Večeras u 18 časova na platou ispred narodne Skupštine Republike Srbije održaće se, šesti po redu, protesti “Srbija protiv nasilja”. Protesti koji za cilj imaju smanjenje nasilja u školama, ali i cjelokupnom društvu, te zabrani promocije nasilja, okupili su veliki broj aktivista, glumaca, opozicionih političara… Zašto je bitno izaći na proteste, zašto vlast vodi hajku protiv glumaca samo su neka od pitanja na koja u BUKA intervjuu odgovara aktivistkinja Aida Ćorović.
BUKA: Zašto je bitno izaći na proteste Srbija protiv nasilja?
Zato što je izlazak na proteste stvar elementarne pristojnosti, na taj način pokazujete da ste siti decenijskog terora i kriminala ove vlasti, ali, pre svega, učešćem u protestima pokazujete svoje nemirenje sa nasilničkim paradigmama i nasilničkom stvarnošću koja nas okružuje, a koje nam je decenijska vladavina SNS-a nametnula kao modus vivendi. Iz Srbije ljudi masovno odlaze i koliko god da su ljudi primorani da traže kakvu-takvu egzistenciju van ove zemlje, mnogo više traže osećaj elementarne bezbednosti i osećaj da imate državu koja brine o svojim građanima. Srbija je prestala da bude država, mi imamo jednu mafijašku, zločinačku družinu koja vrši nasilje na svim nivoima, koja je do korica uništila institucije i rastočila nam društvo i zato ljudi osećaju da se pobune i zatraže pravdu. Da, mislim da je to ključni motiv ljudskog opstanka, pa, tako i svih nas koji živimo u Srbiji, ta potreba da se dosegne, bar malo, bar delimično neka vrsta pravde i da zlo donekle bude sankcionisano.
BUKA: I vlast je pravila svoj skup, koliko je Srbija zapravo polarizirana?
Srbija je već dosta dugo, decenijama, ako ne i vekovima polarizovano i duboko podeljeno društvo. Srbi su se samo kroz poslednja dva veka delili na Karađorđevićevske ili Obrenovićevske sledbenike, na moderniste i tradicionaliste, na četnike i partizane, na Zvezdaše i Partizanovce, na leve i desne, na one za Evropu ili protiv nje. Naravno, dramatično suprotstavljeni stavovi nisu emanentni samo našem drutvu, ali, ono što odlikuje nezrela i predpolitička društva jeste taj dramatičan jaz i odsustvo želje da se uspostavi minimum dijaloga. Očekivano je da će odsustvo želje za traženjem najmanjeg zajedničkog sadržaoca biti karakteristično za rigidne, uglavnom desničarske i (kvazi)tradicionalističke delove društva, ali, vrlo slično, rigidno i sa jednom dozom arogancije i gledanja s visine, ponašaju se liberalni, prodemokratski i modernistički delovi našeg društva, što nas sve zajedno drži u jednom obliku zatočeništva. Naravno, svima je jasno da sa Vučićem i njegovom kamarilom nema razgovora, oni su do te mere kriminalizovan entitet, da se više ne radi o opstanku na vlasti, već o opstanku u životu i zaštiti opljačkane imovine. Ali, ono što mi kao iole savesni i svesni građani moramo učiniti jeste uspostavljanje minimum dijaloga sa neistomišljenicima, a onima koji su se ogrešili o zakon, neka se bavi pravosuđe, kada za to dođe vreme. Volela bih da pravdu ne tražimo na ulicama i pozivima na linč neistomišljenika, već kroz konstantan pritisak na vlast, na traženje prelazne vlade i raspisivanje koliko-toliko demokratskih izbora. A, kada pominjete taj skup vlasti, pre bih rekla da je to bio debakl i da je Vučić doveo sebe u situaciju javne sramote, jer ni pored mehanizama prisile, pritisaka, opresije, ucene, plaćanja, korupcije… nije uspeo da premaši najmanje brojno okupljanje nas građana. Na neki način, samom sebi je “pucao u noge” i javno pokazao da nije političi jak kako želi da se predstavi.
