Foto: Predrag Trokicić
Besni rat učenika protiv nastavnika. I nastavnici su u nemilosrdnom
sukobu protiv đaka i države. Ratuje i država, protiv nastavnika i đaka, a
preti i roditeljima. U ratu su, takav je utisak, svi protiv svih.
Prirodno stanje. Gde je taj zmaj – zovu ga Levijatan – da zavede red.
Ne, ne mislim na Vučića. On se ne javlja. O svemu ima šta da kaže, ali
tamo gde su stvari manje-više lako rešive, i gde zavise sasvim od
njegovog režima – za razliku recimo od notornog kosovskog pitanja o
kojem ne ume da umukne – on ćuti.
Istina, ponekad dovikne da nema niko jači od države, ali svrha te
buke je da ne pomislimo da države u stvari nema. A nema je. Nije država
to što bi sad da obara ruku s decom. Dosetio se ministar, zabraniće deci
da nose mobilne telefone u škole. Deca pokazala zube, i sad će dobiti
preko zuba. Recimo odmah ministru – nemate šanse protiv dece. I da je
Srbija država, kao što nije, ne bi se mogli zabraniti mobilni u školama.
Ministar zaboravlja, najveći broj roditelja daje mobilne telefone deci
za dogovore i za kakvu-takvu kontrolu u uslovima gole borbe za
preživljavanje, pošto nemaju vremena da se neposredno staraju o svojoj
deci.
Kaže ministar, da roditelji povedu računa, vaspitanje se nosi iz
kuće. Pošto je temeljno razorio porodice i ponizio roditelje neprekidnim
egzistencijalnim pretnjama, sada režim kaže – ne radite dobro svoj
posao, niste dobri roditelji. Pobogu, zar je ministar za sebe spreman da
tvrdi da je dobar ministar, da dobro radi svoj posao?
Ne samo što problem ne ume da reši, ministar ne ume ni da ga
identifikuje. Zbog, kako sam kaže, par procenata incidenata u školama,
on bi da kazni sve učenike, i to kaznom koja se ne može sprovesti.
Slično se ponašaju i nastavnici – traže status službenih lica. I oni bi
da se obračunaju s decom, to jest da u njihovo ime država preti deci i
kažnjava ih. Ista ona država koja ih potcenjuje i ignoriše kad god joj
se obrate. U razbuktalom ratu, nastavnici traže saveznika na pogrešnoj
strani. Njihovi glavni saveznici bi trebalo da budu roditelji i deca.
I malo obavešteni čitalac zna, dečje nasilje najčešće je posledica
nasilja nad decom. Nasilju su sklona deca formirana u nasilničkom
okruženju. Čitalac će požuriti da zaključi da je onda nasilje u školama
očekivano pošto smo svi izloženi siledžijskoj državi. Ali, nije tako.
Najveći broj roditelja i dece nekako se i dalje brani od nasilja države.
Kako-tako uspevaju barem da međusobni odnos sačuvaju od razornog
režimskog uticaja. Pošto je to tako, onda se pojedinačnim incidentima
treba tako i baviti – individualno. Ne bi me čudilo ako bi se pokazalo
da su sada već spremljeni za linč, dečaci iz Trstenika zapravo pre nego
što su kinjili nastavnicu i sami bili žrtve.
Umesto da se u Trsteniku socijalni radnici i psiholozi posvete
svakome od njih trojice pojedinačno, kolektivno smo požurili da od njih
napravimo simbole i u njima otelovimo čitavu generaciju, svu decu
zajedno. Da li zaista verujemo u to da su nam sva deca siledžije bez
ljudskosti? Ako da, onda još možemo samo da ugasimo svetlo i zatvorimo
vrata. To je, drugim recima, kraj naše zajednice (ili – budimo patetični
do kraja – civilizacije). Naravno da nije tako. Ne samo da ima još nade
za ovu zajednicu, nego se ne treba unapred odreći ni ova tri dečaka.
Čitalac je, međutim, delimično i u pravu – problem nije samo
individualan. Jednom kada su se nesrećno stekli uslovi za nasilje, ono
će biti oblikovano prema već formiranim društvenim obrascima. Nastavnici
su laka meta. I to ne zato što ih ne poštuju đaci ili roditelji, nego
zato što ih ne poštuje država. Nema neke suštinske razlike između
incidenta u Trsteniku i nasilja prethodnog ministra – notornog Šarčevića
– nad prosvetnim radnicima. Prvo je bio siledžija ministar, a onda su
došli učenici siledžije. Ministar je zadao obrazac. Ministar je bio
čvrstorukaš. Ministar je pokazivao mišiće umesto pameti. On je konačno
izmakao tle ispod nogu nastavnika.
Sticaj nesrećnih okolnosti koji je odveo decu u nasilje ponudio je i
model za njegovu artikulaciju – ministra kao uzora za mlade nasilnike.
Ovaj novi ministar nikako da se oslobodi tog uzora. Čak su i nastavnici
interiorizovali zlostavljača, i sad traže status službenih lica.
Ako se već obraćaju državi, umesto statusa službenih lica, nastavnici
bi trebalo da traže – sasvim jednostavno – bolji status. Zahtev da im
se plate povećaju za 25 odsto mnogo je bolja reakcija na incident iz
Trstenika nego želja da se postane službeno lice. Nisu učenici i
roditelji degradirali status nastavnika, to je svim sredstvima što joj
stoje na raspolaganju uradila država. Prvi znak da je država počela da
poštuje nastavnike bilo bi povećanje njihovih plata. Ako tekući ministar
zaista želi nešto da preduzme, onda treba da zaboravi na radne grupe,
zabranu mobilnih ili status službenih lica. Naprosto, samo treba da
poveća plate nastavnicima. Ista ta država koja mladima ove godine mimo
svakog smisla i zakona deli novac u ratama, i tako ih korumpira, taj
isti novac, pored ostalog, mogla je da preusmeri ka nastavnicima. Hoću
da kažem, novca ima, ali se on namerno uskraćuje prosvetnim radnicima.
I tako stižemo do poente. Incident u Trsteniku država koristi da
razbukti rat nastavnika protiv učenika i roditelja i tako sakrije
pogubne učinke svojih prosvetnih politika. Za incident su krivi, prema
ministru, i đaci i roditelji i moderne tehnologije. Samo je država
nevina. Nastavnici kao da su naseli na tu priču, i sad traže da ih
država zaštiti od učenika (i roditelja). A zapravo, ni nastavnici, ni
đaci, ni roditelji ne smeju pustiti ministra da se jeftino izvuče. On
mora da plati, barem tih 25 odsto povećanja plate, za početak.
Peščanik.net, 02.12.2022.