Miloš Pavković zaposlen je kao
istraživač u Centru za evropske politike (CEP) u Beogradu. U okviru programske
oblasti Naša Evropa istražuje teme političkog sistema EU,
politike proširenja, dobre uprave i regionalnih odnosa na Balkanu. Osnovne i
master studije završio je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u
Beogradu, a usavršavao se na Univerzitetu u Gracu. Završio je i master studije
u oblasti političkih nauka na Centralnoevropskom univerzitetu (CEU) u
Beču, specijalizujući se u oblasti
komparativne politike.
„Pitanje
normalizacije odnosa Beograda i Prištine jeste uslov za članstvo u EU. Pre
svega kao deo Poglavlja 35, ali i obaveza koje proističu iz Briselskog
sporazuma (2013) i Evropskog plana (2023). Poslednji dogovor podrazumeva i
promenu pregovaračkog okvira za Srbiju, te će članstvo Srbije u EU biti dodatno
uslovljeno implementacijom Evropskog plana. Međutim, implementacija ovog plana
predstavlja osnov za članstvo tzv. Kosova u EU takođe. Verujem da će Evropska
komisija i Evropski savet uzeti u obzir stepen implementacije Evropskog plana
prilikom odlučivanja o dodeljivanju statusa kandidata za Kosovo, kao i o
članstvu Srbije“ – kaže Pavković u razgovoru za BUKA magazin.
U kojoj je fazi
dijalog zvaničnog Beograda i zvanične Prištine?
Dijalog Beograda i
Prištine je u poodmakloj fazi imajući u vidu da dijalog na visokom političkom
nivou traje već deset godina. Međutim, uzimajući u obzir cikluse tenzija koji
se smenjuju u poslednjih dve godine možemo govoriti o ozbiljnom zastoju u samom
dijalogu. Uprkos dogovoru koji je postignut u Ohridu u martu ove godine, implementacija
tog kao i drugih sporazuma postignutih u okviru dijaloga kojim posreduje EU
izostaje. I dok EU i države Kvinte vide francusko-nemački odnosno Evropski
sporazum kao ulazak u finalni fazu pregovora i korak ka dovršetku procesa
normalizacije, Beograd i Priština traže načine da pobegnu od implementacije i
sačekaju povoljnije političke trenutke za plasiranje svojih interesa u dijalog.
U političkom
komuniciranju o dijalogu ističe se trenutna kriza zbog prethodnih izbora na
sjeveru Kosova. U kojoj mjeri ta kriza utiče na uslove za egzistenciju na
Kosovu?
Kriza izazvana
lokalnim izborima na severu u dobroj meri utiče negativno na uslove za
egzistenciju srpske zajednice na severu. S obzirom da su Srbi bojkovali te
izbore, imenovanje albanskih gradonačelnika i slanje specijalnih policijskih
snaga dodatno je podiglo tenzije i osećaj ugroženosti građana u tim opštinama.
Međutim, izbori predstavljaju samo jedan deo celokupne slike i krize koja je
izazvana političkim delovanjem prištinske vlade i klime koju ista kreira. To je
klima pritisaka, represije i zastrašivanja Srba pod parolom vladavine prava. Takva
klima, u kombinaciji sa negativnim ekonomskim parametrima, izrazito negativno
utiče na uslove za egzistenciju, pre svega srpske, a zatim i albanske zajednice
na Kosmetu.
Da li je pomenuta
kriza mogući razlog za sankcije Kosovu i Srbiji koje može izreći Evropska unija
i pojedine zemlje članice?
Pomenuta kriza je
već izazvala restriktivne mere protiv tzv. Kosova od strane EU, a nedavno smo
čuli u izjavi portparola EU Pitera Stana da postoji mogućnost za uvođenje mera
i protiv Srbije. Podsetiću, Visoki predstavnik EU za dijalog Beograda i
Prištine, Miroslav Lajčak, izneo je plan EU za deeskalaciju tenzija koji
zahteva aktivnu saradnju i Beograda i Prištine. Nepoštovanje ovog plana bio je
direktni uzrok uvođenja mera uperenih protiv Prištine. Dakle, ukoliko Srbija ne
bude radila na deeskalaciji tenzija, slične mere mogu se očekivati i protiv
Beograda. Te mere podrazumevaju suspenziju poseta na visokom političkom nivou,
kontakata i učešća političkih predstavnika na događajima i regionalnim samitima
koje organizuje EU, kao i prekid finansijske saradnje i pomoć od strane EU.
Dakle, ukoliko se ne reši, ova kriza ima potencijal da izazove dramatičan
odgovor EU.
Da li su Kosovo i
Srbija na putu prihvatanja francusko-njemačkog plana? Šta bi to značilo za
stanovništvo?
