Dobrijević je, naime, uklonjen sa dužnosti zato što nije slijepo pratio proceduru i nije konsultovao nadređene prije hitnih operacija. Iako je, zapravo, spasio život pacijentima, protiv njega je zbog toga pokrenut disciplinski postupak. Naravno, postupak je zbog nelogičnosti pao u vodu, ali će sudskim putem ovaj slučaj dobiti svoj epilog. Zašto nam je zdravstvo takvo kakvo jeste, zašto odlaze vrhunski mladi stručnjaci i kakva je budućnost Kliničkog centra saznali smo u razgovoru sa dr Nenom Dobrijevićem?
Vrhunski stručnjaci, hirurzi, odlaze iz banjalučkog Kliničko-bolničkog centra i to nije ništa novo. Čini se jedino da je ove godine to vidljivije i eksplicitnije.
– Pa, čini mi se da je u prošloj godini, po raznim osnovama, otišlo desetak ljudi samo iz KBC-a. Među njima je otišao jedan jedini dječiji pedijatar kardiolog, dr Bajić.
Negdje sam pročitao da na jednog kardiologa dolazi čak 35 000 stanovnika.
-Da, to su neki naši standardi, za koje ja ne znam da li su uopšte dobri. Inače, pitanje je imamo li uopšte i toliko kardiologa. Nekim planovima Ministarstva zdravlja, planirano je da bude jedan kardiolog na 150 000 ljudi. Mi imamo definitivno veliki problem, a to je nabriga za ljude. Nebriga za kvalitetne i edukovane ljude. Da bi vi u potpunosti bili kompetentni za ovaj posao, morate učiti cijeli život. To je poslije studija medicine još najmanje 6 godina. Vi čitav svoj život posvetite tome i onda u jednom momentu dođete u situaciju da osjetite bahatost, nebrigu i nezainteresovanost Uprave. Zamislite, mi smo prije rata proizvodili pejsmejkere u Banjaluci, tu su bili zaposleni vrhunski inženjeri i onda, u jednom momentu, to visokokvalifikovano društvo se rasulo. Naprosto, otišlo je više od 30% visokokvalifikovanih ljudi, a kada se pređe ta granica, gotovo je. Vi vremenski više ne možete vratiti taj kadar, a i tehnološki proces je otišao naprijed i šta vam ostaje? Ostaju vam prazne zgrade. To je paralela sa Kliničkim centrom. Ono što je srž problema je da Klinički centar čini centrom ljudstvo. A, ljudi je sve manje. Naravno da je važno da su objekti čisti, uredni i primjereni nekim standardima, zar mi treba da u 21. vijeku pričamo kako smo opremili kupatila, uveli vodu, sredili info-pult i wc?
Zašto su se ove priče intenzivirale nakon smjene ministra Ranka Škrbića? Činjenica je da ovakvo stanje nije staro 7 dana.
-Ne, ne, pa to traje godinama. Otkako sam počeo da radim, kod nas postoji ta nebriga za ljude. Na neki način, ljudi koji su „štrčali“, koji su bili progresivniji, oni su boli oči. Sredina ih vuče i koči. Ja sam uvijek imao istu vrstu problema. Nije mene niko tjerao da 2002. godine odem u Njemačku i da učim ovaj posao koji sad radim. Tjerao sam sebe. Tjeralo me je to što nisam mogao svojim pacijentima pružiti ono što se radilo u svijetu. Mladi ljudi su mi bukvalno umirali na rukama jer nisam mogao da uradim kateterizaciju. Šta god da ste pokušali novo, uvijek se nađe neko ko kaže da vi štrčite i slične stvari.
Da li je riječ onda o naslijeđenom sistemskom problemu?
– To je odraz jednog starog, preživjelog sistema. Vama se svuda u svijetu postavlja jednostavno pitanje – Šta vi znate da radite? Možete vi imati formalno obrazovanje kakvo hoćete, ali šta znate da radite?
Zvučaće apsurdno, ali koliko je to Vaše znanje Vama kočnica u radu i napretku?
-Pazite, ispada da jeste. Upravo zato što sam pokušavao da kažem kako neke stvari ne idu tako, onda mi se to uzelo za lošu osobinu. Prišivaju vam se etikete da ste svadljivi, svojeglavi, da ste konfliktna ličnost. Poslije toga, odmah navlačite na sebe one koje ovaj sistem štiti.
Dakle, stvorena je jedna atmosfera linča, ako se ne varam, još prije nego se vaš slučaj pojavio u javnosti?
