Kakva pravila roditelji tinejdžera postavljaju u drugim oblastima?
Džon: Opisuješ fazu adolescencije slično kao fazu u kojoj je dete od prve do treće godine. Tokom te faze najvažnije je da roditelji povuku jasne i čvrste granice. Koliko to važi za adolescente?
Robin: Strašno je važno da adolescenti osećaju da su stavovi njihovih roditelja stabilni i čvrsti. Oni se spremaju za još veću nezavisnost — nezavisnost od porodice. Umesto tatine podrške da olabave vezu sa majkom, sada im je potrebna podrška van porodice — posebno od prijatelja — da olabave vezu sa oba roditelja. Pokušavaju da uspostave svoj novi, odvojeni identitet i da se osećaju sigurno u njemu. A veoma zdrav način da to rade jeste da se bune.
Džon: Dakle, potrebno im je da se bune protiv nečega? Jasne granice na kojima mogu da oprobaju svoju snagu?
Robin: Baš kao mala deca, i iz sličnih razloga.
Džon: Dakle, roditelji im opet pružaju sigurnost povlačeći granice?
Robin: Apsolutno. Ne smemo zaboraviti koliko nesigurni i promenljivi mogu da budu tinejdžeri. Jednog trenutka su puni samopouzdanja, zahtevaju slobodu i nezavisnost i odbacuju sve roditeljske stege; a sledećeg su nesigurni, bespomoćni i traže podršku i ohrabrenje. U izvesnom smislu, oni su odrasle osobe u jednom trenutku a deca u sledećem. To je veoma uznemirujući period, pa su im potrebne čvrste, stabilne smernice.
Džon: Izgleda da se roditelji osećaju kao da su kroz to već prošli.
Robin: U stvari, imaju sreće ako jesu prošli! Ako nisu postavili jasne granice u ranoj fazi, biće mnogo teže sada kad su deca veća i jača. Ali to se mora uraditi, čak i ako je život privremeno postao pravi pakao!
Džon: Dakle, pored čvrstih kućnih pravila, šta roditelji mogu da učine da podstaknu osamostaljivanje dece?
Robin: Treba da podstiču njihova interesovanja i aktivnosti van kuće. A u kući, da im daju prostor gde mogu da imaju slobodu bez nepotrebnih stega – na primer, u njihovoj spavaćoj sobi. Svaki tinejdžer će manje-više izvršiti jednostranu objavu nezavisnosti i svoju sobu če proglasiti slobodnom zonom, nepogrešivo drugačijom od ostatka kuće. I to je u redu. Ali u zajedničkim delovima kuće koje moraju da dele s roditeljima i braćom i sestrama, važno jc da roditelji insistiraju na razumnom socijalnom ponašanju – na primer, da ne usvinje kupatilo, da pomažu u kućnim poslovima.
Džon: Sećam se da si jedanput rekao. „Ni u paklu nema takvog besa kao u tinejdžerke koja je naterana da pomogne u pranju sudova.
Robin: „…koju je otac naterao.” Taj deo si zaboravio. U izvesnoj fazi terapije, na pasivnog oca, koji „samo želi miran život” njegove kčeri tinejdžerke sručiče reke ključalog prezira i prekora. „I što je najgore, vikaće sve dok ne stignu do poslednje tačke optužnice, do smrtne kazne, „ČAK nas nisi naterao ni da operemo sudove!”
Džon: Dakle, tinejdžeri, u stvari, žele kućna pravila. To im makar daje razlog da kukaju.
Robin: I da se protiv njih bore, makar malo. Vidiš, u ovoj tački, ličnosti tinejdžera nisu obavezno dobro dermisane, pa im je teško da budu stvarno nezavisni na pozitivan način. U izvesnoj meri moraju o sebi da uče na fundamentalno negativan način. Bar u početku.
Džon: Tako da mogu da steknu nezavisnost ne radeći ono što roditelji žele ili radeći ono što roditelji ne žele, pre nego radeći ono što oni sami žele.
Robin: Na početku, u svakom slučaju. Zato tinejdžeru ne mora biti jasno šta stvarno želi, i kakva je osoba. Nema jasno osećanje identiteta. Osim toga, mišići se ne razvijaju opuštanjem ili kada se ide linijom manjeg otpora zar ne? Mora se boriti protiv nečeg – dizanjem teških tegova, guranjem prepreke. Isto je sa snagom volje, snagom karaktera, samopouzdanjem.
