pomognu da se građani edukuju o svojim demokratskim pravima, obavezama i načinima političkog delovanja i da se razvija kritička svest u društvu. Intervjuisani su dali veliki broj predloga na čemu se može raditi i niz saveta građanima kakve ljude da biraju.
Kako institucionalizovati tu hrabru, pojedinačnu, individualnu spremnost građana Bosne i Hercegovine za pomirenje i obnovu povjerenja?
Individualna spremnost građana za pomirenje u nekim institucijama ima mesta da se ispoljava, dok se u drugim sankcioniše. Na primer, veroučitelji i učitelji imaju mogućnost da praktikuju dobre međusobne odnose u nekim školama, dok u drugim ne. Kako jedna grupa intervjuisanih uopšteno kaže, svako treba doprinositi pomirenju kroz svoj posao, ispunjavanjem obaveza vlastite struke i donošenjem odgovornih odluka. Isticana je i važnost multietničkog umrežavanja na nivou struke u rešavanju zajedničkih problema. Kroz sindikalnu solidarnost mogu se ojačati ljudi zaposleni u institucijama koje povezuju narod i vlast. Neophodno je i više podržavati napore organizacija civilnog društva. Predlog dat od strane organizacija civilnog društva, koji proizilazi iz njihovog iskustva sa državnim institucijama, jeste da treba raditi dobre projekte koji unapređuju funkcionisanje u nekom sektoru i kojima se rešavaju problemi građana jer kada se razviju država često prihvata saradnju i promene zažive u državnom sektoru. Saradnja državnih institucija sa nevladinim sektorom odvija se ako imaju od toga neke koristi. Umrežavanje pojedinaca spremih za saradnju iz različitih institucija i sektora je jako važna za uspeh u rešavanju ekonomskih, socijalnih, obrazovnih i svih drugih problema koji pogađaju građane.