Predstavnici
Beograda i Prištine u dijalogu, predsednik Privremenih institucija samouprave
(PIS) u Prištini – Aljbin Kurti, i predsednik Republike Srbije – Aleksandar
Vučić, su prvo u Briselu u februaru, a zatim u Ohridu u martu prihvatili javno
francusko-nemački plan, to jest Evropski predlog pošto su u međuvremenu svih 27
država članica EU usaglasilo oko ovog dokumenta. Dakle prihvatanje nije sporno,
ali implementacija ovog plana će biti izazovna i trenutno je neizvesna. To
mislim iz dva razloga. Prvo, jer lideri obe strane nisu želeli da potpišu ovaj
plan i ratifikuju ga u obliku međunarodnog ugovora, iz različitih razloga.
Drugo, jer su i Vučić i Kurti u danima nakon prihvatanja sporazuma davali
izjave koje se kose sa onim što je prethodno definisano samim sporazumom.
Ukoliko uzmemo da
sporazum zaista bude prihvaćen i implementiran, on bi u perspektivi mogao da
ima dalekosežne pozitivne efekte za same građane koji žive teritoriji severa
pokrajine. Konkretno, to bi za građane srpske nacionalnosti koji žive pre svega
na severu Kosova, ali i u enklavama na jugu i Metohiji obezbedilo teritorijalnu
autonomiju, nesmetano funkcionisanje zdravstvenog sistema i obrazovanja i
autonomnog uređivanja ovih oblasti. S druge strane, to bi omogućilo Prištini
integraciju severa u politički sistem, ali i integraciju građana u kosovsko
društvo koji do sada defakto nisu bili integrisani.
Jesu li odnosi
Beograda i Prištine prvenstveno predstava za javnost u tom smislu da su
društveni odnosi između stanovništva Srbije i Kosova mnogo bolji nego što je to
prezentovano na političkom nivou?
Činjenica je da
postoje ozbiljne i duboke podele između srpske i albanske entičke zajednice na
Kosmetu, a političari i na jednoj i na drugoj strani neretko naglašavaju te
razlike i dodatno ih pothranjuju. Odnosi među običnim ljudima iz centralne
Srbije i sa Kosova, pre svega Albanaca, nisu problemačni pre svega iz razloga
što ti ljudi ne dolaze u kontakt i žive u odvojenim zajednicama. Međutim,
problem nastaje u odnosu između Srba i Albanaca koji žive zajedno na prostorima
Kosova i Metohije jer često političke izjave služe za izazivanje nasilja na
nacionalnoj osnovi. Primeri rastućeg nasilja na etničnoj i verskoj osnovi poput
napada na srpske dečake na Božić ove godine od strane kosovskog Albanaca koji je
u to vreme bio i pripadnik bezbednosih službi ozbiljno pogoršavaju međuetničke
odnose.
Vjerujete li da su
moguće zajedničke investicije kosovske i srpske vlade na teritoriji sjevera
Kosova i u drugim dijelovima zemlje?
Suština dijaloga
bila bi da tako nešto obezbedi. Nažalost, sever Kosova se gleda isključivo kroz
etničku prizmu. I dok vlada u Prištini nema volju da investira u sever jer su
Albanci tamo manjina, vlada u Beogradu je upravo zato najviše motivisana da
ulaže u taj deo Kosova. Evropska unija bi tu mogla, i trebalo da ima veću ulogu
i predloži i pomogne zajedničko investiranje na Kosovu. Primer gradnje
auto-puta Niš-Priština (auto-put Mira) koji EU sponzoriše jeste zapravo jedan
odličan primer kako je moguće zajednički investirati. Tako značajne
infrastrukturne projekte, poput puteva, pruga i drugih načina povezivanja EU bi
mogla da promoviše i na severu Kosova i na taj način ohrabri i dve vlade na
zajedničke poduhvate. Na kraju krajeva, ovakvi projekti korisni su i Srbima i
Albancima. Dakle, da odgovorim na prvobitno pitanje, verujem da jesu moguće
zajedničke investicije i da su one zapravo uslov za normalne odnose u
budućnosti.
Da li će tu ulogu
investicija u infrastrukturu za rad i život preuzeti Evropska unija, Francuska,
Njemačka, SAD i druge države?
Već sam pomenuo
ulogu EU kao primer. Naravno, podrška drugih aktera i država je dobrodošla.
Francuska, Nemačka, SAD i druge države treba da ohrabre ovakve inicijative i
podrže ih kako finansijski tako i politički.
Koji su ključni
razlozi zbog kojih te investicije još uvijek nismo vidjeli?
Očigledno je da
trenutno ne postoji politička volja dve strane, tu mislim na Beograd i
Prištinu, za tako nešto. Odnosi dve vlade otkada je Kurti premijer veoma su
napeti i konstantno opterećeni tenzijama. U takvoj konstelaciji odnosa nemoguće
je očekivati zajedničke investicije. Neophodna je promena pristupa i
resetovanje odnosa Beograda i Prištine kako bi se otvorio put zajedničkim
investicijama.