BUKA: Koliko god da se ljudi skupilo na mitingu vlasti, jasno je da SNS s partnerima ima najveće povjerenje javnosti. Zašto i kako takva vlast ima podršku građana Srbije?
Najpre, iluzija je da Vučić ima poverenje građana Srbije i to postaje sve očiglednije. Kao što sam već rekla, vezano za organizaciju kontramitinga, isti mehanizmi se primenjuju čitavu deceniju na naše društvo u celini. Vlast SNS-a, a posebno poslednjih nekoliko godina u kojima je Aleksandar Vučić u potpunosti uzurpirao državu i njene institucije, primenjuju se svi oblici opresije i prisile nad građanima, a sve siromašnije stanovništvo se dovodi u situaciju da egzistencijalno zavisi od volje jednog čoveka. Ljudi se, bukvalno, ucenjuju životnim opstankom porodica, zapošljavaju se, rešavaju zravstvene probleme, školovanje, socijalnu zaštitu… samo ako su deo kriminalnog miljea koji je stvorio Vučić. U suprotnom, osuđeni ste na stalne pritiske, stalna šikaniranja i maltretiranja, decu vam izbacuju iz vrtića, uskraćuje vam se parvo na rad, na mogućnost da kvalitetno lečite svoje najbliže. Većina ljudi puca pod takvim teretom, a ne smemo da zaboravimo da za mnoge građana I građanke Srbije ta agonija traje još od početka 90-ih. Važnu kariku u tom lancu nasilja čine elektronski i štampani mediji (ako uopšte i možemo da ih nazovemo medijima), oni su u najbukvalnijem smislu reči trovači javnog mnenja i mozgova. Ako nije preterano reći, televizije Pink i Hepi, uz tablodne pomije poput Informera, Alo, Večernjih novosti… čine mentalni i moralni genocid nad stanovništvom Srbije. Nažalost, valjanju u blatu nacionalizma, etiketiranju neistomišljenika i crtanju meta na naša čela, spinovanju, laganju i trovanju nisu odoleli i RTS kao javni servis koga plaćaju SVI građani/ke Srbije i dnevni list Politika koji sada doživljva svoje najsramnije trenutke i potpuni profesionalni i etički krah. Ne sme se smetnuti s uma da Vučić i njegova klika drže sve resurse ove zemlje u svojim rukama, novac građana Srbije je uzurpiran, a tim novcem se plaćaju poslušnici, batinaši koji skoro svakodnevno maltretiraju ljude, tim novcem se kupuje iznuđeni socijalni mir. Svakako se mora pomenuti potpuno uništeno pravosuđe i kao primer beščašća i profesionalne truleži se mora apostrofirati ime državne tužiteljke, Zagorke Golubović. Ako ste član SNS sekte, čak i kada učinite najteže krivično delo, sva je prilika da ćete proći bez posledica, dok se drakonske kazne nameću onima koji se drznu da urade ili kažu nešto protiv vlasti.
U ovakvoj atmosferi, zaista je teško govoriti o stvarnoj podršci građana, uostalom, vratiću se na onaj kolosalni auto gol sa kontramitingom. Potemkinovo selo Aleksandra Vučića je ozbiljno načeto i ako građani i opozicija izdejstvuju iole demokratske izbore, svi ćemo biti iznenađeni stvarnom slikom podrške koju on de facto ima.
BUKA: Vlast je krenula i u otvorene napade na glumce, prozivaju ih zbog filmova i serija koje plaća Telekom. Zašto je vlastima umjetnost, glumačka prije svega, trn u oku?
