Goran Miletić je master
pravnih nauka. Veteran je LGBT pokreta u Srbiji i jedan od ključnih
organizatora Prajda u Beogradu. Bio je koordinator EuroPride 2022. Od 2020.
godine direktor je odjela za Evropu i MENA region u organizaciji Civil Rights
Defenders.
„Iako građani Srbije imaju o sebi visoko mišljenje, još 90tih godina su
bili skloni da ćute na ratove i ratne zločine ili da tvrde da su se branili ili
bili žrtve. Nasilje kriminalnih grupa u Srbiji i nasilje paravojnih formacija
koje su odlazile u susedstvo Srbije su dve strane iste medalje i nažalost nismo
napravili dovoljan iskorak i saglasnost u vezi neprihvatljivosti nasilja.
Ćutanje na nasilje je dominantna paradigma“ – kaže Miletić za BUKA magazin.
U kom smjeru se
artikuliše društvena pobuna „Srbija protiv nasilja“?
Protest
“Srbija protiv nasilja” je počeo kao spontana pobuna čiji su uzrok
bila dva zločina tokom maja u Beogradu. Suprotstavljanje nasilju nije građanima
visoko na listi prioriteta, iako mnoge forme nasilja predstavljaju svakodnevicu.
Bili su potrebni zločini u maju da se javnost makar malo probudi, a sa njima i
političke partije. U ovom trenutku i dalje nije jasno u kom smeru idu protesti,
jer ima više mogućnosti. Međutim, svakako je bitno da su se građani vratili
učešću u javnom životu i da koriste slobodu okupljanja kao metod.
Kako vidite
budućnost društvene pobune u smislu daljeg organizovanja?
Političke partije
su organizatori skupa, ali sam skeptičan što se tiče budućnosti ovakvih
protesta ukoliko partije ne postignu minimalni konsenzus, naročito u oblasti
ljudskih prava, koja moraju biti podržana bez rezerve. To uključuje i vladavinu
prava i ljudska prava manjinskih grupa. Međutim, mora se priznati da se
organizatori trude da motivišu građane, ali nisam siguran koliko je to moguće
na duži rok. Istovremeno, nisam siguran ni da će neki novi protesti biti mogući
bez nekog velikog razloga. Nažalost, sloboda medija i fer izbori u Srbiji nisu
dovoljni razlozi za masovne proteste.
Kako ocjenjujete
slobodu političkog organizovanja stanovništva u Srbiji? Od čega ta sloboda
zavisi i da li postoje mehanizmi za zaštitu tog ljudskog prava, te civilne
slobode?
Formalno, mehanizmi
postoje. Zakoni su manje ili više u skladu sa međunarodnim standardima i to
najviše sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Međutim, kao što smo
videli na primeru EuroPride 2022, sloboda okupljanja itekako može da zavisi od
političke volje, što je apsolutno neprihvatljivo u demokratskom društvu. Ta
volja je trenutno u rukama Vučića, ali je Prajd više puta zabranjivan u doba
Tadića, a verujem da i nekom narednom “lideru” mogu iste ideje pasti
na pamet. Ako dopustimo da se Prajd zabranjuje, onda se mogu zabranjivati i svi
drugi skupovi. To je veoma opasno.
Na koji način su
majske tragedije uticale na percepciju nasilja u Srbiji?
Čini se da je to
bio veliki šok, da su građani bili po prvi put zaista ljuti zbog nasilja. Po
prvi put su se otvorila mnoga pitanja i zahtevana je odgovornost. To je bila
pozitivna promena, ali se čini da je maj davno prošao i da neki novi nasilni
incidenti ne dobijaju toliko pažnje. Drugi problem je što kada se desi neki
slučaj nasilja, građani to opravdavaju ili time što žrtva pripada grupi koja je
često izložena nasilju (žene, LGBT, Romi) ili želi da zna za motiv (kriminalni
obračun, reakcija obezbeđenja u klubovima itd). Nema saglasnosti da je nasilje
neprihvatljivo uvek i svuda, bez obzira na motive i identitet žrtve. Majski
zločini to nisu promenili.
Da li su istupi
protiv nasilja pokazatelji dominantne ili mariginalne društvene paradigme?
Istupi protiv
nasilja su veoma marginalni. Iako građani Srbije imaju o sebi visoko mišljenje, još 90tih godina su
bili skloni da ćute na ratove i ratne zločine ili da tvrde da su se branili ili
bili žrtve. Nasilje kriminalnih grupa u Srbiji i nasilje paravojnih formacija
koje su odlazile u susedstvo Srbije su dve strane iste medalje i nažalost nismo
napravili dovoljan iskorak i saglasnost u vezi neprihvatljivosti nasilja.
Ćutanje na nasilje je dominantna paradigma.
Može li se o
pojavi nasilja u srpskom društvu formirati mišljenje na osnovu medijske slike,
medijskog posredovanja i novinarskog izvještavanja? Ako da, kakvo ste mišljenje
Vi formirali?
Mediji su veoma
odgovorni za klimu nekažnjivosti nasilja. Izveštaji o nasilju bez ikakvog
kritičkog osvrta i sa velikim brojem detalja kojima se samo zadovoljava
znatiženja, uz stavljanje počinioca u fokus. Mediji se pravdaju da je to
sloboda izražavanja i da je tako u celom svetu. Definitivno ne možete formirati
mišljenje na osnovu medija, ali možemo zaključiti da je odgovornost medija
veoma velika.
