Demokrate nisu dobile netom završene izbore u Sjedinjenim Državama, Trump ih je izgubio. To ne kažem ja, da se odmah razumemo, to kažu komentatori američkih izbora. Pored njih, tako je izbore za dva doma američke skupštine razumeo i predstavio i sam Trump. U predizbornoj kampanji, on je išao uokolo i molio svoje pristalice da zamisle da izbori nisu parlamentarni nego su baš predsednički i da je on kandidat na njima. Glasajte za mene, govorio im je. Ispostavilo se da pristalica nije bilo dovoljno.
Slično se ponašao i Vučić pred izbore od 25. oktobra. Išao je uokolo i predstavljao sebe kao jedinog kandidata na parlamentarnim izborima sa još 249 svojih klonova na listi. Ni njegovih pristalica, videli smo, kao ni Trumpovih, nije bilo dovoljno. Tako je sam Trump dobrim delom kreirao referendumsku atmosferu na polovini svog drugog predsedničkog mandata. Da li ste za moju politiku, šta god to bilo, ili ste protiv nje, pitao je birače. I oni su mu rekli da su protiv.
Nije Trump samo kreirao referendumsku atmosferu pred izbore. Pored toga, dobar broj republikanskih kandidata za mesto u senatu ili u kongresu izabrao je i podržao sam Trump. I u tom smislu, izbori su bili referendumski, ili za ili protiv Trumpa birali su žitelji Sjedinjenih Država. Reklo bi se, pobeda je američkim demokrata sama pala u krilo. I pogrešilo bi se. Oni su radili izuzetnu kampanju, i u načelu su promenili profil njihovih kandidata sa mnogo novih progresivnih crta. (Trump bi rekao – pobedili su komunisti.)
Ali, svima njima, bilo da stižu sa progresivnog ili sa umerenog krila svoje stranke, nesumnjivo je išlo naruku implicitno, a u kampanji zapravo i eksplicitno pitanje – za ili protiv Trumpa. Ređaju se sad tumačenja ubedljive pobede demokrata: progresivno krilo, koje je apstiniralo pre dve godine na predsedničkim izborima, vratilo se silovito u političku utakmicu (istina je da je Trump pre dve godine osvojio, ako dobro pamtim, manje ili približno glasova kao kada je ranije izgubio od Bidena u utakmici za svoj drugi mandat, što ide naruku tumačenju da se deo ka demokratama nastrojenih birača vratio).
Ali, kaže se još i da je veliki broj mladih birača i birača iz „manjinskih“ (ili etnički ili rasno obeleženih) zajednica prevagnuo ubedljivo na stranu demokrata. I verovatno je i to delimično tačno. Pogotovo onaj deo objašnjenja koji se tiče mržnje koju je Trump potpirivao između raznih zajednica – mržnja je prestala da bude pogon za dobijanje glasova, kandidati demokrata na nju su odgovorili pozivima na ljubav (jeste, kao naši studenti). Kaže se još i ovo – a meni je to najzanimljivije – da u Sjedinjenim Državama ima veliki broj birača koji od izbora do izbora menjaju političku stranu i glasaju drugačije nego što su prethodno glasali. Navodno, ti birači su doneli pobedu Trumpu 2024, kao što su ga sad koštali poraza. Na ovo ćemo se vratiti.
Pre toga da ukratko završimo priču o demokratama kao „pobednicima“. Pobednicima pod navodnicima – bez obzira na to što je van svake sumnje logično da na izborima sa dva politička aktera (demokratama i republikancima) jedan mora da izgubi a drugi da pobedi, pa ako imamo gubitnika, moramo imati i pobednika. Dakle, pod navodnicima da bi se još jednom naglasilo da su demokrate više pobedile zato što je Trump izgubio, a ne zato što su sami po sebi bili neodoljivo privlačni biračima.
Jer, da je drugačije, ne bi sad komentatori opominjali demokrate da se ne ponesu u pobedi i da ispravno razumeju da je sticaj političkih okolnosti doveo do njihovog uspeha a ne izvanrednost njihovih kandidata, iako neki zaista jesu izvanredni. Što se same kampanje demokrata tiče, koliko sam do sad video, niko nije imao zamerki: bila je to uzorna kampanja. Pored opomene, komentatori pozivaju demokrate da dobro razmisle kako da uz sebe zadrže novodobijene pristalice, barem u naredne dve godine, do novih predsedničkih izbora.
Time se hoće reći da programi i politike s kojima su sad izašli pred birače verovatno neće biti dovoljni i da demokratska stranka mora da menja nešto u svom ustrojstvu i svojim osnovim načelima ako želi da ponovi izborni uspeh. Jedan od predloga je da se još više otvori prema predlozima sa svog progresivnog krila (jeste, Bernie Sanders i njegovi predlozi nama ovde prvi padaju na pamet). Drugi predlog je neobičan, i kod nas, rekao bih, sasvim neprimenljiv i nepotreban – kaže se, naime, da demokrate u dva predstavnička doma ne treba da se troše u gonjenju i istragama Trumpovih zlodela i kršenja zakona; naprotiv, moraju da se okrenu biračima koji su im doneli pobedu.