Drugi problem je
nerešeno pitanja severa Kosova. Počevši od pravne nesigurnosti, česte građanske
neposlušnosti, represivnog odnosa prištinske vlade, do pitanja suvereniteta nad
tim delom teritorije – sve su to problemi koji opterećuju odnose i sprečavaju
zajedničke investicije.
I na kraju, sam
status Kosova takođe je problematičan sa aspekta zajedničkog investiranja. Za
Srbiju, Kosovo ne može biti nezavisna država, dok je za vladu u Prištini to
gotova stvar i dijalog vide isključivo kao način za dostizanje priznanja
Srbije. Kada postoje tako dijametralno suprotna stanovišta, teško je
uspostaviti saradnju u vidu zajedničkih investicija.
Je li pitanje
dogovora Prištine i Beograda uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju? Ide li
Srbija u tom pravcu ili se priklanja antievropskim narativima?
Pitanje
normalizacije odnosa Beograda i Prištine jeste uslov za članstvo u EU. Pre
svega kao deo Poglavlja 35, ali i obaveza koje proističu iz Briselskog
sporazuma (2013) i Evropskog plana (2023). Poslednji dogovor podrazumeva i
promenu pregovaračkog okvira za Srbiju, te će članstvo Srbije u EU biti dodatno
uslovljeno implementacijom Evropskog plana. Međutim, implementacija ovog plana
predstavlja osnov za članstvo tzv. Kosova u EU takođe. Verujem da će Evropska
komisija i Evropski savet uzeti u obzir stepen implementacije Evropskog plana
prilikom odlučivanja o dodeljivanju statusa kandidata za Kosovo, kao i o članstvu
Srbije.
Tumačenje dogovora
Beograda i Prištine pothranjuje neke antievropske narative u Srbiji. Oni koji
smatraju da bi finalni dogovor obavezno značio priznanje Kosova kao nezavisne
države od strane Srbije su skloniji anti-EU i anti-zapadnom narativu i protive
se članstvu Srbije u EU. Iako su ovakvi narativi prisutni i poprilično jaki u
Srbiji, oni ipak nisu preovlađujući. Srbija nastavlja da se kreće u pravcu EU,
ma koliko sporo to izgledalo i za sada nema naznaka da će napustiti taj put.
Kada govorimo o
pravcu u kom se ide u kontekstu dijaloga sa Prištinom, Srbija od početka
pregovora kojima rukovodi EU pokazuje spremnost i otvorenost za dijalog,
dogovor i kompromis. Međutim, za dogovor je neophodno dvoje.
Kada je moguće
očekivati dodatne napore vlasti u Srbiji na putu stabilizacije i pridruživanja
Evropskoj uniji?
Srbija je ratifikacijom
Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) od strane svih država članica
EU postala pridruženi član 2013. godine. Otvaranjem pregovora 2014. godine,
Srbija je na putu punopravnog članstva u EU. Određeni napori postoje, ali oni
su nedovoljni da bi se dostiglo punopravno članstvo. Ono gde Srbija najviše
zaostaje i gde je neophodno da se ulože dodatni napori su pre svega ona
poglavlja koja su deo klastera Osnove u revidiranoj metodologiji proširenja.
Pod tim mislim na poglavlja 23 i 24 koja se tiču vladavine prava, slobode
medija, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, zatim napretka u
javnim nabavkama (Poglavlje 5) gde Srbija stagnira godinama. Pored ovih
nekoliko poglavlja, od suštinskog značaja za članstvo u EU su reforma javne
uprave i funkcionisanje demokratskih institucija. To su dve oblasti u okviru
Osnova koje se od nemerljive važnosti. Funkcionalna i konkurentna javna uprava
neophodna je da bi visoki standardi i direktive EU mogli da budu transkribovani
i implementirani u pravni sistem Srbije, a demokratija i funkcionisanje
demokratskih institucija definisani su još kriterijumima iz Kopenhagena 1993.
godine. Prateći relevantne međunarodne demokratske indekse, Srbija beleži zabrinjavajući
pad u stepenu demokratije. Ovakvo stanje postaje alarmantno ukoliko se želi
ostvariti punopravno članstvo u EU. Bez jakih demokratskih institucija,
članstvo u EU biće nemoguće sve i da su svi ostali zahtevi ispunjeni.
Dodatni napori pre
svega zavise od političke volje vlasti. U tom kontekstu, imenovanje Tanje
Miščević, bivšeg šefa pregovaračkog tima Srbije i profesora na Univerzitetu u
Beogradu, za ministra za evropske integracije predstavlja pozitivan korak.
Međutim, to nije dovoljno da bi se napravio iskorak u svim gorepomenutim
oblastima. Za tako nešto je neophodna jaka odlučnost celokupnog državnog
aparata koja, čini mi se, trenutno nedostaje.