Tetka može, a ne mora da ima svoju
decu. Tetkina deca mu nekako idu uz nju. Sa njima se volimo i ne volimo, tučemo
kao mali, družimo kao odrasliji, oslanjamo jedni na druge kao sasvim odrasli.
Zanimljivo je da deca obično misle kako bi ona druga mama, dakle u ovom slučaju
tetka, bila možda bolja od sopstvene. To, doduše, misle i tetkina deca za naše
majke. Ali, ono što je bitno jeste Tetka.
Tetka je nešto poput dobre vile iz
lepih dečjih bajki. Zna sve, razume sve, ume da uteši, rasplaši, kada se
rodimo, na poklon obavezno donese dukat (pa red je, Tetka je, ali to je nekako
više za mamu i tatu), a nama naše prvo ćebence ili neku plišanu igračku od kojih
se ne odvajamo, nekada ni do svadbe. Onda donosi razne benkice, zeke, kapice,
šalčiće, sapunčiće, flašice, cipelice, odelca, haljinice, sve za Tetkino
zlato.Obožava da se slika sa nama i imamo gomilu slika na kojima nas drži
čvrsto, čvrsto i smeje se onako, nekako najlepše. Kako idu godine, mi sve veći
na slikama, tetka u prvo vreme sve lepša, a onda polako počnu da joj se vide
godine. No, to vide drugi. Za nas tetke ostaju nekim čudom uvek mlade. Mama
može i da ostari, ali Tetka…nemoguće!
Ona nam da parče čokolade koju kriju
kao neprijatelja da nam se ne pokvare zubi, da se ne gojimo kada odrastemo,
kupi sladoled iako su roditelji strogo zabranili jer „dete ima osetljivo grlo“,
kupi prvu mini suknju, pa makar se mama razbesnela, „izboksuje“ prvi džeparac,
prvog dečka, prvo samostalno letovanje. Ćušne neke pare u džep, onako, da nam
se nađe, dopuni mobilni, kupi „na rasprodaji“ nešto „kao za tebe da su
pravili“. Kod nje se uvek nađe neki parfem, dopola potrošen koji „mi, ma kad ti
kažem, zaista ne treba“. Ona ima najbolji izbor dijeta baš za našu krvnu i
ostale grupe, ima oštro oko kada dobijemo gram više ili oslabimo taj isti gram.
Zna kada je tata besan po frekvenciji njegovog glasa, kada mama ima migrenu, pa
treba hodati na prstima, kada su se posvađali zbog njene nove bluze ili njegove
stote rekreativne partije tenisa u ovom polugođu.
Zna ona i više od toga, ali ume da se
ponaša kao neko ko ne zna ama baš ništa. Tako se od Tetke uči da se zna a ne
zna, da se ne zabadaju nosevi u tuđe tanjire, da je lepo imati najbolju
drugaricu, ali da ne treba zbog toga oterati sve druge, da je normalno da se
drugarice ponekad i posvađaju.
Tetka nas uči kako se ljubi, na koju
stranu ide nos, kako da ne pocrvenimo ako nas On gleda, a ako i pocrvenimo, da
On to ne vidi. Ona zna i koji su najbolji filmovi koje treba gledati na prvom
dejtu, da li pri prvom susretu treba sesti u ovaj ili onaj kafić. Uči nas kako
se krišom stavlja maskara, a da razredna ne primeti (mama je već naučila na
razne vrste maskiranja), kako može da se pozajmi baš onaj fantastični top od
drugarice a da pri tom ne priča o tome koja sila bakterija vreba baš na nas
odatle i koje karakondžule mogu da nas pojedu ako pozajmimo tuđu stvar. Znate
šta su karakondžule? Ako ne znate, pitajte Tetku. Sve je to već preživela.
Tetki sme da se kaže koliko je
jedinica u dnevniku a da nas ne kazni i ne oda, sme da se pobegne iz škole i da
samo ona zna. Ume da nam uradi domaći da roditelji ne vide, hoće da nam pomogne
oko latinskog, fizike, tako nekih predmeta za koje u tom periodu nismo sigurni
čemu služe sem da muče đake. Tetka najbolje zna koje kolokvijume imamo, kada su
ispiti, nagradi za položen ispit i ne mršti se zbog šestice. Pred tetkom sme da
se plače zbog neuzvraćene ljubavi ili zbog toga što nas je neko „dvojkirao“.
Tetka će umeti da nam objasni kako za
prekid veze nismo krive mi nego on, sigurno nas je mnogo voleo, ali smo mi
jače, snažnije, nije mogao da nas prati. Šta stvarno misli, samo ona zna.
Nikada nam neće direktno reći da nam dečko nije baš previše bistar ili previše
lep. Reći će da je OK, da je baš „cool“, ali možda mi možemo i bolje. Ništa
njemu ne fali, ali smo mi ipak tako nekako vrlo posebne. Istini za volju, Tetka
veruje u tu posebnost. Tetka je neko ko autentično i bezuslovno voli, poštuje, veruje
u našu ispravnost i nepogrešivost. Daje podršku, hrabri, gura, podstiče, kreće
iz četvrte, a koči u mestu.