Od prvog trenutka, ova garniture na vlasti je imala problem sa podrškom obrazovanijih, pristojnih, mislećih ljudi, a i kada je bio prinuđen da maše nekim navodnim listama pristalica, velikim delom je to bilo ili iznuđeno, ili se radilo o klasičnim podrepašima koji su dobro i debelo naplaćivali svoju “ljubav i odanost” stranci. Na veliku Vučićevu žalost, većina onih stvarno popularnih ljudi, one za koje smatramo da su simboli i idoli većine građana Srbije, oni nikada nisu ni pomislili da budu deo podrške ovoj vlasti. I nekada su plaćali visoke cene zbog takvog stava, pogotovu ako su bili javno angažovani, poput Nikole Koja i braće Trifunović. Poslednjih par godina mnogi glumci i glumice su izuzetno aktivni u ekološkom pokretu i zdušno su podržali proteste protv Rio Tinta i uzurpiranja Bare Reve, kao i brojnih sličnih aktivosti po celoj Srbiji. I sasvim je jasno zašto vlast reaguje ovako dramatično, jer se radi o ljudima koji imaju dovoljno veliku društvenu vidljivost i uticaj, popularni su i utiču na javno mnenje i nemaju problem da javno iznose svoje stavove protiv vlasti. Vidljivo narcisoidnoj ličnosti kakav je Aleksandar Vučić, ta vrsta prezira, podsmeha i kritike koja dolazi s te strane, svakako nije prihvatljiva i zato se naš predsednik tako snažno obrušava na njih. U stalnoj potrazi za apaluzima, prihvatanjem, odabravanjem i u krajnjoj liniji, za ljubavlju, Vučić nije dobio apluze od ljudi koji najbolje znaju šta aplauzi znače i to ga čini dodatno frustriranim i besnim i zato su glumci pod stalnom paljbom, kako samog Vučića, a posebno pod paljbom njegovih podrepih muva.
BUKA: Mnoge javne ličnosti koje su bile protiv SNS-a sada su na strani Aleksandra Vučića, često se govori da je to rezultat rada tajnih i obavještajnih službi. Mislite li da su neki ljudi u Srbiji ucijenjeni?
Ne nužno. Zapravo, sigurna sam da postoji dve vrste ljudi koji su bliski Vučiću i njegovoj stranci: oni koji imaju “kostura u ormaru”, odnosno, imaju neke tajne zbog kojih ne bi bili najsrećniji da ih javnost sazna i oni drugi, oni koji bivaju privučeni gravitacijom koju imaju novac i moć. Kada je prva grupa u pitanju, nema sumnje da je Vučić opsednut kontrolom i da se veliki broj naših građana prisluškuju, prate i da se, manje-više, sve o svima zna i ako postoji bilo kakva mrlja iz ličnog ili profesionalnog života, ona će biti upotrebljena “za upodobljavnje” dotične osobe. No, bojim se da je mnogo više onih koji prilaze dobrovoljno, zbog ličnih ambicija i neke vrste benefita, koji se očekuje iz davanja podrške velikom vođi. Da li je stvarno neko naivan i može da poveruje da je npr. Janko Tipsarević, ostvareni i uspešni teniser, dao Vučiću podršku iz ljubavi, ideologije ili ideala!? Bože sačuvaj, naprosto je iz aviona vidljivo da se radi o golom interesu i nekoj vrsti trgovine.
BUKA: Šta ako padne Vučić? Mnogi koji su protiv režima SNS-a su ideološki isti, posebno ako se osvrnemo na rusofiliju, mržnju prema zapadu, odnos prema odgovornosti Srbije u ratu u BiH? Ima li Vučić ideološku alternativu?
