Savski trg u Beogradu, foto: Predrag Trokicić
„U ovoj zemlji više nema primarnog siromaštva“, izjavila je Margaret Tačer za Catholic Herald
1978, pet meseci pre nego što je postala britanska premijerka. „Ima
siromaštva uzrokovanog neznanjem da se upravlja kućnim budžetom, ljudi
ne znaju kako da troše svoju zaradu“, ali takvo siromaštvo nije proizvod
socijalne politike već „defekta ličnosti“. U svom obraćanju
iz 1996, šest godina nakon što su je poslanici njene stranke oterali sa
funkcije, Tačer je opet istakla da „siromaštvo nije pitanje imetka, već
ponašanja“.
Između te dve izjave, tokom njenih 11 godina na vlasti, realnost
politike Margaret Tačer – smanjenje najviše stope oporezivanja uz
istovremeno smanjenje socijalnih davanja, uništavanje proizvodne
industrije i sindikata – dovela je do ogromnog porasta i siromaštva i
nejednakosti u Britaniji.
Mantra da siromaštvo „nije pitanje imetka, već ponašanja“ nije
specifično tačerska. Uverenje da odgovornost za siromaštvo snose oni
koji su siromašni i uskraćeni, a da su siromaštvo i nejednakost moralna,
a ne politička pitanja, ima duboke istorijske korene i utiče na javne
politike i danas.
Duga je istorija okrivljavanja, pa čak i kažnjavanja siromašnih za
njihovu bedu: od viktorijanskog pojma „nezaslužne sirotinje“, preko teze
o „kulturi siromaštva“ iz 1960-ih i krstaškog pohoda
novih laburista na „problematične porodice“, do Ijana Dankana Smita
koji će ograničiti izdvajanja za roditelje sa više od dvoje dece kako bi
siromašne naučio da „deca koštaju“, kao da oni to već ne znaju.
U poslednjih nekoliko godina, dok su torijevci pokušavali da se
predstave kao saveznici radničke klase, otvoreni razgovor o klasi gurnut
je u drugi plan u britanskom društvu. Ali eksplozija štrajkova tokom
prošle godine i pad podrške konzervativnoj vladi vratili su u opticaj
mnoge stare teme.
Izgleda kao da postoje dve Britanije: jedna je ona u kojoj većina nas
živi, a druga ona iz torijevske mašte. Postoji Britanija u kojoj je
prošle godine prihod najsiromašnije petine stanovništva opao
za 3,8 odsto, dok je prihod najbogatije petine porastao za 1,6 odsto. U
toj zemlji je bivši ministar finansija „nehajno“ propustio da plati
više novca na ime poreza nego što većina medicinskih sestara zaradi u
životu. U njoj ljudi umiru od hipotermije jer ne mogu sebi da priušte grejanje.
A tu je i Britanija u kojoj, kako piše Daily Mail pozivajući se na izveštaj o „zavisnosti od države“ konzervativne organizacije Civitas, više od polovine stanovništva dobija
„nešto ni za šta“. U toj zemlji je porez na dohodak navodno „prikriveni
porez“, zbog koga su najbogatiji prinuđeni da plaćaju više. U njoj Li
Anderson, torijevski poslanik iz Ešfilda, deli lekcije medicinskim sestrama kako da pametnije troše novac.
Pitanje je da li Daily Mail shvata da najbogatijih 10% građana plaća polovinu ukupnog poreza na dohodak zato što poseduje polovinu
ukupnog bogatstva u ovoj zemlji. Neko bi se takođe mogao zapitati da li
je poslanik iz stranke čiji je bivši lider morao da traži zajam
od 800.000 funti jer nije mogao da preživi sa premijerskom platom od
164.080 funti, u poziciji da medicinskim sestrama – koje godišnje
zarađuju 30.000 funti – drži predavanja o tome zašto bi trebalo da budu
zahvalne za ono što dobijaju.
Veća individuacija društva u godinama nakon Margaret Tačer i erozija
klase kao izraza kolektivne svesti, omogućili su da se siromaštvo
predstavi kao proizvod moralnog neuspeha, pre nego društvenih problema,
kao posledica individualnog delovanja a ne strukturnih nejednakosti.
Ako je dugogodišnje uverenje koje krivicu pripisuje pojedincu
iskrivilo debatu o siromaštvu, na debatu o nejednakosti uticao je jedan
savremeniji trend: rastuća tendencija da se jednakost posmatra u okviru
„različitosti“. „Kada zatražite više jednakosti, oni vam daju više
različitosti“, primećuje američki profesor Volter Ben Majkls. „Ali
raznolika elita ne prestaje da bude elita zato što je raznolika.“
Majklsovo zapažanje deo je nove zbirke eseja provokativnog naslova Svaka politika je klasna politika.
Tekstove su on i njegov kolega, profesor i aktivista Adolf Rid mlađi,
pisali tokom poslednjih 20 godina, kritikujući prelazak sa jednakosti na
različitost i brisanje klase iz analize nejednakosti. Rid i Majkls ne
poriču značaj rasizma ili diskriminacije žena, ali insistiraju na
centralnom mestu klase u svakoj raspravi o društvenim nejednakostima.
Moralna snaga zahteva za različitošću proizlazi iz činjenice da su se
mnoge grupe – rasne manjine, žene, gejevi i drugi – istorijski
suočavale sa diskriminacijom i bivale isključivane sa položaja moći i
privilegija. Težnja ka većoj različitosti se stoga razume kao težnja ka
većoj jednakosti i pokušaj da se uklone barijere isključenosti.
Jednakost i različitost nisu sinonimi. Čak i dok društva i
institucije postaju raznolikije, u mnogima od njih se nejednakosti
produbljuju. Kako Rid sarkastično primećuje, stvorena je „moralna
ekonomija“ gde se „društvo u kojem 1% stanovništva kontroliše 90%
resursa može smatrati pravednim pod uslovom da su od tih 1% oko 12%
crni, 12% Latinoamerikanci, 50% žene, uz odgovarajuću proporciju LGBT+
osoba“.
Drugim rečima, politike različitosti ne dovode nužno do
preispitivanja nejednakosti, već je samo čine „pravičnijom“. Većina onih
koji zagovaraju politike različitosti to čine jer se gnušaju
nejednakosti. Ali u prelasku sa „jednakosti“ na „različitost“ najviše
marginalizovani često ostaju zaboravljeni. Fokus se pomerio sa rešavanja
potreba radnika iz manjinskih zajednica na pružanje boljih mogućnosti
za profesionalce iz srednje klase. „To što su neki pripadnici manjina
bogati i uticajni nije pobeda svih crnih ljudi“, primećuje Majkls.
Sva važna pitanja današnjice oblikovana su klasnim podelama. I kada
moralizujemo baveći se siromaštvom i kada se jednakošću bavimo preko
pojma različitosti, mi samo zamagljujemo uticaj klasnog pripadanja na
stvarne živote ljudi.
The Guardian, 29.01.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 01.02.2023.