-Gledajte, naravno da je tako. Ja to trpim već godinama. A, trpim samo zato što pokušavam ukazati da ne želim da npr. radim sa lošim materijalom, da ne želim da ugradim loš stent. Želim najbolji materijal. Onda sam ukazivao da onaj koji uradi toliko i toliko operacija mora imati drugačiji status od neradnika. A, šta Uprava radi? Sve kontra. Ja sam stavljan u dežurstva da propisujem 2 puta po jednu tabletu. Primjera radi, 55% operacija u sali za kateterizaciju sam sam uradio. Do sada sam u Banjaluci uradio 6000 intervencija, u Beogradu imam urađenih 1500 intervencija. Jedini sam interventni domaći kardiolog koji je završio kompletno obrazovanje iz te oblasti i koji je ostao da radi, jer su dvojica napustili KBC. Sam imam 360 ugradnji stenta, a npr. Centar za srce Tuzla ima 280. A nagrada mi je devalvacija, diskreditacija. Prošle godine sam prvi od svih Srba, sa obe strane Drine, uradio jednu metodu poluinvazivne operacije srčanog zaliska. Ni riječi o tome.
Za nagradu ste dobili suspenziju jer niste obavijestili nadležne o operaciji?
-Vidite, nije meni pripremana samo suspenzija, meni je pripreman otkaz. Kvalifikacija djela koja je po zakonu stavljena, ako se dokaže, znači otkaz.
Možete li našim čitaocima pojasniti za šta Vas konkretno terete? A, šta je realnost?
– Oni mene terete za to što sam uradio dva pacijenta, a da se pri tom nisam javio dežurnom ljekaru, koji je bio moj šef, dr Srdić, a koji je i šef odjeljenja interventne kardiologije. Evo sad mi pričamo post festum. Samo da vam kažem – Ja sam i danas uradio jednog takvog pacijenta, i opet se nisam javio dežurnom ljekaru. Ja sam to i juče uradio, jer ti ljudi koji su mene praktički gurnuli u to su indikovali te pacijente, jer je to naš normalan način rada. Dakle, to javljanje nije obaveza, pazite. Imate hiljade poređenja. Vi ne možete hitne slučajeve ostaviti na stolu. Prvi put kada bih se ja javio za odobrenje, a pacijent mi u tom trenutku preminuo, pa ja bih išao u zatvor zbog nebrige!
Čini se da je onda to bila poruka Uprave Vama, a ne neki birokratski trik?
-Jeste, upravo tako. To je klasičan pritisak i pokušaj diskvalifikacije mene pred javnošću. Cilj je bio da se ja povučem, da se ućutkam, da ne komentarišem očajno stanje u kome se nalazi KBC i zdravstvo uopšte, eto ispalo je da sam radio previše.
A, kakva je to poruka drugim vrhunskim ljekarima i hirurzima?
-Poruka je jasna. Traba da odu odavde! Jer vi ako tjerate vrhunskog interventnog kardiohirurga za koga su potrebne decenije da ga odškolujete, ostali nema šta da traže ovdje.
Samo prošle godine, RS je napustilo preko 130 hirurga. Ove godine će takođe otići mnogi. Ko će ovaj narod liječiti, ako je situacija takva kakva jeste, sa tendencijom da bude gora?
-Ja sam već duže vremena pokušavao upozoravati na to. Nažalost, čovjek nema vremena da nekom kaže ko bi to ozbiljno shvatio. Ali, mislim da je sada konačno pravo vrijeme da se malo progovori o tome. Postavlja se pitanje, da li nama uopšte treba Klinički centar, da li nama treba bolnica, da li nam treba ljekar…?Jasan je odgovor – DA. Ja prvi kažem na to – Meni treba Klinički centar. Moje dijete je operisano ovdje. U tom Kliničkom centru moja žena se porađala, moja majka je operisana. U tom Kliničkom centru pregledao sam, ne znam ni sam koliko hiljada ljudi. Dakle, to je nešto što treba svima. Evo, gledajući iz mog ugla – Da li meni treba moj kolega dječiji pedijatar kardiolog – DA. Da li mi treba vrhunski hirurg – DA. Uvijek je odgovor – DA, jer, ako oni nisu tu, ako se u nekom momentu meni nešto desi ili nekom mom, nema ko da im pomogne i pruži kvalitetnu zaštitu. A, kad vi pitate one koji odlučuju o svemu tome, oni kažu to je normalna fluktuacija kadra i neka svako ide gdje misli da mu je bolje. To je potpuna zamjena teza! Ne radi se o tome. Vi možete sada npr. uzeti 10 fudbalera „Borca“ i stavite ih u „Čelzi“ da igraju, i šta onda? To više nije „Čelzi“.
