Usled katastrofalne nesreće prouzrokovane poplavama, iz ugroženih područja u Srbiji evakuisano je 31.839 osoba, od kojih 25 hiljada iz Obrenovca, grada koji je najteže pogođen. Evakuisani su prvo utočište pronašli u pedesetak prihvatnih centara u Beogradu, a u jednom od njih, beogradskoj Kombank Areni, od samog početka prošlo je više od 1.200 ljudi, dok se trenutno tu nalazi njih 600.
Jedan od evakuisanih, Radovan Veselinović iz Obrenovca, ispričao nam je da je shvatio šta se dešava tek kada je video vodu visine od pet metara u naselju ovog grada Verige.
“Ja sam u subotu evakuisan, u kuću mi je došlo do vrata, još dok smo bili tamo voda se povukla, ali rekli su da mora da se ide. Džipovima su nas evakusali. Kažu ko ne krene sada izgubiće ovo i ono, neka izgubi. Ja nisam, ja sam siromah čovek, ali ima ljudi koji su izgubili i stoku i kuće. Samo da Bog da zdravlja i sačuva ga. Ko zna sada kako će tek sada biti, kako će se to srediti”, ispričao je Veselinović.
Radovan Veselinoć već sedam dana boravi u Areni. Kako je rekao, uslovi su dobri, kako se nadao da će biti. Komentarišući volontere, rekao je:
“Ova deca su zlatna. Poštuju nas. Ima se za pojesti, popiti, sok, vodu, ko šta hoće, kafu, daju, nude, nude… Do sada smo imali samo konzerviranu hranu i za jedan obrok pasulj”, te dodao da se nada da će se vratiti svojoj kući.
“Ako da Bog vratiću se da sredim što se može. Imam i sina i kćerku, oni su takođe evakuisani, sada su kod rođaka. Sin je kući i kod njega je ušla voda, ali on je vatrogasac, pa je ostao da spašava i druge”, kazao je Veselinović.
Iz Velikog sela, naselja kod Beograda, u ponedeljak u Arenu evakuisana je Nadežda Ranković. Kada je voda krenula, kako je ispričala, sedela je u svojoj kući sa sinovima i unucima i nisu ni pretpostavljali kolika poplava može da bude.
“Kada su oni otišli, ja legla da spavam. Kad je bilo 11 sati uveče, kuca mi neko na vrata. Po mene je došao rođak, da me vodi kod snaje. Kaže, ‘Nano, ustani’, ja ustanem i otvorim vrata. Brzo se oblači da idemo kod rođake. Dok sam se ja obukla, upalila sveću, pipam, ne vidim. Kada sam ja izašla, voda mi došla preko praga, meni do kolena. Kada me izveo na ulicu, on je morao da me vuče, otuda gura voda”, ispričala je Nadežda svoje iskustvo.
Ono za čim najviše žali jeste kućni ljubimac i druge životinje koje su se udavile.
“Najviše mi je žao kučeta što sam imala, odnela ga voda. Sin mi imao građu, to je sve po ulici, preko ograde, kapije, odnela voda. Tri vepra su mi se udavila. Kokoške sam imala 100 komada, sve se podavilo. Imala sam tridesetak i više pilića, kada sam došla, kada se voda povukla, kupila sam ih kao puževe, na lopatu da ih bacim. Kuća je u jako lošem stanju, sin je pokušao da iznese tepih, ali nije mogao. Sve od nameštaja je propalo”, rekla je Nadežda Ranković i dodala da joj je u prihvatnom centru odlično.
Organizacija prihvatnih centara
Sekretar Crvenog krsta Novi Beograd Zoran Ranković potvrdio je da je u Areni trenutno smešteno 600 lica, a da je kroz ovaj prihvatni centar prošlo više od 1.200 ljudi.
“Brojka je promenljiva, jer dolaze rođaci i prijatelji i evakuisane odvode u privatni smeštaj. Što se tiče samog centra, život je organizovan tako da sve besprekorno teče i do sada nije bilo problema kada je u pitanju prihvatni smeštaj”, rekao je Ranković i dodao:
“Svi koji se ovde nalaze kompletno su zbrinuti, počev od zdravstvene zaštite, ishrane, psihosocijalne podrške, svega što im je potrebno, a mislim da je, pre svega, njima najpotrebnija trenutno psihosocijalna pomoć, koju imaju ovde zahvaljujući ljudima iz struke. Tu, pre svega, mislim na psihologe, pedagoge, socijalne radnike… Svi su oni tu da pomognu ovim ljudima da zaborave šta im se desilo.”
Oni koji su najzaslužniji za to da se evakuisani ljudi osećaju dobro u prihvatnim centrima jesu volonteri. Jedna od njih, Rejčel Ćosović, po profesiji diplomirana glumica, rekla je da je u Arenu došla samoinicijativno, jer je čula da tu uvek nedostaje volontera.
“Svakog dana smo sve bolje organizovani, po smeni nas ima šezdesetak, opterećenije je vikendom. Organizovani smo u tri smene, od osam do dva, od dva do deset i od deset do ujutru. Obično uhvatimo jednu smenu, odemo kući spavamo, radimo svoj posao i nakon posla se ponovo vraćamo”, ispričala je Ćosović.
Između sebe podelili su i poslove, kao što su oni koji, prema rečima Ćosović, “u hali pakuju pristigle stvari, namirnice, garderobu koje su potrebne ljudima i sortiraju ih. Zatim, oni koji su među evakuisanima, bave se njima i njihovim potrebama”.
“Pričamo sa njima, družimo se, obrišemo ih, promenimo jastučnice, posteljinu, garderobu. Donesemo im da pojedu i popiju. Imaju i posebni volonteri koji se bave psiho aktivnostima. To su obično studenti psihologije i medicine”, navela je Čosović, rekavši da se ona opredelila “za bakice, jer joj deluju krhko i podsećaju je na njenu baku”.
“Često ovi ljudi neće ništa da traže, skromni su i ne traže čak ni ono što im sleduje. Moramo da vodimo računa jedni o drugima”, apelovala je Rejčel Ćosović prvenstveno na volontere, a potom i na sve ostale koji mogu da pomognu ugroženima.