Obrazloženje za stavljanje monetarne politike pod kontrolu centralne
banke dobro je poznato: tokom izbornog ciklusa političari često padaju u
iskušenje da uvećaju količinu novca i tako ugroze ekonomsku stabilnost.
Mada su predstavnici progresivnih snaga oduvek iznosili primedbu da
centralne banke ne mogu biti zaista nezavisne, jer autonomija u odnosu
na izabrane političke predstavnike uvećava njihovu zavisnost od
finansijera koje bi trebalo da drže pod kontrolom, argument u prilog
razdavajanju monetarnih politika i demokratskog političkog procesa ne
dovodi se u pitanje još od 70-ih godina 20-og veka.
Ako političke kontroverze na trenutak ostavimo po strani, videćemo da
argument za nezavisnost centralne banke počiva na ekonomskom aksiomu o
razdvajanju novca i duga (ili kredita). Dugom se može trgovati unutar
zemlje – na primer, državnim ili korporacijskim obveznicama koje se
kupuju i prodaju po ceni koja je funkcija inflacije i rizika neplaćanja.
Kod novca, s druge strane, rizik neplaćanja ne postoji, a novac je
češće sredstvo nego predmet razmene (ako zanemarimo tržište valuta).
Ali taj aksiom više ne važi. Sa produbljivanjem finansijalizacije,
komercijalne banke se u svakodnevnom poslovanju sve više oslanjaju jedne
na druge i koriste uzajamne kratkoročne pozajmice za koje se kao
garancija obično polažu državne obveznice. Takav oblik likvidnosti
dobija dobro poznata svojstva: budući da se koristi kao sredstvo razmene
i kao sredstvo čuvanja vrednosti, on postaje neka vrsta novca.
U tome je poenta: što više međubankarskog novca banke koriste, to je
finansijskom sistemu potrebna veća količina državnih obveznica kao polog
za taj rast. Rast ponude međubankarskog novca uvećava tražnju za
državnim dugom u beskrajnom začaranom krugu koji proizvodi talase
likvidnosti nad kojima banke nemaju kontrolu.
U vrlom novom finansijskom svetu nezavisnost centralne banke gubi
smisao, jer novac koji ona stvara čini sve manji deo ukupne količine
novca u ponudi. Sa usponom međubankarskog novca, čija je osnova uglavnom
državni dug, fiskalna politika postaje presudno važna za regulisanje
količine stvarnog novca kojim se podmazuje moderni kapitalizam.
Zapravo, što je centralna banka nezavisnija, to je uloga fiskalne
politike u regulaciji količine novca u ekonomiji važnija. Na primer,
restriktivna fiskalna politika u Nemačkoj proizvela je nestašicu
„bundova“ (nemačkih državnih obveznica) u evrozoni, čime su ograničeni
kapaciteti Evropske centralne banke za sprovođenje politike
kvantitativnog popuštanja i komercijalnih banaka da proizvode više
međubankarskog novca. Novac i državni dug su danas toliko prepleteni da
je sama analitička osnova za autonomiju centralne banke nestala.
Naravno, pokušaji da se trezor i centralna banka vrate pod jedan krov
izložili bi političare optužbama da pokušavaju da se dokopaju poluga
monetarne politke. Ali na novu stvarnost se može reagovati i na drugi
način: ostavimo centralne banke na miru, ali dozvolimo vladama da više
utiču na stvaranje domaćeg novca – i tako dobiju više nezavisnosti u
odnosu na centralne banke – tako što će uspostaviti paralelni platni
sistem koji koristi fiskalni novac ili, tačnije, novac za koji će
garancija biti buduće poreske obaveze.
Kako bi taj novac funkcionisao? Pre svega, „živeo“ bi na digitalnoj
platformi poreske uprave, uz korišćenje već postojećih poreskih
identifikacionih brojeva fizičkih lica i preduzeća. Svako ko ima poreski
identifikacioni broj (PIB) dobio bi besplatan račun povezan sa tim
brojem. Pojedinci i preduzeća bi onda uplaćivali kredit na račune
povezane sa poreskim identifikacionim brojevima prebacujući novac sa
svojih bankovnih računa, isto kao što to danas čine kada plaćaju porez.