Dakle, Vi i Vaši poslodavci ne gledate istim očima na važnost Kliničkog centra?
-Apsolutno! To vam i jeste jednako tome, kao da vi pozlatite klupu za rezervne igrače, na kojoj će sjediti isti, a fudbalerima koji igraju niste u stanju obezbijediti ni kopačke. Tragično je i za mene potpuno neshvatljivo da neko izađe, evo nakon svega što se desilo, i disciplinska komisija koju je formirao Klinički centar, dakle, direktor je formirao, i oslobodi me odgovornosti, utvrdi da tu nije bilo ništa, što je logično, i da nakon toga kaže da će ‘tog čovjeka opet držati pod lupom i kako on neće držati taocima druge ljekare i ako to bude, onda ćemo poduzeti odgovarajuće mjere’. Evo, postavljam pitanje, čime ja to držim druge ljekare, ako sam sad izašao iz sale i operisao tri pacijenta? Šta je to radim onda? Zapravo, pokušava se ušutkati onaj koji daje bilo kakvu kritiku postojećeg stanja.
Poslije svega kroz šta ste prošli, šta Vas kao vrhunskog stručnjaka uopšte motiviše da ostanete u ovoj sredini?
– A, ako svi odemo odavde, ko će ostati? Ako je naša odluka da ostanemo, onda moramo vidjeti kako neke stvari možemo promijeniti na bolje. Ja sam mnogo razgovarao sa ljudima koji žele da odu i koji će sigurno otići. Znate u čemu smo se saglasili? Ako ostaješ, onda moraš da se boriš da bi bilo šta promijenio. Ili, ako bi razmišljao kao oni koji odlaze – dakle, da ovdje nema nikakve promjene, sve je zacementirano, treba se pakovati i otići. Meni je možda najlakše dobiti posao u svijetu. Ja sam interventni kardiolog. Ljudi koji rade ovaj posao u bivšoj Jugoslaviji ima pedesetak. To je najplaćenija medicinska profesija u Americi. Ali, postavlja se pitanje, čemu sve to ovdje? Ako mi ne možemo napraviti milje da onaj koji radi ovdje ostane, čemu sve to? A, tako vam razmišlja više od 90% ljekara.
Ali, ne čini li Vam se da pojedinci upravo i stvaraju takav milje, kako bi Vi i ljudi slični Vama upravo i otišli, napustili ove prostore?
– Da, oni stvaraju takvu situaciju, ali budite sigurni da će ti isti biti najveće žrtve tog odlaska. Budite sigurni u to. Vi ako nemate vrhunske ljekare ovdje, a ja vam garantujem da u Kliničkom centru još uvijek imate vrhunske ljekare, ljudi će ići odavde na liječenje.
Zašto se po Vama vrhunsko znanje ne plaća adekvatno i kako to da postoji uravnilovka među zaposlenim ljekarima?
– Pazite, to je jedan od osnovnih razloga odlaska ljudi, drugi je odnos poslodavca prema nama, a onda se na neki čudan način afirmiše negativno mišljenje javnosti protiv ljekara. I to nam rade upravo poslodavci. Ne može meni poslodavac dovesti nekoga ko uradi deseti dio posla koji ja radim i ko dođe 5 dana u Banjaluku, a dnevno zaradi hiljadu eura. Takvi slučajevi i te kako postoje. To je javna tajna.
Možete li biti konkretniji?
-Pa, ne bih sada. Imate takvih desetak imena koja dolaze iz Srbije. Pazite, mi uvažavamo te ljude. Ali, molim vas, pa zamislite da ja sad npr. odem u Njemačku i da tamo za pet dana dobijem 50 000 evra, a onaj Nijemac koji radi tamo i uradi deset puta više posla zaradi 5000 eura. To bi bilo nemoguće. A, ovdje je to potpuno moguće i tako funkcioniše sistem. Za raznorazne projekte, reprezentacije i slično ima novaca, a kad je konkretan posao u pitanju, onda nema.
Koliko je to, zapravo, samo reklama i forma bez suštine od strane rukovodećih ljudi?
– Da, to je tako. Ali ima i kontra primjera. Ima ljudi iz Srbije koji treba da dođu, ali ne dolaze. Ima primjera da dolaze ljudi za intervencije koje mi ne radimo i ti ljudi nisu plaćeni. Njih neće da plate i ja se javno pitam zašto? Zašto recimo ne plate profesora Milašinovića? Na kraju krajeva, svi znamo šta ko može uraditi. Meni ne treba pomoć u mom segmentu, niti sam ja nju tražio. Meni ne treba neko da koordinira mojim poslom. Treba mi neko ko će da radi sa mnom, ko će da podijeli dozu zračenja sa mnom.
