Koncert će se održati 2. septembra u okviru festivala BL ART u DKC Incel u Banjaluci.
Beogradski bend Šajzerbiterlemon je perspektivan mladi alter rock bend koji traje već deset godina i objavili su dva studijska albuma “Iza naših zidova” i “Na dugačkim poljima”. Zanimljivo je istaći da su svoj prvi nastup pred većim brojem publike imali u Banja Luci nastupajući kao takmičarski bend na Demofestu. Tekstovi njihovih pjesama su žestoki i govore o problemima i istinama mladog urbanog čovjeka u svijetu konfuzije savremenog doba. Na tragu su raznih muzičkih pravaca i bendova osamdesetih i devedesetih godina, ali najlakše ih je definisati kao garažni rok bend.
O muzici, karijeri i planovima grupe Šajzerbiterlemon novinar Buke razgovarao je sa Jovanom Sibinovićem, pjevačem i gitaristom ovoga muzičkog sastava.
U septembru ste u Banjaluci. Da li očekujete punu salu DKC Incel?
Jovan: Ne razmišljamo puno o tome. Uvek se nadamo što većem broju ljudi i dobroj energiji. Važno nam je da ostavimo poslednji atom snage na bini, bilo da je pred nama deset, sto ili hiljadu ljudi.
Da li ste prije svirali u Banjaluci i da li vam je poznata ovdašnja muzička alter scena?
Jovan: U Banjaluci smo svirali 2017. godine kao jedni od takmičara Demofesta. Te godine smo tek objavili naš prvi singl i bio je to prvi put da sviramo pred velikom masom ljudi, na velikoj bini. Mislim da tad uglavnom niko van Beograda nije čuo za nas, tako da je taj dolazak na Demofest bio vrlo značajno iskustvo, jedno od onih koje nećemo zaboraviti. Inače pratim alternativne bendove u regionu, ali moram da priznam da o banjalučkoj sceni ne znam gotovo ništa. Svi jedva čekamo da se to promeni već ovog vikenda.
Svirate već skoro deset godina. Da li ste zadovoljni dosadašnjom karijerom?
Jovan: Ogromna je privilegija imati priliku da bez kompromisa stvaraš i sviraš muziku koju voliš, pogotovo ako se kroz godine pojavljuje sve više ljudi kojima ta muzika znači. Mi nismo nikakve rok zvezde, ali za ovih nepunih deset godina smo ostavili iza sebe pesme na koje ćemo zauvek biti ponosni i doživeli gomilu predivnih razmena energije sa ljudima, od skučenih beogradskih podruma do glavne bine Exit festivala. Ponekad postoji žal što se nismo potpuno posvetili bendu, sa obzirom da nikom od nas muzika nije jedini posao, ali i sve ovo što se do sada desilo je za mene još uvek potpuno nestvarno.
Gdje ste do sada sve svirali i da li ste nastupali i van teritorije ex-Yu?
Jovan: Osim ex-Yu prostora, bili smo dva puta u Mađarskoj i po jednom u Slovačkoj i Bugarskoj. Od ex-Yu zemalja smo svirali svuda osim u Crnoj Gori. Par meseci pre izbijanja pandemije smo imali velike planove, zakazan koncert u Velikoj Britaniji i potencijalnu evropsku turneju. Sve to je naravno propalo, a godinu dana kasnije je iz istog razloga otkazana i turneja u Poljskoj. Ipak, to je sve “šta bi bilo kad bi bilo”, nećemo da razmišljamo o tome i verujemo da će se ponovo ukazati slične prilike ako budemo dovoljno istrajni. Prioritet nam je svakako uvek bio region. Bivšu Jugoslaviju posmatramo kao jedinstven kulturni prostor i u svim ex-Yu zemljama se osećamo kao kod kuće.
Ima li nade za rokenrol?