Džon: Dakle, potrebno im je nešto što će gurati da bi postali nezavisniji. Možda zbog toga svi tinejdžerski revolucionari stalno govore o „važnosti borbe”. To im pomaže da odrastu.
Robin: To je bilo nevaljalo! Dakle, ako roditelji mogu da prihvate da je deci potrebna borba, oni će čvrsto držati položaje, dajući im nešto čemu će se odupirati. Naravno, roditelji treba povremeno da prilagođavaju granice zato što je deci u toku procesa odrastanja i osamostaljivanja poželjno dati više prostora. Isto tako je važno da se roditelji ne izgube u detaljima borbe, da ne misle da su rasprave obavezno razrešive u svakom trenutku, ili da ne postanu anksiozni misleći da rade nešto pogrešno te da očajnički pokušavaju da to „isprave”. Ako se ipak prilagode zahtevima mladih, pokušavajući da im udovolje, da ih usreće, ne samo da će im se činiti da greše i da nisu na visini zadatka, već će to zaista i biti pogrešna reakcija roditelja. Suština i jeste u tome da tinejdžer traži nešto protiv čega će se boriti. Dakle, ako roditelji stalno popuštaju, tinejdžer mora da se otisne u očajničku potragu za nekim ponašanjem koje će izazvati reakciju, a konflikt će eskalirati sve dok roditelji ne zauzmu čvrst stav ili deca ne spale kuću.
Džon: Fascinantno je shvatiti da treba da se povučeš i shvatiš razlog za takvo ponašanje, umesto da se upuštaš u detalje svakog neslaganja. A šta je sa kućnim pravilima o “oblačenju”?
Robin: Pa, neki roditelji odluče da deci daju više slobode, a neki manje. Međutim, bilo bi izrazito loše po tinejdžere ako roditelji ne bi napravili nikakva pravila, ili, pak, ako zahtevaju da se deca oblače baš kao oni. To je baš zabavno zato što se negde pred početak puberteta deca lako postide, na dodeli školskih nagrada ili na sportskom danu, ako roditelji nisu formalno i konformistički obučeni. Sećam se da mi je moja ćerka gunđala zato što sam nosio kravatu sa tri pruge a ne sa dve. Ali u trenutku kad dođe adolescencija, deca obožavaju da roditelje dovode u nepriliku oblačeći se što otkačenije.
Džon: Dakle, da bi pomogli tinejdžerima, roditelji treba da se drže svojeg.
Robin: Da. Moraju da postoje orijentiri prema kojima deca mogu da se odrede i odmere, uzimajući ono što im se dopada a odbacujući sve što ne žele. I, naravno, prvo što se traži od orijentira jeste da se zna gde je.
Džon: Dakle, roditelji treba jasno da izražavaju svoje poglede i da im ne smeta ako se deca ne slažu; da zaista prihvate da se deca uglavnom neće slagati i da će ih verovatno smatrati za tiranine i fašističke ludake.
Robin: Baš tako. Ako roditelji mogu da prihvate ovu ulogu a da pritom, uživaju u sopstvenom životu, verovatno neće uopšte imati „tinejdžerski” problem. Studije običnih porodica su pokazale da oko 85 % tinejdžera voli svoje roditelje i poštuje ih i dobro se slaže s njima. Njihovo živahno istraživačko ponašanje ti roditelji uopšte ne vide kao „problem”.
Džon: Pa, da nisi ti onda možda previše naglasio pitanje „borbe”?
Robin: Mislim da treba uveriti sve roditelje da je određeno sukobljavanje sasvim normalno, zato što je ono uvek iznenađujuće. Većina ljudi ponekad sumnja da se ispravno ponaša ako ima čvrst stav. Čak i oni roditelji koji su pod uticajem preovlađujućih ideja o slobodnom ponašanju, mogu se ubediti da budu čvršći ako shvate da je nekakav konflikt apsolutno potreban.
Odlomak iz knjige:
Kako preživeti svoju porodicu
Džon Kliz, Robin Skiner
Odiseja, 2014.
Izvor: Detinjarije.com