Prikaz knjige
Matthewa Goodwina „Values, Voice and Virtue: The New British Politics /
Vrednosti, glas i vrlina: nova britanska politika“, Penguin Books 2023.
Radikalni američki sociolog C. Wright Mills pisao je 1956. godine o nečemu što je u naslovu svoje knjige opisao kao Elitu moći.
Američka elita, primetio je, predstavlja „kompaktan društveni i
psihološki entitet“ koji se „uzdiže iznad nižih slojeva populacije
službenika i radnika“ i čije vrednosti su „diferencirane“ u odnosu na
„niže klase“. „Svi njihovi sinovi i kćeri“, dodaje, „pohađaju koledže,
često posle privatnih škola; zatim se venčavaju između sebe… kada se
dobro udaju ili ožene, stiču pravo da poseduju, zauzimaju pozicije,
donose odluke.“
Sedam decenija kasnije, u novoj knjizi pod naslovom Vrednosti, glas i vrlina,
britanski politikolog Matthew Goodwin na sličan način govori o „novoj
eliti“ u Britaniji. Već prepoznatljiv pristup temi koji Goodwin usvaja
oslanja se na radove komunitarističkih i „post-liberalnih“ mislilaca iz
nekoliko poslednjih godina. Britanija je dobila „novu dominantnu klasu“
koja je zauzela institucije i nameće ostatku nacije svoje „radikalno
progresivne kulturne vrednosti“, udaljavajući se od konzervativnog
instinkta većine.
To je slika koju bi Mills odmah prepoznao. „Usvojeni identitet
ambicioznih i uspešnih diplomaca elitnih škola“, piše Goodwin, „pruža im
presudno važan kolektivni osećaj jedinstva“ i „oblikuje njihove
vrednosti i lojalnost kolektivu“. Takav osećaj zajedničkog identiteta
„učvršćen je društvenim mrežama na kojima se oglašavaju diplomci sličnih
elitnih univerziteta. Pripadnici ove elite najčešće stupaju u brak
unutar iste grupe.“
Sličnost zapažanja između kojih stoje decenije ne treba da nas
iznenadi. Ideja o zasebnoj novoj eliti definisanoj obrazovanjem i
prihvaćenim vrednostima, koja zauzima dominantan položaj u odnosu na
populaciju ostalih ljudi, ima dugu predistoriju i često je korišćena
tokom 20. veka. Korene aktuelne debate o novoj eliti treba tražiti u
70-im godinama 20. veka. Barbara Ehrenreich i njen suprug John objavili
su 1977. rad
u koma su skovali frazu „profesionalno-menadžerska klasa“. U tekstu su
opisali nastajanje nove klase profesionalaca sa univerzitetskim
diplomama – od inženjera i pripadnika srednjeg menadžmenta do socijalnih
i kulturnih radnika – koja se razlikuje od stare srednje klase i
suštinski je važna za funkcionisanje kapitalizma. Barbara i John
Ehrenreich su se nadali da je tu klasu moguće mobilisati za progresivne
ciljeve. Ali, upozoravali su, ista klasa može proizvesti nešto što „na
prvi pogled izgleda kao kontradikcija: anti-radnički radikalizam“.
Mnogi na levici već nekoliko godina tvrde da smo upravo to i dobili.
Jedna od najbeskompromisnijih analiza „anti-radničkog radikalizma“
dolazi iz pera američke naučnice Catherine Liu, u knjizi pod naslovom Skupljači vrlina.
Oslanjajući se na rad bračnog para Ehrenreich, Liu tvrdi da je
profesionalno-menadžerska klasa na univerzitetima, u ekspertskim
institucijama i nevladinim organizacijama prerasla u elitu koja „u
svojim osobenim kulturnim preferencijama i ukusu pronalazi opravdanje za
nepokolebljivi osećaj superiornosti u odnosu na radne ljude“; elitu
koja „zamagljivanje istine, balkanizaciju i formiranje interesnih grupa
pretpostavlja pokušajima istinskog preobražaja društvenog poretka“.