Koliko je, zapravo, došlo do jednog sveobuhvatnog miješanja poslovnih segmenata u medicinu? Imamo menadžere ljekare, ljekare ljekare, menadžere menadžere. Sve se to pomiješalo na uštrb zdravstva.
-Pazite, kad sistem dođe do svoga kraja, kada preostane ono zadnje, takve stvari se dešavaju. Onda se dešava da sam Vam ja veći problem nego zapošljavanje sijaset kojekakvih ljudi. Čujem iz medija da ima i ljudi koji imaju problem sa zakonom, pa su zaposleni. Ako sebi dozvolimo da ovakvo stanje ostane, mislim da će otrežnjenje biti jako bolno.
Po Vama, šta nas čeka u toj bliskoj budućnosti?
-Najcrnji scenario može biti raspad zdravstvenog sistema. To je stečaj zdravstvenih ustanova. Ali, ako mene pitate, iz mog ugla, ja bih to proglasio odmah! Pazite, bolje se raniti nego ubiti. Bolje je riješiti gangrenu dok je na stopalu, nego kad vam zahvati cijelu nogu i tijelo. Onda je kasno. I zato je možda najbolje rješenje neke stvari presjeći, pogledati istini u oči, napraviti jedan širi kosenzus među ljudima koji se bave ovim poslom i pokušati napraviti nešto. U protivnom, ljudi će tiho odlaziti, napuštati klinike u cijeloj Republici Srpskoj.
Vama je u potpunosti jasno da se to ne dešava i ne rješava samo zato da bi se održao politički establišment i prividna slika ekonomskog mira?
-Kad-tad će se desiti da će ovi političari, ili neka druga garnitura koja bude na vlasti, početi da razmišljaju na ekonomski način. Neko će biti pritjeran uz zid da to uradi i moraće. Ja se samo bojim da ne ostane duže ovakvo stanje kakvo jeste. Jer, najgora je tiha smrt Kliničkog centra. A, ona se kreira kada se ništa ne poduzima, kada se gomilaju dugovi iz dana u dan, kada je dozvoljeno nazovi menadžerima, diljem RS-a, da, na očigled javnosti, dovode u opasnost zdravstveni sistem i bezgranično zadužuju te ustanove, bez ikakve odgovornosti. Nisam vidio da je iko smijenjen zbog toga.
Kažite mi, iz Vašeg, nažalost neprijatnog iskustva, koja je poruka mladim vrhunski obrazovanim ljudima, koji se sasvim sigurno susreću sa problemima u svom radu?
-Pa, gledajte, ako 95% majki u ovoj zemlji kaže svojoj djeci – Idite odavde, jer ovdje nikada neće biti sreće, i ako je to rečenica koju ja svakodnevno čujem i koja je meni toliko tragična da ja ne mogu da dođem sebi, sve je jasno. Onda je iz mog ugla jedna jednostavna, normalna poruka, da ako želimo ostati i živjeti ovdje, moramo početi da mislimo svojom glavom, da se borimo za svoj stav, koji nekada može biti i pogrešan. Ali volja većine mora biti jasna. Mi se moramo izboriti. Ako toga ne bude, onda mi možemo svi da pakujemo kofere. Najjednostavnije rečeno, ljudi moraju reći svoje mišljenje. Šutnja je najopasnija.
Za kraj, imate li snova na profesionalnom planu?
-Moj san je formiranje modernog zdravstvenog centra za kardiovaskularne bolesti, u kome će biti objedinjena kompletna dijagnostika i liječenje kardiovaskularnih problema na jednom mjestu. To je razvoj upravo interventnog načina liječenja koji je minimalno invazivan, a različit u odnosu na klasične operacije, što je hit u svijetu, gdje će se raditi stentiranje od glave do pete, dakle svih krvnih sudova, uvođenje interventne radiologije u taj segment i kardiovaskularne hirurgije u budućnosti. To je nešto čemu ja težim ovdje i to je nešto čemu ću se ja u budućnosti posvetiti. Nažalost, možda ja tu perspektivu ne vidim u Kliničkom centru ovakvom kakav je, ali bože moj, vrijeme je ispred nas.
Razgovarao: Dragan Bursać
Težak položaj oboljelih od rijetkih bolesti u BiH
Ivana Zečević: Učenici ne treba da budu knjiški moljci