Jer, verovatno demokrate ne treba podsećati na taj bolni poraz iz 2024, ti isti birači (oni, dakle, koji su skloni da promene mišljenje) pre dve godine su glasali za Trumpa, a sad za demokrate, i pitanje je za koga će glasati za dve godine. Oni treba da budu u fokusu novih politika demokrata. Ako sam dobro uhvatio vest, demokrate pak već najavljuju pokretanje procesa protiv Trumpa u dvodomnoj američkoj skupštini. Dobro, videćemo šta će biti. Ali, treba reći, za ceo svet je veliko olakšanje što će sad imati ko da makar i delimično sputa razobručeno Trumpovo ponašanje na mestu predsednika Sjedinjenih Država. (Uključujući tu i bezumne najave upotrebe – „majke svih bombi“.)
Što inače i jeste logika američkih takozvanih međuizbora. Najčešće su stranke iz čijih je redova tekući predsednik gubile većinu na tim parlamentarnim izborima. To bi se moglo nazvati planiranom, u ustav upisanom, ravnotežom moći, to jest ograničenom vlašću, iliti – ako baš hoćete – ustavnom demokratijom. Mi pak ovde znamo – kod nas su retko kad predsednik i parlamentarna većina stizali iz različitih političkih grupa, što mnogo govori o domaćim kapacitetima za kontrolu moći. Godine 2012. bili smo na ivici da se to dogodi, i nije se desilo. Kasnije ćemo o tome.
Vratimo se takozvanim prevrtljivim biračima. Dakle, ima komentatora uverenih u to da su baš ti birači odlučili predsedničke izbore i 2024. i ove sad parlamentarne izbore 2026. Samo što ih oni ne zovu prevrtljivim, već kažu da su to birači koje niko ne poseduje i koji glasaju u skladu s tim kako identifikuju probleme i kako vide predloge za njihova rešenja koje nude akteri na izborima, a u Americi su to uvek s jedne strane kandidati vlasti, a s druge kandidati (jedne) opozicije. Zato se rezultati na međuizborima redovno razumeju i kao direktna ocena rada tekućih vlasti.
Ako na njih tako gledamo, onda postoji neposredna korelacija između ocene rada Trumpa u prve dve godine njegovog drugog mandata i rezultata na međuizborima. Komentatori kažu, malo koji predsednik pre Trumpa, ako ijedan, ušao je u međuizbore s tako lošim stavom javnog mnjenja o njegovom radu. Jednostavno rečeno, Amerikanci su ogorčeni Trumpovim drugim mandatom. Ili: Amerikanci ne praštaju podizanje cena goriva, da to kažemo najjednostavnije i najbanalnije.
Samo, što nas ni to ovde ne zanima najviše. Zanimaju nas birači koje „niko ne poseduje“. Ta fraza podsetila me je na par tekstova Srđe Popovića iz 2012. Seća se čitalac, tu je notornu 2012, a ja bih – bez imalo ironije i preterivanja – rekao: tu strašnu i pogubnu godinu, obeležio dolazak novoradikala na vlast. Na razne načine se tumačila promena vlasti. Seća se čitalac, demokrate i socijalisti imali su dogovor da u koaliciji nastave i posle izbora. I zaista, posle izbora imali su većinu u parlamentu i mogli su da zadrže vlast.
Međutim, kandidat demokrata izgubio je na predsedničkim izborima. Moglo se to shvatiti kao kazna za njegov dotadašnji politički rad na mestu predsednika, ali je ipak prevagnulo mišljenje da su kandidata demokrata izdali inače demokratski nastrojeni birači. E, na ovo potonje tumačenje odgovorio je Srđa Popović tako što je objasnio da birače niko ne poseduje i da niko ne može sa sigurnošću da računa na njihov glas. Apelovao je Popović na to da birači moraju da zadrže pravo da odlukom za koga će glasati u stvari ocene kandidate (pogotovo iz redova vlasti).
Jeste, zna čitalac i to, Popović je time direktno odgovorio kandidatu demokrata koji je te 2012. izgubio na predsedničkim izborima. Taj kandidat žalio se kako su ga izdali/izneverili njegovi birači. Popović pak kaže – nema tvojih birača, birači su birači bez predznaka, i niko unapred ne može da broji njihove glasove kao svoje. Jeste, pričao je Popović onda kao što sad pričaju američki komentatori o takozvanim prevrtljivim biračima – s poštovanjem, uz uvažavanje njihovog dostojanstva i integriteta.
Samo, biće da je tad Popovića malo ko ozbiljno pročitao. Izuzev možda novih vlasti. I ne, nije ih zanimao Popovićev demokratskim potencijalima nabijen argument o dostojanstvu birača. Naprotiv, pitali su se kako da jednom zauvek zagospodare biračima i njima, to jest njihovim glasovima raspolažu kao da su njihov posed. Ne kažem da je to bilo strano i demokratskoj stranci pre toga, da razmišlja a nešto i uradi u vezi s tim (uostalom, broj visokih funkcionera iz te stranke, pa i iz samog kabineta poraženog kandidata koji je netom prešao u redove pobednika svedoči nešto o tome), ali novoradikali su to sproveli bezobzirno i do kraja.
Kao što je to sad uostalom hteo da uradi i sam Trump – ponudio je da kupi birače, to jest njihove glasove za pet hiljada dolara po glasu. Nije mu prošlo.
Rezultate od 25. oktobra možemo onda razumeti i kao veliko oslobođenje birača od stega novoradikala na vlasti. I kao podsetnik da u onih milion i sedamsto hiljada glasova za uskoro bivši režim barem polovina pripada onima kojima je koalicija na vlasti raspolagala kao da su joj posed ili – zaoštrimo do kraja – robovi birači. Ne treba sumnjati da će se i oni na prvim sledećim izborima osloboditi, pod uslovom da se pre njih raskinu ekonomske a u stvari robovske stege kojima su ih držali u potčinjenosti.