Pripadnici ove elite prisvajaju sebi razne vrline kao sredstvo
potvrđivanja sopstvenih vrednosti. To je grupa koja na više načina
odgovara onome što Goodwin opisuje kao „novu elitu“.
Prikaz profesionalno-menadžerske klase koji nudi Catherine Liu mnogo
je oštriji od Goodwinovog. Takođe je realističniji. Liu ne tvrdi da su
skupljači vrlina nova vladajuća klasa. Kao sledbenici Berniea Sandersa,
najviše joj smeta to što nova klasa, nakon što je odbacila klasno
utemeljenu politiku i prihvatila „performativnu transgresivnost“,
sprečava stvarnu društvenu promenu. Dok Goodwin tvrdi da je „uzrok
današnjih političkih turbulencija“ preuzimanje kontrole nad društvom od
strane „radikalno osvešćenih“, Liu shvata da je nova elita zapravo
proizvod, a ne uzrok političkih turbulencija, jedna od posledica
demontiranja masovnih pokreta za društvene promene.
S druge strane, Goodwin je uveren da pripadnici nove elite
„upravljaju Britanijom“, nakon što su potisnuli staru vladajuću klasu
„aristokrata, zemljoposednika i industrijalaca“. Ideja da Gary Lineker
ili Mehdi Hasan, britanski novinar naseljen u Sjedinjenim Državama, ili
Sam Freedman, istraživač u Institutu za državnu upravu (koje Goodwin
nabraja kao ključne predstavnike nove elite), utiču na naše živote više
nego Rishi Sunak ili Andrew Bailey, guverner centralne banke, najblaže
rečeno je neuverljiva. Isto tako, tvrdnje da ljudi koji su odgovorni za
politike štednje, zakone koji su uništili sindikate i smanjivanje plata
medicinskih sestara i radnika na železnici zapravo ne kontrolišu poluge
moći u ovoj zemlji zapanjujuće su kratkovide i pokazuju da je
post-liberalna briga za radničku klasu performativna, isto koliko i
anti-rasizam „nove elite“.
Istina je da je nova generacija mislilaca i aktivista pomogla da se
konsoliduje nova kultura koja više polaže na identitetsko mišljenje i
sklonija je cenzuri (ali i manje rasistička, spremnija
da prihvati prava žena i gej populacije). Ipak, tvrdnje da je to nova
vladajuća klasa ukazuju na slabo razumevanje načina na koji moć
funkcioniše i na to gde su njeni pravi izvori.
Liberali koji sede u medijima, ekspertskim grupama i na
univerzitetima nesumnjivo učestvuju u oblikovanju nacionalnog dijaloga.
Ali sve to nije ni približno tako jednostavno kao što Goodwin tvrdi. On
navodi istraživanja koja pokazuju da većina novinara pripada levici.
Ipak, razgovori koji se vode u medijima o pitanjima kao što je politika
„zaustavljanja čamaca“ ili dogovor postignut s Ruandom ne mogu se
opisati kao „levičarski“. Naprotiv, jezik koji je nekada bio rezervisan
za krajnju desnicu sada bez ustezanja koriste
poznati komentatori najvećih medija. Moglo bi se tvrditi da ljudi poput
Goodwina utiču na javnu debatu više nego „nova elita“ na koju upire
prstom.
Pre desetak godina Goodwin je upozoravao
da bi se glasači mogli pomeriti ka reakcionarnim pozicijama usled
delovanja „toksične i zlonamerne grupe kreatora javnog mnjenja koji seju
seme ksenofobije, protesta i podela“ zloupotrebljavajući problem
imigracije. Goodwin danas pozdravlja dogovor o deportovanju imigranata u Ruandu i skreće
pažnju torijevaca na „važnost kulturnih pitanja“. Na njegovom primeru
se vidi kako preterana opsednutost „novom elitom“, uz premalo uvida u
stvarne izvore društvene i ekonomske moći, vodi u politike koje bi stari
Goodwin opisao kao „toksične“.
The Guardian, 16.04.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 29.04.2023.