Zašto je tetka tako značajna osoba?
Tetka je žena, dakle neko ko po mnogo čemu podseća na majku. Za razliku od
majke, tetka nema taj stepen odgovornosti, zebnje, straha, zbunjenosti koji ima
majka u prvom susretu sa svojom bebom. Zato je tetka slobodnija, deluje
neposrednije, spontanije. Tetka sme da bude umorna, majka to ne može. Tetka
može da kaže da nešto ne može ili ne ume. Majka ne može. Tetki je dozvoljeno da
pogreši, majci ne. Uostalom, od „grešaka“ majki, viđenih očima njihove dece,
živi čitava jedna profesija – psihoterapeuti. Tetkama je lakše jer se bave
decom sa one lepše strane.
Roditelji su zaduženi i za ono što
deca ne vole: jedi, peri ruke, peri zube, složi igračke, namesti krevet, ustaj
za školu, vrati se kući na vreme i sl. Mnogo je manje područja života u kojima
može da dođe do sukoba između Tetki i njihovih „zlata“. Nikada niko nije zvao
Tetku u obdanište zbog toga što su se deca potukla. U školu na roditeljske idu
roditelji. Društvo pravi značajnu razliku između roditeljske kompetencije i tetkine
ljubavi i to je u redu, zar ne?
Međutim, Tetka može da bude vrlo dobra
zamena za majku u onim oblastima u kojima se dete ustručava da se poveri, ima
strah ili loše iskustvo.
Pazite, deca sama biraju prijatelje.
Roditelj je jedinstvena osoba u životu i tu ulogu nikada ne treba mešati sa
drugarskom. Tu drugu lepo može da ostvari tetka. Ona i jeste prijatelj, pa i
mnogo više od toga. Tetka predstavlja onu slobodnu, emocionalno čistu zonu u
kojoj je sklonište za naše duše i kada nam ne ide i kada nam je dobro. Tu ne
postoji sistem nagrada i kazni, grdnja, strah. Postoji okeansko osećanje
svemoći koje smo zaboravili kada smo ga osetili prvi put – kada smo se
rodili.zna da je pogrešilo i žao mu je, a plaši se kazne. Od Tetke mogu da se
dobiju prva uputstva o svemu prvom u životu a da to, naročito u periodu
adolescencije, nema tu težinu koju ima takav razgovor sa roditeljem. Došla je
neka moda da se roditelji trude da budu prijatelji sa decom.
Tetke, sa svoje strane, apsolutno
obožavaju decu svojih sestara i braće. Decom se hvale, diče, voze ponosno
kolica, tricikle, bicikle, rolere, klizaljke sa decom. Koliko su samo ponosne
kada neko kaže: „O, kako je lepo ovo tvoje dete“. Pa to i nije greška. Naše
tetke nas i smatraju svojom decom. U psihološkom smislu to zaista i jesmo.
Pomeranje vremena udaje i rađanja
dovelo je do toga da je mnogo mladih žena u statusu Tetke. One, psihološki,
imaju decu, imaju to osećanje trijumfa koje dete donosi, ispunjene su ljubavlju
koja im je uzvraćena, imaju o kome i za koga da brinu, uzajamnost odnosa ih
bogati, osećaju se korisno i ostvareno. Sve ovo nije iluzija, to je realnost.
Stvari postanu malo drugačije kada dobiju svoju decu, ali to su nijanse.
Tetkino dete jednom – tetkino dete zauvek.
Jedno istraživanje rađeno nedavno u
našim školama pokazalo je da se učenici pre poveravaju tetkicama nego
profesorima ili psiholozima i pedagozima. Nije ni čudo da se tetkica zove
tetkica. Tetkica u školi takođe je neko od koga se ne strepi i ko ne kažnjava,
a ume da uteši i pomogne.
Ako vam se učini da je ovo oda
Tetkama, niste pogrešili. U eri brige za ekološki opstanak naše planete,
valjalo bi razmisliti i o psihičkoj ekologiji naše duše. Taj resor suvereno
drže Tetke.
• Ko nije imao tetku, ne zna šta je
time izgubio.
• Tetka je rođaka, drugarica,
prijateljica, saveznik.
• Tetke su jedinstvena bića; svaka je
neponovljiva.
• Svaka tetka ima svoje „zlato“.
• Blago „zlatu“.
• Tetka nije zamena za majku; ona je
njena dopuna.
• Tetka je živa enciklopedija, od nje
se uči o životu.
• Niko ne može da vas uteši kao Tetka,
naročito kada ste u svađi sa roditeljima.
• Tetke zažmure pred pravilima ne zato
što su neposlušne nego zato što imaju samo svoja.
• Tetke su najbolji prijatelji dece.