Vučić je, na neki način, već pao i ja više nemam sumnje da je ovo kraj njegove vladavine. Istina, nisam sigurna koliko će ova završnica trajati i kako se može završiti i sve to zavisiće od puno faktora. Jedan od ključnih je strpljenje međunarodnih partnera, koji su očito postali nestrpljivi, i sada pritiskaju Vučića i Kurtija da završe ono što je odavno obećano, a tiče se konačne nezavisnosti Kosova. Smatram da je i međunarodna zajednica iznenađena snagom, brojem i upornošću građana Srbije da iskažu nezadovoljstvo politikom Aleksandra Vučića i mislim da se uvelike vode razgovori i pregovori i sa Vučićem i sa opozicionim liderima, kako da dođe do mirne tranzicije vlasti i to je neminovan deo procesa. Ono što u ovom trenutku onespokojava je baš ovo što ste i sami primetili, da je veliki deo opzicije jednako vrednosno orijentisan kao trenutna vlast. S druge strane, konačno u opozicionom spektru imamo stranke leve i liberalne orijentacije, mislim na Zeleno levi front koji je već stekao prepoznatljivost dok su još bili aktivistički pokret Ne davimo Beograd, zatim na Pokret slobodnih građana koji je iznedrio odličnog mladog političara Pavla Grbovića, kao i Građanski demokratski front oko koga se okuplja jedan broj intelektualaca koji su aktivni još od mirovnog pokreta 90-ih. Mislim da je to veliki pomak i sve ove stranke ili pokreti su jasno opredeljeni protiv ruske agresije na Ukrajinu, nemaju dilemu da li se u Srebrenici desio “strašan zločin” ili genocid, jasno su okrenute ka Evropskoj uniji, ljudska prava, demokratija, građansko i otvoreno društvo… su vrednosti za koje se zalažu.
No, i pored ovih svetlih primera, Vaš osvrt je više nego tačan i, zapravo, Srbiji ne treba samo smena vlasti i odlazak Vučića na smetljište istorije, Srbiji je, iznad svega, potrebna promena vrednosnog sistema, a to podrazumeva promenu svesti. Naša svakodnevica je nabijena mržnjom, nasiljem i frustracijama svih vrsta, mi smo na samom začelju Evrope u svemu, siromašni smo, obrazovni i zdrastveni sistem su nam pred raspadom, najkvalitetniji ljudi beže glavom bez obzira, ali, važno je da je osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić idol desetina hiljada ljudi i da su zločini počinjeni nad nedužnim građanima Hrvatske, a posebno BiH i Kosova sasvim legitimni. E, dok to ne budemo sažvakali kao onu čuvenu žabu o kojoj je, pre dvadesetak godina, govorio Zoran Đinđić, možemo očekivati samo dalje tonjenje u živo blato ili još užasnih dešavanja kao ona dva strašna zločina koji su nas iz korena potresli. Zato su protesti važni, jer su oni, na izvestan način, poruka i opoziciji, a za sve nas mogu biti način da učimo i da na kolektivnom nivou napredujemo.
BUKA: Srbija je kandidat za članstvo u EU, ali to jako sporo ide. Koliko je u smislu demokratskog progresa Srbija napredovala u proteklih 10, 20 godina?
Srbija ne da nije napredovala u bilo kom smislu, ona poslednjih 11 godina nazaduje, regresiramo i kao država i kao društvo i ta regresija je tolika da više čak i ne možemo da kažemo da imamo dravu, a ja se bojim, da sve manje imamo i društvo. Ali, ponoviću, od 3. i 4. maja, koji su nam zauvek promenili živote, vratila se moja vera da Srbija još uvek ima potencijal da stvori društvo koje počiva na onim vrednostima zbog kojih nećemo biti na evropskoj margini, kao poslednjih 30 i više godina. Mislim još da ćemo sa odlaskom Vučića i njegove mafijaške družine s vlasti, tek tada shvatiti dubinu ponora u koji smo gurnuli sebe same, a Vučić nas je u tome dobrano pogurao i da ćemo, pre svega, morati da se pogledamo u oči i priznamo koliko smo zla naneli drugima, pre svih dojučerašnjoj braći, komšijama, prijateljima, a potom i sebi samima, jer bez tog bolnog, ali, oslobađajućeg priznanja, mi ne možemo učiniti niti najmanji korak napred. Tek nakon toga, sledi nam čišćenje otpadaka koje će SNS ostaviti za sobom, pa tek tada građenje koliko-toliko funkcionalnih institucija i koliko-toliko ozbiljne države.