Kako ocjenjujete
medijsku reprezentaciju LGBTTIQA zajednice u Srbiji? Da li se konstrukcija te
medijske slike u samom postupku razlikuje od konstrukcije medijske slike
ostalih mariginalizovanih i ranjivih grupa?
LGBT zajednica je
uspela da poveća vidljivost u proteklom periodu. Pre 10 godina imali smo i
dalje izrazito negativno izveštavanje o LGBT zajednici, a sada je to neutralno
ili pozitivno. Ranije su mediji govorili o krvi na ulicama, iako su to bili
potpuno netačne informacije i nisu pokazali ni trunku kajanja kada bi prajd
prošao bez ijednog incidenta. Sada je izveštavanje malo bolje, ali mediji daju
dosta prostora svakom ko na bilo koji način napada Prajd. Posebno omiljen metod
je pravljenje rijaliti atmosfere u kojoj pozovu nekog LGBT osobu koja u suštini
radi za vlast, a koja istovremeno napada Prajd, aktiviste, proteste protiv
nasilja i standarde ljudskih prava. Takve osobe im služe za tvrdnju da je
zajednica razjedinjena. Vlastima to odgovara jer je rezultat manje ljudi na
Prajdu.
Kako se u datim
okolnostima održava ovogodišnji Pride?
Iako deluje da je
sve mirnije i potpuno drugačije nego prošle godine, suština je i dalje ista.
Vlast pruža minimalnu podršku Prajdu i kao da ga se stidi. Na mnogo tehničkih
zahteva, odgovor je “NE”, a sa druge strane nijedan od zahteva koji
su isti još od 2014. godine nije ispunjen. Takođe, Predsednik je izjavio da
neće potpisati Zakon o istopolnim zajednicama i to je katastrofa samo po sebi. Okolnosti
su jako loše i zato je naš slogan “Nismo ni blizu”.
Kako treba
prezentovati važnost fenomena povorke u aktualiziranju prezentacije prava
LGBTTIQA populacije i zajednice?
Povorka je uvek
služila da poveća vidljivost, ukaže na probleme ali i predložena rešenja za sve
te probleme. Mi to postižemo svake godine kroz Beograd Prajd, budući da je
medijska vidljivost tada najveća. Prajd je važan jer pokazuje da smo tu, da se
ne krijemo, da smo komšije i kolege i da želimo ravnopravnost, a nikakva
dodatna prava. Iako se čini suprotno, Prajd je bitniji nego ikada pre.
Pored toga, svaka
Nedelja ponosa ima više od 60 događaja koji su od LGBT zajednice i za zajednicu
i to sve doprinosi vidljivosti i stvaranju prostora za izražavanje različitih
grupa i pojedinaca u zajednici.
Kada će
dominantna, institucionalno dizajnirana politika osvijestiti potrebe
garantovanja jednakih prava stanovništvu, bez obzira na seksualnu orijentaciju?
Mislim da smo
veoma daleko od tog momenta. Nema zainteresovanosti ni u vlasti ni u opoziciji
da ljudska prava marginalizovanih grupa budu prioritet niti je bilo koja od
partija preterano glasna oko ljudskih prava. Onda kada i pomenu vladavinu prava
i ljudska prava, sve je veoma generalno i bez puno jasnih detalja. Vlast
naravno ima mnogo veću odgovornost. Sve u svemu, mislim da institucije veoma
retko učine neki iskorak, koji je najčešće iznuđen i veoma mali.
Koji su uslovi
promjena koje mogu dovesti do pacifikovanja države i obezbjeđivanja prava za
sve pacifične (ko)egzistencije, uključujući pravo na planiranje i formiranje
porodice, a potom i pravo na jednakopravan tretman LGBTTIQA populacije u
ostvarivanju prava na podsticaje za stambeno zbrinjavanje?
Veoma jednostavno
– sve je spremno da bi se promene desile, ali je potrebna politička volja. Čak
su se pozitivno promenili i stavovi građana u vezi nekih bitnih stvari kao što
je istopolna zajednica. Međutim, vlast je ta koja uvek kalkuliše iz različitih
razloga.
Iako mnogi misle
da je potrebno da se promeni društvena svest ili da se sprovede neka edukacija
u nejasnom vremenskom periodu, ovo su sve načini da do promena nikada i ne
dođe. Međunarodne obaveze Srbije su jasne i potrebno je makar njih ispuniti bez
odlaganja. Paralelno sa tim, oni koji vrše vlast moraju govoriti o LGBT
građanima kao delu društva, a ne kao o nekom nužnom zlu.
O kojim pravima i
slobodama neminovono govorimo u borbi za jednakopravnost svih pacifičnih
egzistencija i udruživanja?
Nema posebnih
prava i sloboda koje su potrebne LGBT zajednici. Sve se svodi na to da ne bude
nasilja i diskriminacije. Prvi deo je da nas niko ne ubije, prebije ili vrši
druge oblike fizičkog i verbalnog nasilja. Drugi deo je da budemo tretirani kao
i ostali građani u situacijama kada apliciramo za posao, ostvarajuemo
zdravstvenu zaštitu ili bilo šta drugo. To uključuje i bitan momenat da zakon
počne da prepoznaje istopolne zajednice, ali i različite rodne identitete.