Ali to bi činili unapred, jer bi im svakih 1.000 evra koje uplate danas
država obračunala kao 1.080 evra plaćenog budućeg poreza – što daje
efektivnu godišnju kamatu od 8 odsto, ako ste spremni da porez platite
godinu pre dospeća.
U praksi, kada se na PIB račun uplati 1.000 evra, uplatiocu se izdaje
lični identifikaconi broj (uobičajeni PIN) koji se može iskoristiti da
se kredit od 1.000 evra prebaci na PIB račun nekog drugog lica ili da se
iznos iskoristi za plaćanje budućeg poreza. Takva vremenski obeležena
sredstva od budućih poreskih obaveza, ili fiskalni evri, mogu se držati
na računu jednu godinu, do dospeća, ili koristiti za plaćanja u korist
drugih poreskih obveznika. Aplikacije na mobilnim telefonima ili kartice
koje bi izdavala država (na primer, kartice koje bi istovremeno služile
kao identifikacione kartice socijalnog osiguranja) maksimalno bi
olakšale i ubrzale takve transakcije, tako da se one praktično ne bi
razlikovale od transkacija izvršenih korišćenjem novca centralne banke.
U takvom zatvorenom platnom sistemu, sa približavanjem datuma dospeća
fiskalnog novca poreski obveznici koji ne raspolažu kreditom za datu
fiskalnu godinu uvećali bi tražnju za njim. Da bi se osigurala održivost
sistema, trezor bi morao da kontroliše ukupnu ponudu fiskalnog novca
koristeći efektivnu kamatnu stopu, tako da obezbedi da nominalna
vrednost ponude ne premaši određeni procenat nacionalnog dohotka ili
agregatni iznos poreskih zaduženja, o čemu bi odlučivali zakonodavci. Da
bi se osigurala puna transparentnost i poverenje, transakcije izvršene
fiskalnim novcem regulisale bi se korišćenjem blokčejn (blockchain) algortima koji je razvio i koji kontroliše nezavisni organ na nivou države.
Fiskalni novac ima brojne prednosti. Države bi tako obezbedile izvor
likvidnosti koji ne zavisi od tržišta obveznica. Ograničilo bi se se
učešće državnog duga u stvaranju međubankarskog novca ili bi se bar
finansijeri primorali da deo međubankarskog novca uključe u zatvoreni
sistem domaćeg fiskalnog novca, čime se šokovi usled naglog povlačenja
kapitala svode na minimum. Kroz konkurenciju sa bankarskim platnim
sistemom fiskalni novac bi doprineo smanjenju provizija koje klijenti
danas plaćaju bankama.
Zahvaljujući blokčejn tehnologiji fiskalni novac bi mogao da
funkcioniše kao potpuno transparentan i besplatan javni platni sistem
koji bi zajednički nadgledali svi državljani (i nedržavljani) koji u
njemu učestvuju.
Fiskalni novac je i politički atraktivan. Država može iskoristiti
eventualne viškove novčane ponude da dopuni PIB račune porodica koje
primaju socijalnu pomoć ili da finansira javne radove, što ovu ideju
čini privlačnom progresivnim snagama. A i konzervativcima bi trebalo da
se dopadne sistem koji donosi značajne poreske olakšice svima koji
pomažu državi u kreiranju fiskalnog novca, ne dovodeći pritom u pitanje
ulogu centralne banke u regulisanju kamatnih stopa.
Potencijalne prednosti fiskalnog novca na transnacionalnom nivou
takođe su važne. Na primer, uz fiskalni novac Grčka se mogla odupreti
zahtevima poverilaca iz 2015. i to je bila srž mog plana za
suprotstavljanje predatorskim bankarskim politikama koje nam je
nametnula Evropska centralna banka. Danas bi takav novac Italiji,
Francuskoj i drugim članicama evrozone obezbedio potreban fiskalni
prostor koji im nedostaje, a možda i stvorio temelje za jednu
reformisanu evrozonu uzajamno povezanih domaćih fiskalnih evra, umesto
paralelnih valuta, što bi delovalo stabilizujuće na makroekonomiju.
Možda bi to bila dobra osnova za neki novi Breton Vuds, sporazum o
sveobuhvatnoj klirinškoj uniji više različitih platnih sistema.
Project Syndicate, 29.08.2017.
Social Europe, 06.09.2017.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 09.09.2017.