Jovan: To zavisi od perspektive. Za one koji gledaju u prošlost, koji misle da rokenrol može i treba da bude isto ono što je bio nekad, za njih definitivno nema nade. Međutim, postoje brojni, prvenstveno mladi ljudi, koji shvataju da rokenrol u ovom vremenu mora da preuzima nove oblike, koji razumeju da rokenrol više nije samo gitarska muzika i da je danas ključni vid društvenog angažmana kreiranje i razvijanje malih kulturnih zajednica koje prihvataju žanrovske različitosti i neguju autentičnost, inovativnost i mladalačku energiju. Njima ne treba nada, jer nada podrazumeva da je nešto na izdisaju. Oni znaju da je rokenrol podjednako snažan i bogat kao što je uvek bio.
Ko je vaš muzički uzor od domaćih autora?
Jovan: Kada smo počinjali Repetitor nam je bio baš bitan, kao i velikom broju bendova kod nas. Ima još izvođača iz raznih starijih generacija kao što su Goribor, La Strada, Darkvudi, Damir Avdić i mnogi drugi, ali danas najviše inspiracije crpimo upravo od beogradskih bendova naše generacije, sa kojima smo rasli, svirali i družili se: Vizelj, KOIKOI, Proto tip, Sitzpinker, Gazorpazorp, sv. Pseta, pa onda i Klotljudi, pa nažalost neaktivni Johanbrauer i Dogs in Kavala. Ima ih još dosta, mada su samo ovi dovoljni da dokažu da se rokenrol danas svira sasvim dovoljno.
Šta vas je inspirisali da date neobično ime benda?
Jovan: Ime benda je nastalo potpuno slučajno. Imali smo 15 godina, zajebavali smo se i nismo mogli ni da zamislimo da ćemo uopšte svirati deset godina kasnije, a kamoli da ćemo svirati pod tim imenom. Ipak, meni se i dan danas sviđa to ime. Šajzerbiterlemon bi u nekom slobodnijem, prenesenom značenju moglo da se prevede kao “zajebano, gorko i kiselo”. Mislim da to i nije loš način da se opiše barem jedan deo našeg opusa.
Prije su se bendovi zvali po voću i povrću, uz koje je obavezno išla i neka boja. Mislite li da su zbog toga uspjevali brže da dođu do publike?
Jovan: Siguran sam da postoji mnogo razloga zašto su ti bendovi postali popularni, ali mislim da imenovanje po voću i bojama nije jedan od njih.
Šta je danas problem s omladinom, čini se da se malo svira rokenrol generalno na prostoru ex-Yu?
Jovan: Verovatno je iz mojih prethodnih odgovora jasno da se ne slažem da se rokenrol svira malo. Ipak, tačno je da problem postoji. Da bi danas neko dao sebi šansu da zarađuje za život od beskompromisne autorske muzike, prvi uslov je da sve ostalo stavi u drugi plan i potpuno se posveti muzičkoj karijeri. Međutim, čak je i tada za uspeh potrebna i sreća i poklapanje mnogih drugih faktora. Za većinu nas, sve to nosi preveliki rizik. U tom smislu, meni se čini da se rokenrol svira sasvim dovoljno, ali da nažalost, zbog vrlo složenih društveno-političkih faktora, iliti sistemskog propadanja društva, ne i muzike, retko ko od njega može da zaradi dovoljno novca da izdržava samog sebe, a kamoli porodicu. Što se tiče omladine generalno, mi smo u problemima do guše, ali to što većina mladih ne sluša rokenrol je daleko od najvećeg problema. Suštinu, po mom mišljenju, ne treba tražiti u tome.
Vaši spotovi su jako interesantni. Ko ih osmišljava?
Jovan: Dvoje nas iz benda smo studirali, ili i dalje studiramo, Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i tamo smo imali sreću da upoznamo brojne pretalentovane mlade vizuelne umetnike koji su ulagali ogroman trud i energiju u naše spotove. Ja sam zajedno sa par drugara sa faksa snimio prvi spot, onda je usledila gomila spotova gde se bend nije previše mešao u kreativu, od kojih su neki prava mala remek-dela, a u poslednje dve godine je naša bubnjarka Ana, koja studira režiju, preuzela rad na spotovima sa svojom ekipom. Veliki broj ljudi koji stoje iza tog našeg vizuelnog identiteta su neizostavan deo onoga što Šajzerbiterlemon predstavlja i uvek ćemo im biti neizmerno zahvalni.